Obraz i (ne)obrazovanje

Pogled na njihov sajt dovoljan je da pokaže ko su: sve je obojeno religijskim i nacionalnim tonovima, sa obaveznom ideološki baziranom polupismenošću (srBski obraz, SrBkinje i sl.). Na pitanje zašto Obraz, ova grupacija odgovara citatom jednog – pogodićete – sveštenika: „Neka nam škola bude sa verom, politika sa poštenjem, vojska sa rodoljubljem, država sa Božijim blagoslovom. Neka se svaki vrati Bogu i sebi; neka niko ne bude van Boga i van sebe, da ga ne bi poklopila jeziva tama tuđinska, sa lepim imenom i šarenom odećom. Neka se svak, ko je srbski rodoljub, pašti (trudi) da zadobije Carstvo Nebesko, kojim se jedino može održati carstvo zemaljsko na duže vreme.“ Škola sa verom, pak, nije škola već institucija indoktrinacije, država sa božijim blagoslovom je teokratija, vojska je sama po sebi civilizacijska sramota, dok politika sa poštenjem nikada neće postojati. Retko ko uspe sve da shvati pogrešno. Obrazovci su, očito, među takvima.

„Bogoljublje i rodoljublje“ je prvo od „osnovnih načela“ koje prate ovi klerofašisti. „Pravoslavno bogoljublje i srbsko rodoljublje jesu preduslovi postojanja srbskog naroda i njegove bogate i snažne Države Srbije“. Naravno, preduslovi postojanja bilo kakvog naroda nemaju veze sa religijom, a vredi podsetiti da su Srbi, kao i svi Sloveni, pre hrišćanstva bili pagani. „Bez zdrave hrišćanske duhovnosti nije moguće zdravo srbsko društvo“, kažu dalje Obrazovci. I opet, samo bez spiritualnih nonsensa je moguće zdravo društvo. „Zašto je najslavniji period srbske istorije bio u vreme Svetih Nemanjića? Samo zato što su tada svi Srbi bili pravoslavno pobožni. Tada su svi Srbi bez izuzetka – od Vladara do ratara i od radnika do ratnika – verovali u Boga Živog i Istinitog i upravo zato su postali naši Sveti Preci. Srbija je tada bila bogata i snažna, berićetna i srećna zato što je nisu kvarili bezbožnici i sektaši“. I ako zaboravimo činjenicu da je Stefan Nemanja kršten u katoličkoj crkvi, iz ovog citata, čini se, nekolicina ateista – bezbožnika – kao i minorne religijske nepravoslavne grupe „kvare Srbiju“. Da mi je samo znati – kako? No, argument ne očekujte od Obraza. Jer niti jedan nećete naći na sajtu! Među „osnovnim smernicama“, Obraz govori kako je „za pravoslavnu pobožnost umesto ateizma i sektaštva“, valjda misleći kako je sekta i ateizam ista stvar. Vredi podsetiti Obraz kako je hrišćanstvo počelo kao jedna majušna sekta za koju nikoga nije bilo briga. No, za to je ipak potrebno poznavanje istorije, a i pismenost, kako bi se knjige, ipak, pročitale. Ni to ne ide Obrazu od ruke. Obraz je „za školu sa verom umesto ateističkih laži“, jer je, valjda, nauka laž, a čikica na nebu – istina.

Onima koje smatraju „sektašima“, Obraz nalaže sledeće: „Zloverje koje upražnjavate i širite jeste jedna od najgorih pošasti koje su se ostrvile na srbski narod u ovim smutnim i raspetim vremenima. Srbstvo je danas preplavljeno sa više od trista sekti; zbog vašeg antihrišćanskog delovanja svakodnevno se razaraju srbske porodice, uništava duhovno i telesno zdravlje ljudi, vrše stravična ubistva i samoubistva.“ Ti „antihristi“, na nivou sveta, doneli su nam sijalicu (antihrist Tomas Edison), koncept otvorenog društva (antihrist Karl Poper), nove koncepte u evolucionom shvatanju sveta (antihrist Ričard Dokins), sociologiju (antihrist Ogist Kont), psihoanalizu (antihrist Sigmund Frojd), vrhunac borilačkih veština (antihrist Brus Li)… mogli bismo nabrajati do besvesti. Sram da ih bude, šta reći.

A u zemlji u kojoj nastaje ovaj tekst, u Češkoj Republici, ostaje samo jedna misao – kako obrazovaca u njoj nema, a obrazovanja ima, i kako je Češka jedna mnogo funkcionalnija, uspešnija i bogatija zemlja. Po rezultatima istraživanja iz 2009, više od tri četvrtine ljudi čine bezbožnici, ateisti. Sabrati dva i dva je lako. Ali ne obrazovcima. U školi u kojoj predaje potpisnik ovih redova, dva plus dva čine četiri, a škola nije ona „škola sa verom“ koju obrazovci traže, već je poprilično „bezbožnička“.

Možda obrazovci „veruju“ da su dva i dva – pet. Šta da se kaže – neka im je Bog u pomoći. A kako isti ne postoji, zaključak je jasan. Niko im ne može pomoći.

Autor je istraživač na Univerzitetu u Bolonji, bavi se centralnoistočnom Evropom i Balkanom