Sa dolaskom renesanse, u evropsku misao vraćaju se starogrčki mislioci, za šta prevashodno treba zahvaliti arapskim filozofima kao što su Averoes (Ibn Rušd) i drugi, koji su sačuvali uglavnom Aristotelove spise i ponovo ih, u većini slučajeva preko Španije, doneli do Evrope. Sa filozofijom stare Grčke iznova su se, mada veoma postepeno, otvarala sva pitanja koja su se ticala ovog sveta, za razliku od milenijuma slepila u kome se samo teologija bavila pitanjima onog sveta.
Kopernik, Kepler i Galilej nanovo su uneli Eratostenovu ideju o heliocentričnom sistemu u evropsku misao. Galilej je za tu blasfemičnu ideju dobio doživotni kućni pritvor. Đordano Bruno, za slične ideje zaslužio je ni manje ni više nego lomaču. Međutim, naučna, racionalna misao ponovo je stigla u Evropu i nije se mogla zaustaviti. Sa razvojem nauke i filozofije, ateistička misao je konačno dobila prostora za sopstveni razvoj. Ipak, još uvek je bilo opasno biti ateista. Već smo pominjali Kazimira Ližinjskog i Tomasa Aikenheda, koji su zbog svojeg ateizma bili brutalno masakrirani (a oni su samo izvadak iz znatno većeg broja brutalnih ubistava). Zato je najlakše bilo – jednom ateisti – da se maskira u sveštenika.
Žan Meslije, koga Mišel Onfre naziva prvim ateistom Evrope, proveo je ceo svoj život kao katolički sveštenik u Francuskoj. Nakon što je umro, pak, ostavio je za sobom Testament. Dotični Testament, urađen u četiri primerka, napraviće majušni haos u religioznoj Francuskoj. Naime, u njemu je Meslije napao hrišćanstvo iz skoro svih mogućih uglova. Ispostavilo se da sveštenik nikada u stvari nije to bio – već tvrdokorni ateista. Religiju je nazvao pravim imenom – opasnim izvorom problema i raskola među ljudima, zbog koje oni jedni drugima čine zla dela. Podsećajući veoma na Epikura, Meslije se pita kako je moguće da taj svesposobni, svemoćni, sveznajući Bog čini raznorazne gluposti time što brutalnije kažnjava manje prestupe a neke ignoriše u potpunosti, ne uspevajući da bude od pomoći ljudima onda kada im je najviše potreban. Takođe je primetio i kako je hrišćanstvo, u suštini, veoma neoriginalno, te kako je pozajmilo mnogo štošta od paganskih religija protiv kojih se tako srčano borilo. Veliki poznavalac starih religija, Meslije ide od jedne do druge instance u kojima se vidi kako je hrišćanstvo uzimalo od paganizma, preko kulta Minerve do Kastora i Poluksa. Nije ni čudo da se pokazalo kako jedan ateista poznaje hrišćanstvo više nego svi crkveni oci zajedno.
Meslije napada i takozvane vizije i otkrovenja kojima su se ljudi hvalili kako ih je bog lično posetio i otkrio im istinu. Ako bi iko verovao u takve besmislene priče i odista mislio kako su božanska otkrovenja (…), ko na njega ne bi gledao kao na ludaka, pitao se Meslije. Potom kreće u detaljnu disekciju Biblije, u kojoj nailazi na nebrojena nesavršenstva i kontradikcije, citirajući pasus po pasus, dok samu ideju o Svetom Trojstvu prosto ismeva. U doktrini hristoljubaca postoji nešto još smešnije i apsurdnije, jer pored toga što kažu kako jedan bog čini troje, oni kažu i kako ovaj bog nema ni telo ni oblik ni lice; da prva osoba ovog jedinstvenog boga, koga zovu Otac, poseduje i još jednu osobu koja se zove Sin i koja je ista kao i on, bez tela, oblika i lica. Ako je to tako, zašto ga zovu Otac a ne Majka, a ovog drugog Sin, a ne Kći? (…) Ali, kako mogu biti pre muškog nego ženskog roda ako nemaju ni telo, ni oblik, ni lice? Ovo je nezamislivo i samopotiruće. Međutim, Meslijeu ni to nije dovoljno. On ide dalje, napadajući hrišćanski moral, govoreći da je on isti kao i u svim ostalim religijama, fanatičan i apsurdan, primećujući kako je (…) hrišćanska religija dovela do toga da je preko polovine čovečanstva pobijeno.
Meslije je bio samo početak; početak novog talasa ateizma, modernog ateizma, koji je signalizirao početak kraja religije, kraja koji još uvek traje.
Autor je lingvista, magistar evropske kulture i odgovorni urednik žurnala Humanicus (www.humanicus.org)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
