Solidarnost je od velike važnosti za demokratska društva jer bez nje ona propadaju. Demokratska društva ne mogu da funkcionišu ukoliko se prekorače izvesne granice međusobnog nepoverenja ili osećaja pojedinih njihovih pripadnika da su ih ostali članovi napustili.
Mnogi danas smatraju da je individualistički pristup najveća pretnja po solidarnost. Međutim, to je u bliskoj vezi sa jenjavanjem osećanja zajedničkog identiteta. Tako, na primer, nije slučajno što su evropske najuspešnije države blagostanja stvorene na prostoru etnički homogene Skandinavije. Narod ovih zemalja osećao je da može da razume svoje susede i sugrađane i da ima bliske veze s njima.
Očuvanje tog osećanja intenzivne solidarnosti među raznolikim stanovništvom predstavlja izazov današnjice. Postoje dva načina da se to uradi. Prvi je da se prisetimo starijih oblika solidarnosti. Francuski identitet je, na primer, zasnovan na jedinstvenom brendu republikanskog sekularizma zemlje, koji je poznat kao laïcité. Međutim, napori Francuske da unapredi solidarnost insistiranjem na laïcité i podizanju zida pred muslimanskim emigrantima su i neefikasni i kontraproduktivni jer se na taj način veliki broj ljudi, koji je zapravo već u Francuskoj, lišava osećaja da u potpunosti pripada francuskoj naciji.
Redefinisanje identiteta predstavlja drugi način za očuvanje solidarnosti. Sva demokratska društva se danas suočavaju sa izazovom redefinisanja svog identiteta u okviru dijaloga sa elementima od kojih su neki spoljni, a neki unutrašnji. Razmotrimo kakav uticaj imaju feministički pokreti širom Zapada. To nisu ljudi koji su došli spolja. To su ljudi koji na neki način nisu imali potpuno državljanstvo, a koji su ga tražili i koji su redefinisali politički poredak tako što su ga usvojili.
Veliki zadatak današnjice jeste da se smire bojazni da su naše tradicije osujećene, da se dopre do ljudi koji iz drugih zemalja dolaze na naše teritorije i da se pronađe način da se preinači politička etika oko onoga što čini suštinu ljudskih prava, jednakosti, nediskriminacije i demokratije. Ako u tome uspemo, možemo da stvorimo osećaj zajedničke pripadnosti iako možda u to verujemo iz različitih razloga.
Međutim, intenziviranje individualizma, odnosno stavljanje akcenta na sopstvene ambicije i ekonomski prosperitet, predstavlja u velikom broju država upornu prepreku da se ova vizija shvati. Potpuni nedostatak solidarnosti između toliko mnogo ljudi, što je na zastrašujući način očigledno u američkoj debati o zdravstvenoj nezi, sada potkopava samu osnovu onoga što čini jedno moderno demokratsko društvo.
Osećaj jednog društva za solidarnost može se održavati samo ako različite duhovne grupacije povrate osećaj posvećenosti toj kategoriji, odnosno ako je hrišćani vide kao ključni element hrišćanstva; ako je muslimani vide kao ključni element islama i ako je različiti vidovi laičkih filozofija vide kao suštinu svojih filozofija.
Religija obezbeđuje čvrstu i moćnu osnovu solidarnosti, te bi bilo pogrešno marginalizovati je kao što bi bilo pogrešno marginalizovati ateističke filozofije. Demokratska društva, koja su veoma raznovrsna, jača veliki broj različitih motora posvećenosti zajedničkoj etici. Ona ne mogu da dozvole da se bilo koji od tih motora isključi i nadaju se da će održati političku zajednicu.
Više ne možemo imati građansku religiju koja je zasnovana na bogu ili na laïcité ili pravima čoveka, odnosno na bilo kakvom posebnom gledištu. Danas živimo na neistraženoj teritoriji. Suočavamo se sa izazovima koji su bez presedana u ljudskoj istoriji – sa stvaranjem moćne političke etike solidarnosti koja je samosvesno zasnovana na prisustvu i prihvatanju veoma različitih stavova.
To može da uspe samo ako se angažujemo na intenzivnoj međusobnoj razmeni s ciljem da uspostavimo neku vrstu međusobnog poštovanja za ove različite stavove. Napredna snaga islamofobije u Evropi i Sjedinjenim Državama, zajedno sa njenim pokušajem da svede kompleks islama i raznoliku istoriju na nekoliko demagoških slogana, predstavlja vid potpune gluposti iz neznanja, jer nema bolje reči za to, zbog koje demokratska društva propadaju.
Naša društva će se držati zajedno ukoliko jedni s drugima pričamo iskreno i otvoreno i ako pri tom povratimo izvesni osećaj solidarnosti na osnovu svih naših različitih korena.
Autor je profesor emeritus na Univerzitetu Mekgil u Montrealu i stalan saradnik na Institutu za društvene nauke u Beču
Copyright: Project Syndicate, 2010.
www.project-syndicate.org
Danas ima pravo ekskluzivnog objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
