Spusti vlast niže da je bolje vidim

Jednostavnije rečeno, opštine, regioni, centralna vlast i civilni sektor pozicionirani su u sistemu uzajamne kontrole gde svako kontroliše svakog. Samovolju centralne vlasti od dole ograničavaju i kontrolišu prava nižih nivoa vlasti (regionalne, opštinske), a od gore institucije Evropske unije. EU nije idealan sistem u kome ne postoje ljudi spremni da korupcijom i „radnjama ispod stola“ dođu do sopstvene dobiti, ali jeste sistem koji je tako podešen da mogućnost pojave korupcije svede na što manju meru.

Ulaskom u EU, građani Srbije živeće u sistemu gde je vlast mnogo kontrolisanija nego što je danas slučaj. Aksiom svega je: dajem novac – želim da znam gde odlazi, za šta se troši, ko o tome odlučuje i kakvi su efekti postignuti? Konkretnije govoreći, svaka opština, region i svaka državna, odnosno, javna institucija moraće da obezbedi dostupnost informacija o svom budžetu i radu. To je osnovni uslov dobrog ili kvalitetnog upravljanja (engl. good governance) koje obuhvata osam ključnih karakteristika – učešće, vladavina prava, trasnparetnost, pouzdanost, postizanje konsenzusa, jednakost i uključenost, efektivnost i ekonomičnost i odgovornost. Kreatori ovog koncepta su Svetska banka i druge međunarodne finansijske institucije, a većina donatora zasniva svoju pomoć i kredite na stvaranju uslova i reformama koje će omogućiti dobro upravljanje. Ono, tako, postaje novi recept, ili bolje zahtev, u prvom redu Svetske banke, koji ona postavlja zemljama koje traže kredite, ali se ti zahtevi odnose i na države koje žele da postanu članice Evropske unije. Članstvo u Uniji, praktično, znači da su reforme uspešno sprovedene.

A, šta to sve znači za građanina Srbije? Reč je o pravu da se zna u kakvoj situaciji se nalazi njegova opština ili šira teritorijalna jedinica (npr. region) i kolike su finansijske mogućnosti za razvoj. Kada zainteresovani građani znaju koliko u njihovom regionu postoji kilometara puta po jedinici površine, bolničkih kreveta po glavi stanovnika, koliko je kulturnih ili sportskih ustanova, kakav vazduh udišu, kada znaju koliki im je BDP per capita, nezaposlenost ili broj siromašnih, lako će znati koga da zaokruži na prvim sledećim izborima. Neko može da se podigne do vlasti ako ponudi dobru razvojnu strategiju definisanu na osnovu realnih i životnih potreba. Ako posle nekog vremena, međutim, ovi pokazatelji stanja jednog područja ostaju isti ili su čak gori, jasno je koliko je ta vlast bila (ne)uspešna. Tada neće mnogo pomagati medijska kampanja ili ubeđivanje, tj. zamajavanje građana o tome ko je dobar a ko loš. Ovakva situacija nateraće političare i donosioce odluka da zaista pokušaju da poprave realno stanje, da data obećanja i ponuđene razvojne strategije stvarno sprovedu u delo. Posledica toga biće da se pri donošenje odluka i u upravljanju angažuju ljudi i institucije koji su istinski stručni i obučeni (instituti, fakulteti, nezavisni analitički timovi, civilni sektor…), što neminovno dovodi do depolitizacije društva. Drugim rečima, političaru na vlasti biće od veće koristi da angažuje stručnjake i da dobro upravlja (to bi trebalo da bude jedini način da ga građani ponovo biraju), nego da udomi lojalnog partijskog kolegu kome će osnovno zaduženje biti da prima platu. To omogućava i merenje rada vlade, kako lokalne tako i centralne. Merenje rada vlade koncept je koji je već konsolidovan u zapadnim državama, dok u Srbiji trenutno za to ne postoje uslovi, a reklo bi se da manjka i volja među relevantnim političkim partijama.

Ovakva, poželjna situacija ne postiže se preko noći, tačnije, trebaće još dosta napora i iskušenja dok takvo što ne profunkcioniše i u Srbiji. Reforme je, teorijski, moguće izvršiti i bez ulaska u Uniju, ili pritiska finansijskih institucija od kojih Srbija pozajmljuje novac, ali očigledno za tako uređenu državu ne postoji dovoljno volje i(li) znanja, jer bi u protivnom na tom polju već dosta toga bilo urađeno. A, reforma znači racionalizaciju ukupnog sistema uprave, odnosno, upravljanja. To će reći parcijalna rešenja, npr. smanjivanje troškova optuštanjem zaposlenih. To, pre svega, znači rasterećenje države i racionalnu preraspodelu poslova, tj. prepuštanje dela poslova (ali i finansija) nižim nivoima vlasti ili privatnom sektoru. Savremeni koncpet države zansiva se više na državi kao kontroloru i obezbeđivaču uslova povoljnih za društveno-ekonomski i održivi razvoj, a manje na direktnom državnom upravljanju (izuzevih u neospornim oblastima kao što su odbrana, valuta, pravni sistem i sl.).

U tako organizovanom sistemu opštine imaju mnogo veća ovlašćenja, koja mogu biti i zloupotrebljena, međutim, mogućnost za to je neuporedivo manja ako se ima u vidu blizina opštinske vlasti građanima, kao i kontrola centralne vlasti. Ista ta ovlašćenja na centralnom nivou, takođe, mogu biti zloupotrebljena, a mogućnost za njihovu kontrolu manja je. Građanin može na ulici da sretne svog komšiju, lokalnog političara ili predsednika opštine, da ga „povuče za rukav“ i pita „gde su naši novci?“ Do ministra ili premijera daleko se teže dolazi.

O značaju opština i lokalne vlasti dovoljno govori broj institucija i deklaracija u Evropi. Ulaskom u EU ovdašnje lokalne zajednice imaće mogućnost zastupanja svojih interesa direktno na niovu Unije. Oko tri četvrine legislative (zakona) EU sprovodi se na lokalnom i regionalnom nivou, stoga je postalo očigledno da je neophodno uključiti lokalne i regionalne vlasti u razvoj i oblikovanje zakona EU. Tako u sistemu vlasti Evropske unije postoji Komitet regiona kao savetodavno telo. Pored EU, na nivou Evrope postoji Skupština evropskih regiona, kao i Kongres lokalnih i regionalnih vlasti Saveta Evrope.

I dok su u nekim državama izvorni prihodi opština veći od 70 odsto ukupnog opštinskog budžeta (skandinavske zemlje), u Francuskoj oko 50, Sloveniji 40, a u Hrvatskoj oko 20 odsto, u Srbiji je Zakonom o svojini iz 1995. opštinska svojina preneta na državu, čime je ozbiljno ugrožena opština kao pravno i ekonomsko lice. Ta anomalija do danas nije otklonjena, a lokalne vlasti i dalje su u velikoj meri zavisne od centralne i gube važan motivacioni faktor za razvoj preduzetničkih modela i ulaganja u razvoj.

Ulaskom u Uniju građani Srbije mogu da očekuju kvalitetnije upravljanje, jasniji i precizniji uvid u rad vlade, manje prostora za korupciju, jaču lokalnu samoupravu i ono što je najvažnije, lakše ostvarivanje svojih interesa. Da bi to bilo realno, međutim, i građani (naročito mladi) moraju da doprinesu svojim aktivizmom, željom da unaprede svoje zajednice, stalnim učenjem i usavršavanjem, brigom za javni interes i kulturom koja je dostojna civilizacijskih tekovina i članstva u elitnom klubu kakav je Evropska unija.