U potrazi za poslom

Sve što smo dosad radili poslodavci su predstavljali kao dragoceno iskustvo i tako su ga verovatno cenili umanjujući naše skromne plate, iako su to često bili najgori poslovi kao kuvanje kafe i spremanje. Kad pregledamo ponude zaposlenja baš takvi poslovi nas ponovo čekaju samo što se drugačije zovu.

Pogledam novine i internetske portale i vidim: spremačica je postala mašinska metla, konobar – pristojan dostavljač hrane a nosač cigala na gradilištu – mlađani nosač cigli. Eto nama očekivanog prestiža. Zašto se još ne zove pomoćnik šefa profesionalnog roba, ako su već i nezaposleni dobili svoj novi naziv, lepom rečju honorarac. Ipak ni to nije naš problem.

Odaberemo jedan oglas i šaljemo zahtevano pismo u kojem pišemo zašto je nama onaj grozan posao (zašto i mi da ne budemo moderni) mašta života i ispunjenje svih naših snova. Pišemo – želim da spremam WC jer me šum toaleta podseća na more koje volim. Dobijem odgovor. Postoji šansa da napokon, sa 24 godine, možda ne morao da dobijam džeparac od roditelja.

Razgovor s poslodavcem jako je simpatičan. Znate li engleski jezik? Znamo.

Razgovaramo na engleskom. Znate li nemački jezik? Znamo. Pa razgovaramo na nemačkom. Znamo da govorimo još tri jezika, imamo iskustvo, vozačke dozvole, znanje rada na kompjuteru, radili smo u inostranstvu, imamo kontakte. Poslodavcu se to sviđa i nudi nam posao s platom od oko 250 evra mesečno. Uspeh. Pa dosad nismo zarađivali ništa. Sad smo radnici sa zanimljivim poslom, novcem i prestižom.

Sve to liči na totalnu glupost i montipajtonovskim situaciju u kojoj se samo ne zna da li oblaci plaču od tuge ili od smeha. Velika očekivanja pa velika razočaranja. No, u svemu postoji i nada. Pet godina studiranja i isto pet godina sticanja ponekad sumnjivog iskustva naučili su nas strpljivosti. I tako strpljivo čekamo vreme kad dođu naše nagrade. Žao nam je samo što će neki od nas to možda čekati i do kraja života.