Važno je zvati se Oskar Vajld

U članku se naglašava da autor komedija poput „Važno je zvati se Ernest“, predstavlja „jednog od onih koji su u 19. veku najlucidnije analizirali moderni svet i sve njegove uznemirujuće i pozitivne aspekte“. Takve reči protumačene su kao maslinova grančica piščevim poklonicima, koja je data 109 godina nakon njegove smrti.

Autor koji je izazivao oprečna mišljenja savremenika roden je 16. oktobra 1854. kao Oskar Fingal O’Flaerti Vils Vajld, u Dablinu. Njegov otac, ser Vilijam Vajld, bio je poznat kao sakupljač „ljubavnih trofeja“ i nije krio da ima nekoliko vanbračne dece. Budući da nije bio preterano uredan, Dablinom je kružio vic – „Zašto su nokti ser Vilijama Vajlda crni? Zato što se češe.“ Ipak, to nije smetalo njegovoj supruzi lejdi Džejn da se upusti u strasnu vezu s njim i rodi mu troje dece – Vilija, Oskara i Izolu Frančesku. Oskar je u detinjstvu često nosio odeću za devojčice, jer je Džejn očajnički želela kćerku, što je, smatraju pojedini psiholozi, donekle uticalo na kasnije seksualno opredeljenje njenog mlađeg sina. Već u detinjstvu potonji pisac se razlikovao od vršnjaka – dok su drugi dečaci jurili za loptom na igralištu u internatu u Eniksikelu, izbegavao je fudbal i radije se prepuštao čitanju. „Ne volim da šutiram, niti da me šutiraju“, govorio je.

Vajld se rano zainteresovao za grčku istoriju, naročito delove koji su se odnosili na takozvanu „slobodnu ljubav“ između pripadnika muškog pola. Fasciniranost idejama iz antičkog doba inspirisala ga je da nakon odlaska na školovanje u Oksford počne da stvara poeziju o proslavljenim ljubavnicima u staroj Grčkoj. Takve ideje počeo je da primenjuje i u praksi, tako da je u oktobru 1875. njegov prijatelj Džon Bodli zabeležio u dnevniku da je „rizično družiti se sa Oskarom“. Ali, upuštao se i u veze s ženama. Štaviše, u novembru 1883. objavio je veridbu s mladom Konstanc Lojd, koja je sedam meseci kasnije postala gospođa Vajld. Supružnici su dobili sinove Sirila i Vivijana, ali kako je Oskarova slava rasla, Konstanc se osećala sve usamljenijom. Pedantni Vajldovi biografi smatraju da pisac nije podnosio trudne žene, jer je drugo stanje za njega predstavljalo izvesni oblik deformiteta. Takođe, tvrdio je da je muška strast mnogo čistija od ženske. „Ženska strast je ponižavajuća. Žena te stalno izaziva. Tvojom požudom zadovoljava sopstvenu sujetu, a njena sujeta je nezasita“, govorio je. Stoga, nije slučajnost što u njegovom jedinom romanu „Slika Dorijana Greja“ muška lepota predstavlja najviši ideal. Viktorijanski kritičari dočekali su ovo delo na nož, ocenjujući da je „otrovno, nemuževno, zlobno i morbidno“.

Mada se hedonističkim navikama javno rugao puritanski nastrojenim viktorijancima, Vajld nije uspeo da izbegne njihov „moralni sud“. Ljubav s mladim i naočitim lordom Alfredom Daglasom, poznatim kao „Bouzi“, skupo je koštala ovog estetu. Bouzijev otac, markiz od Kvinsberija, uticajni bogataš, rešio je da uništi Vajlda podigavši tužbu protiv njega. Piscu je ubrzo izrečena najgora moguća kazna zbog „nakaznog ponašanja“ – dvogodišnji prinudni rad. Kao što se moglo očekivati, London je okrenuo leđa lordu reči, dotadašnjem najomiljenijem svom stanovniku. Tako je Vajld preko noći postao najpoznatiji viktorijanski kriminalac. Njegova porodica emigrirala je u Švajcarsku, promenivši prezime u Holand. Nakon izlaska iz zatvora 1897. živeo je još tri godine u Parizu, uglavnom u siromaštvu, objavljući novinske članke pod pseudonimom „Sebastijan Melmut“ („Novinarstvo je laganje za mesečnu platu“, tvrdio je.) Umro je od meningitisa, 30. novembra 1900, bez novca i glamura. „Jedno od nas će morati da ode“, navodno je rekao na samrti.

Uprkos takvom kraju, Oskar Vajld danas je cenjen kao jedan od najznačajnijih irskih, ali i engleskih pisaca („Ja sam Irac po rođenju, Englez po odgoju, osuđen da koristim jezik Šekspira“). Stogodišnjica smrti slavnog dendija obeležena je u Parizu, Londonu i Dablinu. U skladu s njegovim životnim stilom, ambasadori Irske i Velike Britanije nazdravili su u francuskoj prestonici skupocenim šampanjcem, a katolički sveštenik održao je tom prilikom dirljiv govor o „izgubljenom sinu koji je ponovo pronađen“. Što je još zanimljivije, lord Daglas, unuk Vajldovog najpoznatijeg ljubavnika Bouzija, svirao je polku na klaviru u Londonu, a njegovo muziciranje pratila je predsednica Irske Meri Mek Alis.