Stigao je! Ali ne Plehanov iz jučerašnjice, već Cvetković u „Danas“! Oglasio se nepočinstvom u vidu „ kritike“ već napisanom za Drugi program Radio Beograda, u formi politikantskog pamfleta čiji je smisao nastavak „špijunske i denuncijantske“ delatnosti, kako je sam u času intimne ispovesti, javno, definisao vlastitu „kritičarsku“ aktivnost. Aferim!
Usred krize kritičkog diskursa u Srbiji, kad je sve manje prostora za stručne analize, G. C.-u nije dovoljno što se oglašava u mediju koji ne robuje pritisku komercijalizacije i reklama (a samim tim ni diktatu tržišta), već to čini i u „Danasu“. I to na svoj način – nepismenim, neargumentovanim i nestručnim impresijama, bez znanja o elelmentanim činjenicama iz istorije pozorišta i literature. I bez veze s dešavanjima na sceni.
G. C. u Đakonu Srpskog narodnog pozorišta, nastalom po drami i u režiji Ane Đorđević a na osnovu proze Isidore Sekulić, vidi promociju nacionalne kulture. No, pošto on nema ozbiljnih argumenata, niti ima uvid u ma kakav referentni sistem na osnovu kojeg bi bilo šta suvislo napisao, G. C. ispaljuje jedino što mu pada na um: veli da bi se s ovakvim načinom promocije složili aktuelni ministar kulture i savetnik predsednika Republike.
Pomenute nisam video na dosadašnjim izvođenjima Đakona i ne mogu govoriti u njihovo ime, ali konstatujem da se od kritičara ne očekuje da pretpostavlja kakav bi mogao biti horizont očekivanja dva potencijalna gledaoca, već da suvislo, pismeno i argumentovano saopšti svoje stavove. Ako ih ima.
G. C. ih nema, ali veli da je Đakon refleksija pokušaja nedavne reprize „jogurt revolucije“ (petak), iako je predstava premijeru imala dan docnije (subota). Na osnovu iskustva s režijama G. C.-a (u doba kad je pokušavao da bude reditelj), verujem da je on za noć i pola dana bio u stanju da usaglasi svoju režiju sa zahtevima onoga što prepoznaje kao želju vlasti, no to nije praksa u ozbiljnim teatrima kakav je SNP.
O duhu vremena koji afirmišu predstave SNP-a svedoči kontekst naše repertoarske politike, što prepoznaju domaća i inostrana publika, ozbiljna kritika i festivalski žiriji. U skladu s tim nastala je i promišljena režija Ane Đorđević koja afirmiše upravo ono što ignorant u ostrašćenoj mržnji prema SNP-u, gde svojevremeno nije uspeo kao reditelj, predstavi zamera.
Upućujem polupismonog G. C.-a i na literaturu Isidore Sekulić, pa i na roman „Đakon Bogorodičine crkve“, na „Hroniku palanačkog groblja“ i, posebno, predgovor drugom izdanju „Pisama iz Norveške“, budući da se u tim delima spisateljica obračunava s pogubnim duhom palanke (koji uspešno reprezentuje G. C.), ali i s nacionalizmom i, naročito, Skerlićevim antievropejstvom (izraženim u poslednjim godinama njegova života), zaogrnutim opservacijama o skandinavskim maglama. Nepostojećim, za razliku od onih palančkih u kojima tumara G. C.
Ničega od onog što u svom pisaniju pominje G. C. nema u Đakonu, a ignorantova sugestija da od veličine scene zavisi broj glumaca u predstavi samo provocira pitanje stručnosti G. C.-a.
Nevolja je što se G. C. predstavlja kao kritičar, što sriče i imejlovima distribuira svoje „kritike“ (ne jedino o predstavama SNP-a). No, on se izveštio da i takve nebuloze relativizuje, jer posle ove nepismene, nestručne i negativne kritike Đakona, G. C. već sutra, kao što je to uradio u slučaju predstave Mara The Sad Ujvideki sinhaza, u svojstvu selektora, može napisati novu, pozitivnu kritiku. Naravno, isto tako nepismenu i nestručnu.
O Plehanovu, kojeg zbog nečeg dovodi u vezu s afirmacijom nacionalističkog kulturnog koncepta, s G. C.-om ne vredi polemisati.
Autor je upravnik Srpskog narodnog pozorišta
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
