Rep kao argument za izlaz na more

Pozabavićemo se knjigom Arnauti i velike sile koju je napisao Vladan Đorđević, srpski političar (predsednik vlade od 1897. do 1900. godine), član Srpske akademije nauka i istaknuti autor. U ovoj knjizi Đorđević kaže da su Albanci krvožedni, kržljavi ljudi, slični životinjama, i tako neuporedivo neuki da ne umeju da razlikuju šećer od snega. Ti savremeni „Trogloditi“ podsećali su ga „na praljude iz preistorijskog doba, na one ljude koji su zbog straha od divljih zverova spavali na drvima, za koja su se držali svojim repovima da ne padnu“. „U docnijim hiljadama godina, u kojima se ljudski rep sve manje upotrebljavao, taj organ čovečjeg tela sve je više kržljavio, dok se najzad u istorijsko doba nije sveo na ono nekoliko koštica u trtici. Jedino među Arnautima izgleda kao da je i u XIX veku živeo još po koji repat čovek.“ Treba istaći da Đorđević nije sam izmislio nijednu od ovih (krajnje brutalnih) tvrdnji. On je zapravo samo prepisao podatke o repatim ljudima iz pomenutih knjiga konzula Fon Hana i bečkog urednika novina Paula Ziberca. Tvrdnju da Albanci ne umeju da razlikuju šećer od snega zapisao je Ivan Jastrebov u svojoj monografiji o staroj Srbiji i Albaniji; on kaže da je za vreme svojih putovanja među albanskim plemenima često sretao ljude koji su njegov šećer za čaj brkali sa snegom.
Činjenica da je Jastrebov godinama služio kao ruski konzul u Prizrenu i poznavao situaciju u regionu skraja devetnaestog veka daje dodatnu težinu njegovim tvrdnjama. Ipak, u putopisu H. A. Brauna, britanskog putnika skraja devetnaestog veka, to znanje dovedeno je u sumnju; pošto se u Prizrenu sreo s trojicom „Evropljana“ – ruskim konzulom koga on naziva Astrabof, austrijskim vicekonzulom i austrijskim posrednikom – Braun je zaključio da konzuli retko izlaze iz kuće i još ređe iz grada. Dok je putovao po albanskim brdima, Braun je, u skladu s albanskim običajem, posluživan kafom bez šećera u svakoj kući u kojoj bi se zaustavio. Ali kad je bio među Mirditima, njegov vodič je rekao domaćinu da Braun pije kafu sa šećerom. Pošto ga nije imao, domaćin je odmah poslao čoveka u kuću udaljenu oko četvrt sata hoda gde su, kako se nadao, imali šećera. „Posle otprilike pola sata izaslanik se vratio pokriven snegom i drhteći od zime, ali je doneo šaku nepročišćenog šećera. Međutim, kad je na putu od Mirdite do Ljume vejavica prestala, Braunov vodič Franja mahnuo je rukom prema snegom pokrivenim planinama i uzviknuo: ’Zbogom, zbogom mirditski šećeru!’
Dakle, naša priča o repatim ljudima nije samo izmišljotina; ona je više priča o tome kako su pojedine grupe, nacije ili kulture percipirale druge. Kad konstruišu društveni svet, ljudi nastoje da utvrde koji će konstrukt na najbolji način dati značenje nekom događaju. Istovremeno, oni definišu svoje iskustvo i generalizuju ga u komunikaciji s drugima, čime mu daju izvesnu trajnost. Različiti periodi, različite društvene grupe i različiti pojedinci prepoznaju različite konstrukte kao podesne za tu svrhu, u skladu sa svojim očekivanjima i interesima. Prema tome, konstrukcija je beskonačan proces davanja značenja svetu. Ona odražava religijske, etičke, političke i druge ideje u čijem kontekstu nastaju tumačenja i vrednovanja i definiše se šta je važno, nevažno, razumno ili besmisleno. Ti konstrukti nam ništa ne govore o grupama ljudi koje opisuju, ali su dragoceni izvori znanja o grupi koja ih je konstruisala jer ono što grupa ljudi zamišlja o drugima po pravilu je obrnuta slika onoga što misle o sebi.
Šta znače svi ti repati Balkanci? Kakvoj svrsi oni služe i na koji način? Ta pitanja se možda mogu pomalo razjasniti na osnovu sledećeg odeljka iz moje knjige Non cogito ergo sum (1994). Zatvorenici na Golom otoku i u drugim koncentracionim logorima za takozvane agente Informbiroa koji su još uvek bili „pod istragom“ identifikovani su po repovima načinjenim od starih krpa i vezanim za njihova leđa. Dužina repa ukazivala je na optužbe koje su protiv njih podignute. Da bi repovi izgledali što autentičnije, ponekad je korišćen pravi volovski, ovčji ili svinjski rep. Ovi žigosani zatvorenici nazivani su „reponje“ i taj uvredljivi naziv korišćen je i dok su dobijali batine na povratku s rada.
Iz ovoga sledi da su repati ljudi bili kulturni konstrukti koje su koristili moćnici da bi ponizili određene pojedince do nivoa životinje: oni su bili dobri za rad ako su na to naterani, ali se inače smatralo da su lišeni inteligencije. Iako je bila očigledan kulturni konstrukt, njihova „životinjska“ priroda podrazumevala je da moraju biti podvrgnuti procesu popravljanja ili civilizovanja kako bi opet postali ljudska bića. Kao što smo videli, batina je bila korisno sredstvo za podizanje tog uzvišenog cilja.
Međutim, naša priča o repatim ljudima kao konstruktu rasista i šovinista ne završava se ovde. Ona igra istaknutu ulogu u knjizi sociologa Pitera Geja, objavljenoj 1993. godine. U svojoj studiji o mržnji Gej navodi Vladana Đorđevića, „srpskog političara i stručnjaka za narodno zdravlje“, da bi ilustrovao kako su rasisti „decenijama… puštali svoju maštu da tumara“. Ali sociolog Gej ne primećuje da Đorđević, koga navodi kao primjer ekstremnog rasiste, nije sam smislio tu priču. Štaviše, Gej očigledno nije gubio mnogo vremena na čitanje Đorđevićeve knjige – čak ni njegovo ime ne piše uvek tačno – i potpuno previđa činjenicu da je data priča stara više od 2.000 godina i da je, mada zasnovana na čistim glasinama, veoma uspešno zaokupljala ljudsku maštu. Ignorišući priču koja za sobom vuče tako dugačak rep i upirući prstom na Đorđevića, Gej ne samo što oslobađa krivice njegove informante i njihove prethodnike nego obezvređuje i sopstvene argumente.
Da bismo valjano razumeli zašto je Đorđević (pre)pričao staru priču – što je pitanje kojem Gej uopšte ne posvećuje pažnju u svojoj studiji – od ključne važnosti je da znamo kome je on nastojao da je uputi. Đorđević je bio iskusan političar i potpuno svestan činjenice da, ma koliko bila upečatljiva, njegova tvrdnja neće privući pažnju javnosti ako ne pokrene neku dublju emociju. Iste godine kad je nastojao da predstavi Albance kao savremene Troglodite, on se javno izjasnio kao „zahvalan učenik nemačke škole i veran prijatlej mog dragog Beča“ i tom prilikom je objasnio da su „Balkanci za vreme ratovanja u Turskoj, a naročito kad su se budili u novom nacionalnom životu, čvrsto verovali u velike fraze evropske politike“. Zato nije čudo što je računao na to da će tvrdnje koje su čitaoci s nemačkog govornog područja već priznali kao verodostojne biti za njih dovoljno ubedljive. Pogotovu što je on njima bio prilično zadovoljan.
Srbija je težila da kroz severnu Albaniju dobije izlaz na more jer je dalmatinska obala bila za nju zatvorena. Do 1879. godini srpski pobornici srpske stvari nadali su se da će pripojiti te oblasti evropske Turske naseljene prilično brojnom srpskom manjinom. Tako je 16. septembra 1876. godine vojska proglasila kneza Milana „kraljem Srbije i Bosne“. Pripajanjem Kosova i Bosne i Hercegovine Srbija bi dobila dugačku granicu s Crnom Gorom i dve srpske države mogle bi konačno da se ujedine i tako ostvare san o Velikoj Srbiji. Ali na Berlinskom kongresu 1878. godine evropske sile su odobrile Austrougarskoj da okupira Bosnu i Hercegovinu, što je značilo da bi ulazak srpskih snaga na to područje bio isto što i objava rata Dvojnoj monarhiji. Srbija je pokušala da nađe neki drugi način za postizanje „opravdanih pretenzija“ na izlaz na more. Ubrzo su srpski šovinisti, željni da se dočepaju albanske obale na Jadranu, otpočeli propagandnu kampanju čiji je cilj bio ponovno uspostavljanje Dušanovog castva. U tu svrhu oni su koristili i metode i ideologiju evropskog kolonijalizma. Kako su se planovi Srbije poklapali s interesima Nemačke, kancelar Bizmark, čuven po tome što je imao običaj da bezobzirno zanemari činjenice koje mu nisu odgovarale, tvrdio je na Berlinskom kongresu da ne postoji albanska nacija. Povlađujući takvom stavu, zapadnjački dopisnici s lica mesta izveštavali su da su Albanci apsolutno beskompromisan narod koji nema milosti niti je očekuje pa „u bolnicama ujedaju lekare koji pokušaju da im pomognu“. Kad je britanski putnik u Podgorici upitao dr Foksa koji je godinama živeo u Srbiji, „tako blizu Albanije kao što prosečan poslovni čovek živi blizu svoje kancelarije“, šta zna o Albancima, ovaj mu je objasnio da su „Albanci ološ Balkana, potomci razbojnika isteranih iz drugih balkanskih zemalja; gadan svet, i moralno i fizički“.
Albancima nije trebalo dati državu jer oni mrze svaki oblik vladavine i nesposobni su da upravljaju svojim poslovima. Ovaj argument su prve upotrebile Austrougarska i Nemačka kao protivstav britanskom predlogu da se osnuje nezavisna Albanija. Kasnije su takvo stanovište zauzeli i srpski političari. Srpski predsednik vlade Nikola Pašić, na primer, tvrdio je da insistiranje na nezavisnosti Albanije ne bi bilo ni u interesu Albanije ni u interesu Evrope jer Albanci nisu za nju ni spremni niti je zaslužuju; oni nemaju ljude koji bi umeli da vladaju zemljom. Kad bi bila nezavisna, Albanija bi uvek bila uzrok nemira na Balkanu. U tom kontekstu Đorđević je iznova prepričao priču o repatom narodu koristeći „argumente“ pozajmljene od austrijskih autora kako bi dokazao da su Albanci nesposobni da vladaju sami sobom. Priča je objavljena na srpskom, ali i na nemačkom jer je trebalo da bude dostupna i čitaocima na Zapadu.
Balkanski državnici su iz dugog iskustva evropskih velikih sila naučili da će najbolje proći ako sami sebi pomognu, da je fait accompli vredniji od razumnog argumenta. Zato su, kad se u decembru 1912. godine ukazala prilika, srpske snage okupirale Drač u severnoj Albaniji.
Kad s vrha brda ugledaše more, svi vojnici osetiše da je to svečan trenutak u istoriji njihovog naroda. Vrata ka nacionalnom oslobođenju stajala su otvorena pred njima. Tu je bilo otvoreno more preko kojeg se Srbija neometano mogla uključiti u trgovinu i civilizaciju sveta. U savršenom poretku oni domarširaše do obale kod Drača. Srpska trobojka je pobodena u vodu i dok se crveno, plavo i belo polje lepršahu po povetarcu, začu se trostruki uzvik: „Živelo srpsko more“.