Rođen sam u Zagrebu, umro u Beogradu, živim u Berlinu

Slavni pisac kaže da „nema nikakvu nostalgiju“ i objašnjava kako retke dolaske u Beograd doživljava kao „prijatnu posetu ličnom muzeju“ . Mnogi mu oštar jezik i kritičnost nisu oprostili, a deo intelektualne čaršije ne krije radoznalost da li je ili nije dobio nacionalnu penziju, zamerajući mu što se „izjasnio kao apatrid“. Oni koji ga se nisu odrekli ističu značaj antiratnog „Dnevnika apatrida“ iz devedesetih, filozofski putopis po razvalinama Jugoslavije „Put na Aljasku“ , te autobiografski roman „Konzul u Beogradu“. Voleli ga ili ne, činjenica je da je Bora Ćosić, rođen 1932, dobitnik mnogih uglednih nagrada, napisao oko 50 knjiga, izdatih u Srbiji, Hrvatskoj i Nemačkoj. On sam, svoj bogat opus i život obično sažima u jednu rečenicu: „Rođen sam u Zagrebu, umro u Beogradu, a živim u Berlinu“.

Iz Beograda ste otišli s objašnjenjem da nećete da budete „saučesnik jednog zločina“. Da li to znači da su oni koji su ostali saučesnici?

– Svi smo mi saučesnici zločina istorije. Neki u tim zlodelima neposredno učestvuju, drugi preko njih prelaze ćutke, okrećući glavu. Pokoji kaže neku reč otpora, makar to bilo najčešće bez ikakvog efekta. I tako, ljudi su razni. Ljudska bića, nažalost, često se nađu u prilikama, kao da su na smetlištu. Tome doprinose loše pozicije istorijske. A što je najgore, najveći broj ljudskih duša miri se sa ovim okolnostima, pa ako nekome sine u glavi da se takvom stanju stvari odupre, izlazi da je to neka njegova pogreška, a ne onih, koji su za ovo zaslužni.

U „Carinskoj deklaraciji“ temu odlaska iz zemlje kvalifikujete kao ispit. U medijima o sebi govorite da ste tri četvrtine pravoslavac, da ste u Beogradu ostavili sve.

– Odlazak u „izgnanstvo“, dobrovoljno ili ne, ozbiljna je prekretnica. Jer onamo, s druge strane barijere, ne čekaju vas uvek idealne okolnosti, i prostrt crveni tepih slave. Pa je potreban minimum kuraži pre no što bacite se u tu hladnu vodu. Ali kad čovek ostavlja za duži period takozvano „sve“, u šta najpre ubrajam nečije knjige, potom poznato okolje, prijatelje, decu itd. – ne razumem kakvog značaja ima ako je taj neko pravoslavac, budist ili ko zna šta. Vaše pitanje otkriva koliko je onde još uvek važan broj i kvalitet nečijih krvnih zrnaca.

Pa ne kažem ja, nego vi, da ste tri četvrtine pravoslavac. Uzgred, kao da vam svi nacionalisti nisu podjednako odbojni? Borislava Mihajalovića Mihiza izdvajate u pozitivnom kontekstu, na primer.

– Ima uvek takvih primera. Nije samo reč o pokajanju, čemu je jedan sveštenički sin mogao biti sklon. Mislim da je po sredi inteligencija. Onda kada pamet nadvlada svaku uskogrudost, nacionalnu, ideološku, bilo koju drugu. To je, čini mi se, bio Mihizov slučaj.

Stiče se utisak da vam se u Srbiji ništa ne sviđa, čak ni mladi pisci, za koje ste izjavili da pišu „jako tradicionalno, orijentirani stvarnosti, a ne mašti“.

– To je sasvim pogrešno. Već i pre govorio sam sa simpatijama o Valjareviću, Arsenijeviću, Saši Iliću. Sada mislim da imate značajnu pesnikinju, Milenu Marković, jednog izvanrednog proznog pisca, Aleksandra Novakovića. Pa on je svojom malenom knjižicom („Vođa“), uzdrmao vekovnu iluziju o srpskom oficiru, nenadmašnom u svom junaštvu, a zapravo krhkom, depresivnom, silno nesrećnom.

Ne volite umetnost zasnovanu na „na tuđem jadu“ , koja „emituje pogrešnu sliku o bivšoj Jugoslaviji“?

– Kusturica je jedan od tih zatucanih ljudi, na način Handkea, koji, svesno ili ne, širi neistinu o srpskoj nevinosti tokom proteklih ratova. Ali, mimo mišljenja mnogih, meni se čini da je ta pogreška u mišljenju unazadila njegov artizam; na dobrom putu u prvim filmovima, kasniji su se ovi srozali onako kako se srozao autor etno-parka na Kopaoniku. Skoro je bezumno da u Evropi to ime važi više no i dalje živog Makavejeva.

U eseju „Portret nepoznatog“ kažete da u Srbiji nema ničega sem Srbije.

– U Srbiji, danas, ima neizbrisivo mnogo Srbije, sa svim njenim prepoznatljivim osobinama. Ono čega više u Srbiji nema, nema građanstva. Pa ma kako da se današnji ljudi tamo pozivali na jedno predsocijalističko, predtitovsko doba, moram reći da i u tom suspektnom periodu bilo je građanskog duha neuporedivo više nego danas. Ali manimo se građanstva, ono što nam treba, to je civilizovanost.

Rekli ste da Srbija nije tikva bez korena, ali da ljudi u Srbiji stalno tu tikvu šutiraju?

– Kad je o šutiranju reč, imam ponovo u vidu fotografiju srpskog bojovnika koji, negde u Bosni, šutira glavu ubijenog Bošnjaka. To je bio srpski fudbal, nedavno, i to treba pamtiti. Tako ti ništa ne vredi što imaš Crnjanskog i Konstantinovića, što imaš Pupina i Milutina Milankovića, eto one zveri u Bosni i njegovog slobodnog udarca, svakoj slobodi usprkos.

Po vama je većina srpske populacijeg bila za „desničarski režim, duboko nacionalno obojen, zatucan po svakom pitanju, antievropski, ravnogorski, primitivan i jadan po mnogokojim merilima“.

– Stanje stvari u Srbiji pokazuje svaki izborni rezultat. Nema evropskog parlamenta s toliko desničarskih poslanika. Pa ko ih je birao? Nisu oni došli pučem, nego dobrovoljnim glasovima te nesrećne zatucane srpske mase. A tome, naravno, doprineli su deprimirani, demokratski i liberalno nastrojeni građani, koji na izbore ne izlaze.

Spočitavaju vam da ste bili za bombardovanje Srbije, vi kažete da niste, nego da ste bili za invaziju „onakvu kakvu saveznici izveli su na dan D u Normandiji“?

– Dan D, u godini 1999 nije bio moguć, jer su evropske zemlje štedele svoju decu, pa je to bila ideja više sirealistička. Ono što je tom neinvazijom propušteno, bila je denacifikacija. Ta dragocena rezultanta, ratna, pomogla je Nemačkoj, u čijoj pristojnoj demokratiji živimo, a nije pomogla Srbiji koja ostala je nesankcionisana, sa osećanjem skoro pobedničkim, i zato joj danas tako teško ide.

Da li je tačno da u Beograd dolazite sa zebnjom i zašto? Zbog vaših stavova, ili zbog suočavanja sa sivilom?

– Nemam nikakve zebnje dolazeći u Beograd, kao što ovo ne osećam ni u Zagrebu. Ali imao bih teško osećanje da moram otići u Vukovar, u Srebrenicu. Znate li da jedna moja poznanica i dalje tvrdi da u Srebrenici nije bilo nikakvog zločina. Pa i ovde, u Nemačkoj, nađe se po koji maloumnik ubeđen da ni holokausta nije bilo. Miris zločina, u Beogradu, mogao bi se osetiti jedino onamo, na Dedinju, ali tamo ne odlazim.

Stvarno mislite da su u Berlinu svi ljubazni, u Srbiji svi smrknuti, a u Hrvatskoj polukiseli? Građane istočnih zemalja opisivali ste kao „sivkaste“. Da li su, 20 godina posle pada Berlinskog zida, napokon dobili boju, ili i dalje „idu uza zid“?

– Teško se mogu izvoditi uopšteni zaključci. Ali činjenica je da pojedini gradovi imaju u nekim etapama svoj štih. Tako je tačno ovo o smrknutim, a nekad veselim Beograđanima, o ljubaznim Berlinčanima, a što se Zagrepčana tiče, oni su se u međuvremenu čak malo više skiselili. Ljudi se teško oslobađaju svoje bazične boje, tako ono sivilo, istočnoevropsko, zadržava se uporno na mnogo mesta.To sam video u Rumuniji, u Bosni, u Poljskoj, ali i u pozapadnjenom istočnom delu Berlina. A oni koji idu „uza zid“, njih pamtim po nečem drugom, to behu povratnici sa Golog otoka.

„Jedan svet se srušio, a da se nikakav drugi nije izgradio“, kažete o SFRJ.

– I dalje mislim da se na ruševinama starog jugoslovenskog sveta (ma kakav da bio) nije podiglo ništa čestito ni novo. Možda će, jednom.Vidno je već odavno, konačna Brozova pogreška bila je u eliminaciji svake kreativne osobe iz njegove blizine, preostale su prilično sumnjive kreature, poslušne dok je gazda bio živ, potom ništavne i opasne. Jugoslavija je zapravo pokopana likvidacijom hrvatskog proljeća i srpskog liberalizma. Ali kukati posle svega, džaban je posao.

U Feralu ste podsetili da je Tito u Pariz za ambasadora poslao nadrealistu Marka Ristića, a da je u demokratskoj Srbiji „krezubi, prljavi ološ, povrveo iz srpske provincije, polomio izloge francuske knjižare“. Da li je to baš maslo „srpske provincije“ ili ni krug dvojke nije nevin?

– Tačno je, i u krugu dvojke ima nažalost baraba, kao što na Prokletijama ili Kopaoniku živi mnogi čestit čovek. Jer „duh palanke“ pravilno je raspoređen na čitavu zemlju, posebno ovakvu, srazmerno malu. Pa onda samo treba dočekati trenutak da se ta opaka, opasna, nedoučena, musava lava obruši na građevine, spomenike, ljude i knjige.

U knjizi „Put na Aljasku“ vodite čitaoca po razvalinama Jugoslavije, a bivšu zemlju apostrofirate i kao „prodanu“ od strane vlastitih građana.

– Pretpostavljam da ste živeli u toj zemlji tokom poslednje istorijske kataklizme. Zar se nije videlo da svakim danom obavlja se ta prodaja svih vrednosti, sveg duhovnog i moralnog kapitala zemlje. Kome? To se ne bi moglo lako reći, ali svakako da je ova trgovina išla budzašto. Upravo onako kako su ludi Rusi prodali komad vlastitog tla Amerima. U tome i jeste, kako ste primetili, metafora puta na Aljasku, a ne u onom večitom ledu, što se isto tako u međuvremenu nahvatao u dušama jugoslovenskih ljudi.

Kada su u pitanju zločini, podjednako gazite i po Hrvatskoj i po Srbiji, bez dlake na jeziku, kažete da niko nema čist odnos čak ni prema Drugom svetskom ratu, te da su za novo zlo krivi stanovnici.

– Dovoljno je poznato ponašanje nesrećne ljudske mase, kroz decenije, kako je magistralno pokazala knjiga Kanetijeva. Šta je to što običnu ljudsku dušu privlači moći moćnika ne umem da razumem ni posle toliko iskustva sa istorijom koja nas okružava, a mislim da to nije sasvim jasno ni ljudima koji tom moći fascinirani su.

Uporedili ste Domovinski rat Hrvata devedesetih s borbom Titovih partizana, ali i ustvrdili da se od „prestupnika stvaraju heroji“?

– Bilo je nečeg takvog na početku srpsko-hrvatskog rata, kada je do zuba naoružana Kadijevićeva armada (finansirana decenijama od svih Jugoslovena) pošla na Vukovar i druge hrvatske krajeve. Pa su onde, sasvim partizanski, punili bojlere kamenjem i barutom, čineći od ovog avionske bombe. A da je u tom istom domoljubnom entuzijazmu hrvatskom, bilo otvorenih kriminalaca, puštenih iz Lepoglave i odasvud, to takođe stoji.

Vaš stav je da ako je neko revolucionaran, to ne znači da baš mora biti Če Gevara, već može biti i Ulof Palme?

– Uopšte bi nam bilo bolje da se ponašamo više švedski, manje bolivijski.

Mislite li da prosečan glasač u Srbiji ili Hrvatskoj razlikuje „levo“ od „desnog? Jesu li savremeni stanovnici Ninive, ignoranti levo-desne polarizacije, nevidljivi?

– Verovatno mislite na epizodu iz knjige „Zapadno od raja“, gde jedna ličnost pominje biblijsko nesnalaženje drevnih građana Ninive – šta je desno a šta levo. I ja se pitam otkud to da konotacija leve ili desne ruke dobije nekakav ideološki značaj. Kad posmatramo zemljin glob, posebno onaj delić koji pripada Evropi, nije li njen Zapad levo, a Istok na desnoj strani?

Šta ste mislilili kada ste rekli da „Srbi, gubeći Kosovo, gube zapravo samo jednu moru i jedan kup iluzija“? Zamerili ste „svojim Srbima“ što su ogorčenje na francusko priznavanje Kosova izrazili frazom „zabijanja noža u leđa“.

– Gubeći Kosovo Srbi su doista izgubili jednu teško zaostalu sredinu, koja sada sama sa sobom bori se da ovo prevlada. Ono što se nažalost nije dogodilo, nisu oni izgubili ni svoju moru, ni svoje iluzije, snujući i dalje da će taj sitni komad evropskog tla sa sasvim samosvojnim stanovništvom, staviti kad tad pod svoj skut. A to je nemoguće. Decenijama se govorilo to „nož u leđa“, misleći na bugarsko ponašanje u balkanskim ratovima. Sada je ovo dobrodošlo i za svrhu antifrancusku. Nož inače, spada u srpsku mitologiju, koja katkad ide ka humoru. Tako se pred božićne i novogodišnje gozbe posred Beograda i dalje, valjda, oglašava „koljemo po kućama!“

„Ne umem da budem ni sluga, ni heroj“, citirate pesnika Ernsta Fišera, koji se proglasio apatridom. Zato što ni vi nemate više domovinu?

– Svih ovih dugih godina „u tuđini“ , zadržao sam uverenje, nikakav ja apatrid nisam! Pa kako me niko nije gonio da odande odem, niko me nije gađao foto-aparatom u glavu itd, osećam se kao osoba koja je iz sopstvenih razloga promenila mesto boravka, i to je sve.

U Srbiji vas ogovaraju da ste tražili nacionalnu penziju iako se deklarišete kao apatrid. Poštovaoci nalaze da ste je svojim opusom zaslužili. Da li je tačno da ste tražili nacionalnu penziju?

– Takozvani penzijski ili mirovinski novac nije u svojini nijedne vlasti, nego pripada onima koji su ovu naknadu za ceo životini vek zaslužili. U evropskim demokratijama ova stavka nema nikakvu ideološku konotaciju.

Uvek ste bili meta, knjigu „Kuća lopova“ vadili su vam iz izloga 1956. godine, pa niste spakovali kofere, već ste to videli kao „svinjariju“.

– To je bilo u neko davno doba, rekao bih u vreme našeg prakomunizma. Imao sam 24 godine, bilo mi je prerano da idem u nomade. A knjiga, koju su panjkali da je nerazumljiva a istovremeno kontrarevolucuonarna, ipak se kasnije pojavila. Možda zahvaljujući mudrom pitanju Ota Bihalji Merina: Pa kakva vam je to kontrarevolucija koja je nerazumljiva?

Simpatični Boris Tadić

n Vlast u Srbiji definisali ste kao „retrogradnu i zatucanu, otvoreno antievropsku, desničarsku i nacionalističku“. Da li danas vidite izlaz?

– Izlaz mora naći sama ta vlast, bez ikoga od nas. Ali gledajte šta se danas čini? Moj poznanik, i meni zapravo simpatičan Boris Tadić, prilično dobro reaguje u srpsko-hrvatskim odnosima, bratimi se sa Josipovićem, trudi se i znoji po onom Vukovaru, a istovremeno, ova njegova dobronamerna Srbija navlači na sebe golemu sramotu na nedavnom pitanju kineskog nobelovca. Ja mogu razumeti da Srbi imaju nekakvog trgovačkog posla sa razgoropađenom ekonomijom Kine, ali to ne znači da se moraju solidarisati sa retrogradnim odnosom te glomazne zemlje prema osnovnim čovekovim pravima. Pa zar je toj, ipak, evropskoj zemlji, mesto u kolu sa Kubom, sa Iranom, sa svim onim zatucanim režimima koji danas odbijaju da prihvate jednostavnu činjenicu: i u državi od milijardu i trista miliona monolitnih uniformisanih građana, nađe se pojedinac koji toj nepreglednoj masi u stanju je da se odupre.

Polemike s Handkeom

Družite se sa Handkeom? Hrabala zovete stricem, a Ristića, Matića, Vuča i Daviča roditeljima? Udruženje književnika ste okarakterisali kao „petokolonaško“. Da li bi ste nekog abolirali?

– Ja se sa Handkeom ne družim, jedino sam u više navrata bio s njim u polemici. Mimo toga što je, iz neurotskih razloga bio zaluđen srpskim diktatorom, njegovo pesničko delo je nesumnjivo. Ostala imena koja pominjete spadaju u normalni rođački odnos među mnogim piscima. Tu, čini mi se, nema nikakvog mesta za malicioznost. Svet je već odavno abolirao Knuta Hamsuna. Trebalo je, međutim, napisati „Glad“, pa još dvadeset drugih romana. Grass ima neuporedivo manje na duši. Jer i svi mi, u dalekoj prošlosti bili smo, takođe, Titovi pioniri.