Šerlok Holms među vampirima

Krstić je skroman i nesklon ličnom marketingu. Veruje da je strip crtanje „samo posao“ koji „radi dobro“ kako bi od njega „pristojno živeo“. Počeo je, kaže, „jako davno“, još osamdesetih, u Nišu, u kojem je i danas. Tada je radio koautorski strip sa crtačem i scenaristom Miodragom Krstićem, inače „najboljim poznavaocem stripa i živom enciklopedijom“, sa kojim je „i sada nerazdvojan mada imaju – veoma retke kontakte“. Radili su Bilija Skitnicu (Billy Wanderer), špageti vestern o američkom građanskom ratu, na kritički i ironičan način, pošto je „svaki rat glup, a ovaj je bio i lak za opservaciju“. Strip je objavljivan u Yu strip magazinu, na njemu su neki odrastali, a pojedini strip crtači odatle „krali znanje“.

Sa Krstićem kao strip-scenaristom radio je i „Njinja protiv Jakuza“, objavljivan takođe u Yu stripu, a potom je crtao Bleka Stenu, po italijanskoj licenci. Kada su domaći izdavači počeli da se gase, i on je prestao da crta. Pauzirao je čitavih 25 godina. Svom životnom porivu vratio se tek 2007. kada je za francusko-belgijskog izdavača Delkur, a u saradnji sa scenaristom Silvanom Korduriem, uradio naučnofantastični horor Selest Noar. Već sledeće godine počeo je da crta kolekciju „1800“ o Šerloku Holmsu u horor Engleskoj, punoj vampira. Šerloka je takođe radio sa Korduriem, ali za izdavačku kuću Solej, jednu od vodećih u Francuskoj, koja slovi za prestonicu strip umetnosti. Znalci, naime, tvrde da je belgijsko-francuska škola stripa, u kojoj Laci ima „zasluženo mesto“, najbolja na svetu.

Tiraž Holmsa, urađenog pod uredničkim nadzorom Žan-Luk Istina, za sada je štampan za francusko-belgijsko, holandsko i hrvatsko tržište. Objavljena su dva albuma, treći je u pripremi, govori se o četvrtom. Krstić, međutim, paralelno radi i na još jednom serijalu, drevnom megapolisu Graventalu, u fantazi-žanru, takođe za Solej. Traže ga, kaže, i druge, najveće i najuglednije izdavačke kuće u Francuskoj. Neki od poslodavaca su mu, čak, poručili da bi ga bilo dobro „klonirati“ kako bi imali bar šest njegovih ruku.

– Kada sam dobio takav mejl, preveo sam ga uz pomoć Gugla, pa je ispalo „svašta“, uplašio sam se – šta mi ti Francuzi nude, šta bi to da mi „rade“?! Šalu na stranu, oni su pre svega zainteresovani, kako mi je preneo moj agent Čaba Kopetski, za moju „elegantnu liniju koja pleše“, jer je čas deblja a čas tanja, i sve, kaže, bez korišćenja senki i drugih „pomagala“. Vrlo je malo crtača čiji likovi imaju dobru mimiku, ne samo onu grubu već onu koja izražava stanje duha, a ja to, kažu, uspešno savlađujem. Pošto dobro vladam crtežom, toliko da mogu da zatvorim oči, opipam lice i veoma verno ga prenesem, moj prvi crtež u olovci je uvek na nivou krokija, tako da ga detaljno radim tek u tušu, kada se snalazim „na licu mesta“, što je takođe retkost. Veoma malo koristim dokumentaciju, samo kada se insistira da nešto – recimo kostim ili uniforma, budu autentični, što takođe nije česta odlika strip crtača – objašnjava Krstić.

On kaže da poslodavci u Francuskoj, u kojoj radi „na hiljade“ crtača sa svih strana sveta, poštuju što osim na crtežu insistira i na ilustraciji, do koje oni jako drže, jer dočarava atmosferu i kontekst u kojem se nešto dešava. Naravno, bitna je i grafička naracija, koja je, objašnjava, ono što je režija u filmskoj i pozorišnoj umetnosti. Uspešno je savladava jer ima pozorišno radno iskustvo, pored onog u izdavaštvu, slikarstvu i vajarstvu, zbog čega su pojedini kritičari umeli da mu prebace „svaštarenje“.

– Kako sam veoma radoznao, upijao sam sva ta saznanja, a uspeo da ostanem u svom korenu. Zato sam na pitanje: ko su mi uzori u stripu i ilustraciji, odgovarao da to nisu autori, već sva umetnička dela zbog kojih sam došao u iskušenje da slomim svoje četke. Recimo, kad uđem u galeriju i naježim se zbog slike pijanaca koji idu šorom kroz blato, a – to je blato, bre – i oni su stvarno pijani ko zemlja. Ili kad se emotivno potresem nad senzualnošću – slikarskom i ljudskom, u portretu jedne žene. Osetim na koži da je slikar strasno voleo njene oči i usne, mogu da poljubim te usne, toliko su životne, a oči me zaista gledaju, tako me gledaju, u dušu, da ja ne mogu da gledam u njih! To nije puka grafička naracija kao kod stripa, koja je i sama komplikovana i teška, već daleko više. Sve to ne možeš direktno da preneseš u strip, ali se takva, stalno upijana iskustva vide indirektno. Zato, valjda, ima onih koji kažu da svim svojim stripovima dajem i jednu likovnu poetsku notu – objašnjava Krstić.

Ipak, on je svestan da je strip u današnjem svetu – ozbiljan i surov biznis. Autorski strip se gasi, a jača industrija, u kojoj je crtač i dalje „usamljenik“, koji sam sa sobom provodi mnogo vremena, ali je orijentisan i na scenaristu – jer dobija precizan scenario, i urednika – koji ima svoje predloge i sugestije. Francuzi su razvili mehanizam za izvlačenje maksimuma iz crtača, koji ima svu slobodu u likovnoj interpretaciji i grafičkoj naraciji, ali mu se crtež u olovci vraća sve dok i scenarista i urednik ne kažu – to je to. Tek onda crtač može da radi table (strane) u tušu.

– Za lik princeze Elenor su me, recimo, mnogo vraćali, što inače jako mrzim. Želeli su čistu, nepatvorenu, porcelansku lepotu i kao reference predlagali likove pojedinih glumica, koje, naravno, ne smete da crtate kao portrete, jer mogu da vas tuže. Ubio sam se crtajući, uvek je nešto falilo. Na kraju sam nacrtao lik svoje ćerke Anite, i rekli su – to je to. I za lik Šerloka su me više puta vraćali, kao reference predlagali razne glumce, posebno Džeremi Breta, pa i Mela Gibsona, ali nikako da „dobijemo“ ono pravo. Na kraju sam nacrtao oca, mog Baneta, koji zaista liči na Breta, i on je „postao“ Šerlok. Na albumu sam to i naznačio, kao neku vrstu posvete – kaže Krstić.

On dodaje da ga ni u životu nije pratio samo uspeh. Bio je i „na belom hlebu“, jer su se ustanove u kojima je radio gasile ili je on sam odlazio, pošto „nisu umeli da ga iskoriste“ ili se lično „nije pronašao“. I sada je na neplaćenom odsustvu u Narodnom pozorištu. Nikada nije dobio bilo kakvo priznanje, ukoliko se izuzme godišnja nagrada za grafički dizajn, koju mu je 1995. dodelila „struka“ za – Plan grada Niša.

– Ja sam čovek bez priznanja, ne samo u stripu nego u svemu što sam radio. Ali, nikada nisam „patio“ od toga, to nije moja hronična bolest. Čak i kada su mi kazali da sam dobio tu, dakle jedinu nagradu, zadovoljstvo je trajalo kratko. Bio sam zadovoljan što je neko primetio moj trud i rezultat, ali mi je bilo neprijatno kada sam nagradu primao. Ljudi su me gledali „čudno“. Ovde je još uvek retko kome drago kada neko drugi napreduje i uspe – zaključuje naš neobični sagovornik.

Dominacija francusko-belgijske škole

– Strip kao umetnost spaja likovnu, filmsku ili pozorišnu i pripovedačku umetnost. U svetu je najbolja belgijsko-francuska škola stripa, iza koje sledi španska škola, pa onda američki Marvel, koji je gola industrija i „fabrički“ štancovani strip. Belgijsko-francuski strip počiva na velikoj tradiciji francuske književnosti, posebno realizma i naturalizma, iz koje ne crpi teme već nešto još važnije – duh. Otuda i insistiranje na grafičkoj naraciji. Španska škola je, zapravo, francusko-belgijska škola u malom, koja se nije razmahala, tako da je neuporedivo manja. A američka škola, naročito „neprikosnoveni“ Marvel, prepoznatljiv po insistiranju na superherojima, nema nikakve veze sa duhom književnosti ili bilo koje druge umetnosti, kojih SAD i te kako ima. Zato se čitalac oduševi kad čita vestern strip proizašao iz belgijsko-francuske škole, kakav su Bluberi ili Talični Tom, a dosadno mu je kad čita „američki“ vestern – kaže za Danas Đokica Jovanović, sociolog kulture i „pasionirani čitalac stripa“.

Srpski maniri američkih strip-izdavača

– Marko Stojanović kao scenarista i ja uradili smo kratak strip malog, američkog formata sa kojim smo pokušali da izađemo na američko tržište. Nismo uspeli, jer u SAD hoće strip crtače iz celog sveta, ali ne i strane scenariste. Osim toga, naišli smo na ucenu. U izdavačkoj kući su nam kazali da hoće da objave strip, a da će nam novac isplatiti kasnije. Rekao sam tada, ej, bre, jeste vi bili u Srbiji kad govorite ko Srbi? Pa, mi smo doktori za takvu „kombinaciju“- kaže Krstić.