Vikend u Mačvi

Bar na dva dana“ kaže pričljivi taksista koji u vožnji od Crkve svetog Marka do autobuske stanice saznade veći deo mog CV-a. Izgleda da je stvarno privilegija imati gde da odeš iz grada. I to ne bilo gde već svojoj kući?! Iz buke, iz gužve i haosa. Ona teorija entropije i spontanog širenja haosa je zaista tačna. Svi kažu da je u Beogradu haos, gužva, buka. A Beograd sve veći i veći…

Subota, 12. jun

Sedim za stolom ispod drveta i pijuckam kafu. Miriše crna kafa, miriše i sveže pokošena trava. Pored šoljice literatura o braunfild investicijama. Treba da proučim to za posao. Merkam te knjige i časopise i odlučih. Ne, ipak ne. To ću da čitam tokom radnih dana. Opredeljujem se za zbirku pripovetki Deca od Ive Andrića. Priča Pismo iz 1920. sada mi deluje potpuno drugačije. Kad sam bio mali nisu mi te knjige bile zanimljive. U školi sam ih čitao što sam morao. Sada bih čitao što želim. Ali vreme, najkritičniji resurs, to sve manje dozvoljava. Ovo vreme je baš bez veze – da bi ostao u igri moraš da znaš sve više i sve bolje. Bildujemo samo intelekt, informacije, tehnička znanja – a o duhu, smislu, izgleda da malo ko brine. Pitam se može li neko da bude dobar stručnjak i da doprinese bilo šta bilo kome ako prevashodno nije dobar čovek?

Razmišljanje prekide zvuk traktora koji zastade ispred dvorišta. Traktor se prodera, zakašlja i utihnu. Iza njega zakačene dve prikolice pune bala sena. Iz kabine iskače komšija. Iako je moj vršnjak, odavno se oženio. Ima dve ćerke. Ova starija će na jesen u prvi razred. Ugledao me kako sedim ispod drveta, pa rešio da sa mnom malo odmori pre nego što počne da nabacuje stotine bala na senjak. Go do pojasa, izdrpan od češanja i prašine koja kada padne na znojavo telo na temperaturi od gotovo 40 stepeni izaziva, pa malo je reći, neugodan osećaj. Prokomentarisa kako je već pao s nogu, evo treba da nabaci seno, a čuo je da je cena goveda opet pala: „U najboljem slučaju biću na nuli“. Dohvati orošenu flašu piva, i tek nakon četiri – pet gutljaja ponovo je tresnu na sto. A onda nastavi: „Nego, adje da se menjamo. Ja ti dam kuću i zemlju. Evo dajem ti i ženu i decu, da se ti ne mučiš. A ti daješ meni tvoj poso i život u Beogradu.“ Smrknuta pogleda i namrštena lica veli mi: „Blago tebi kad si šmugnuo odavde. Eh, da sam sad mlađi i da imam ovu pamet učio bih školu“.

Nedelja, 13. jun

Vreme za povratak u Beograd. Autobus iz Bogatića kreće u 13 i 15. Stižem nekih dvadesetak minuta ranije na stanicu. Pokušavam da uđem i kupim kartu, ali avaj. Stanica zaključana, a na vratima stoji obaveštenje da iz tehničih razloga neće raditi od prvog do šestog juna. Pomalo zbunjujuće, budući da je već 13. jun. Da li i dalje ovde svraćaju autobusi, ili je možda došlo do nekih izmena? Nigde informacije. Preostaje mi samo čekanje i vera u to da autobus saobraća regularno. Gledam stanicu sa koje sam kao osnovac svakodnevno išao do škole u selo i nazad. Oko mene smeće, prašina i prljavi prozori. Noga čistača ovde odavno nije kročila.

Vera se ipak isplatila. Stigao je autobus – potpuni kontrast u odnosu na stanicu. Klima, sedišta udobna, lagana muzika. Pa da, ovo je privatnik koji samo koristi ovo što je ostalo od stanice, a što bi moglo bez problema da se svrsta u braunfild lokaciju (bar po definicijama iz jednog britanskog časopisa).

Putovanje i zurenje kroz prozor dobra je prilika da se čovek pozabavi pitanjima smisla, sreće, ljubavi, da se u svojim mislima sa nekim miri ili govori sve ono što mu je na srcu, a ipak se uzdržava. U dilemi sam. Prema mišljenju jednih, idem u haos i buku iz zelenila, tišine, mirisa pokošene trave, a po drugima idem u slobodu gde muka od fizičkog napora i opake bolesti (naročito kad mladih) zvane dosada i obesmišljenost nestaju. Dakle, istovremeno sam i srećan i nesrećan i uspešan i neuspešan. No, nije li to kontradiktorno?!

U pravu su oni mudraci. Stanje duha zavisi najviše od karaktera i onoga čemu težiš. Ovog trena sam slobodan čovek i mogu da biram između dve opcije. Opredeljujem se za osmeh i unutarnji mir.

Ponedeljak, 14. jun

Kao radniku u državnoj upravi katkad do mene stignu pisma građana ili organizacija kojima se nešto traži, apeluje, protestuje. Ukoliko je sadržina iz moje oblasti, proučim dopis i ponudim mogući odgovor koji kasnije ide na potpis šefa.

Danas je stiglo pismo neobične sadržine i forme. Već odavno nisam video ručno pisano pismo kao što je bilo ovo i bez onih finih manira sa „poštovani“ i „u nadi da…“. Sadržina još interesantnija. Najblaže rečeno izrečeni su iskazi koji naprosto ne korespondiraju sa realnošću. Šef mi reče da bez obzira na sadržaj predložim odgovor na način kako se to inače radi.

Ali kako? Koji odgovor? Zamislite da se nađete na debati na kojoj treba da raspravljate o svetskoj krizi, predstavite se, kažete da se zovete Pera Perić, a vaš sagovornik počne sa pitanjem „a da li ste vi zaista Pera Perić“ ili pita da li zaista postojite ili je to samo fikcija.

Kako reagovati na apsurdne konstatacije i pitanja kada je tema sasvim konkretna. Zaista, teško je dati odgovor na glupost.

Utorak, 15. jun

Zovem rektorat ne bih li dobio informaciju o svom predmetu – zahtevu za odobrenje teme doktorske disertacije. „Ne, ne, sednica tek treba da bude!“, kaže službenica. U njenom glasu osetih prekor što sam dosadan, što zovem, verovatno prekidajući je u nekom mnogo važnom poslu. Zbunjujuće je to što sam na internetu našao informaciju da je sednica već održana. Pa verovatno je nesporazum ili nisam nešto dobro shvatio. Verovatno sam jedan od desetina koji ih zovu i na koje se ona breca ne razumejući njihovu želju da sve bude odmah i sad.

Mislio sam najteži će i najduži biti upravo rad na disertaciji. Saznah da je čovek kad napiše rad tek na pola puta da stekne zvanje. Ne bi bilo potrebe za žurbom da je to samo stvar imidža ili nekog simboličnog prestiža. Ali u ovim kriznim vremenima to bi moglo bar malo da utiče i na povoljnije poslovne ponude i popravljanje lične finansijske situacije. Da konačno prihod bude veći od rashoda. Ovako, jedna sednica na fakultetu, pa druga sednica na fakultetu, pa treća sednica na rektoratu. I tako dva puta, jedan krug prilikom prijave teme, drugi put prilikom izveštaja o urađenoj temi. A onda put zvanične informacije od jedne do druge ustanove može da potraje i dve – tri nedelje.

Baš umemo da iskoristimo blagodeti informacione i komunikacione revolucije. A i ja sam neki dosadnjaković. Zanima me šta mi je sa predmetom? Pa šta što iza njega stoji višegodišnji rad. Pa šta što moraš da izdvojiš šest mesečnih plata da bi sve to platio. Pa šta što se garantuje pravo na slobodu dostupnosti informacija, pa šta… Pa ništa… Prolaze dani, prođu i godine, prođu tako i ljudi…

Sreda, 16. jun

Danas sam imao priliku da se rashladim. Prošetao sam kroz hladnjikavu vodu koja mi je u jednom trenutku bila i iznad kolena. Da sam zagazio u Dunav ili Savu ne bi bilo ništna neobično. Ovo hlađenje bilo je na Autokomandi, posle oluje.

Sreda je dan za fudbal. Taksista mi reče da je moguće da nećemo stići baš do kraja zbog kolapsa na Autokomandi. Tako i bi. Izađoh kod Franša i nastavih peške. Došavaši do same okrentice zatekoh tramvaj u vodi. Moje „analize“ i pokušaji da negde pređem put po suvom bili su neuspešni. Već je bilo šest i momci su počeli da igraju. Nema se više vremena za razmišljanje. Reših da skinem sandale i pregazim vodu misleći da je vodostaj ipak malo iznad mojih članaka. Na prvom koraku tako je i izgledalo, ali kako sam koračao dalje, tonuo sam sve dublje.

Autor je savetnik u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja