Zašto Novi Sad nije postao istočni Trst

Kad u poslednje vreme razmišljam o Novom Sadu, sve češće pomišljam na Magrisov Trst.
Početak priče je jedna lepa metafora. „Nominentur Neoplanta“ – pribeležila je na latinskom Marija Terezija 1. februara 1748. godine na marginu pismene zamolnice novosadskih građana u kojoj od carice traže da tadašnjim Petrovaradinskim šančevima podari naslov slobodnog kraljevskog grada. Time je otelotvorena i njihova kosmopolitska želja – neka svaka nacija na svom jeziku naziva svoj grad. Tako je nastao Novi Sad, Neusatz i Újvidék.

„Halma“ u Sremskim Karlovcima

Međunarodni centar za književne prevodioce u Sremskim Karlovcima i Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića uz podršku Fondacije Balkankult iz Beograda tokom ove sedmice su domaćini polugodišnjeg redovnog sastanka Evropske mreže književnih centara „Halma“ koji se prvi put organizuje u našoj zemlji, u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu.

U okviru skupa prevodilaca i književnika, članova „Halme“, u četvrtak je u Karlovačkoj gimnaziji održana tribina „Vojvodina kao evropski region kulture“ na kojoj je književnik Laslo Vegel pročitao ovaj tekst.

I u šta se potom pretvorio? Živopisni gradić – kaže radoznali stranac šetajući se njegovom najstarijom, Dunavskom ulicom. Panonaska idila – klima glavom elegantna belosvetska dama koja povremeno posećuje domoroce. Oplemenjeno varvarstvo – primećuje jedan u ove krajeve slučajno zalutali džentlmen. Južni deo Srednje Evrope – prekida ih plašljivo sanjar bez doma i zavičaja. Severni Balkan – ućutkuje ga mišićav muškarac koji, očito, računa s realitetima. Golemi, nesrećni vidikovac s pogledom na sve četiri strane Evrope, tačka koja se gubi u izmaglici – razmišlja u sebi onaj ko je duže vremena proveo u ovom gradu, koji je svakodnevno prolazio Dunavskom ulicom, osmatrao nesigurne poglede prolaznika i kome su se ogadile sve nostalgije.
Ponekad pomislim da nikad neću otići iz Dunavske ulice, da ću večno ostati ovde, dreždeći kao neki zaboravljeni stražar koji je i sam zaboravio lozinku, ali i to, šta zapravo treba da čuva: njegovo stražarenje je suvišno, ali on ipak ostaje na svom mestu jer nema gde da se povuče, ne rukovodi se osveštenim lokalpatriotizmom, jer svojom besciljnom privrženošću on u sebi samo utvrđuje svest o uzaludnosti. Stojim na sred Dunavske ulice kao stražar koji više nikome ne treba. Stojim, osmatram i čekam. Zaista sam bez doma i zavičaja, poput mnogih koji ovako besciljno stražare. I ponovo se tešim Maraijem: „Kad je čovek bez domovine, najednom će mu čitav svet biti prisan i poznat.“ Tako sam postao kentaur-kosmopolita.
Prisećam se ovih misli iščitavajući ponovo redove koje sam pre nekoliko godina napisao za jednu italijansku knjigu o Novom Sadu, i te misli mi ni danas ne daju mira.
Zbog čega Novi Sad nije postao Trst na granici između Balkana i Srednje Evrope? A mogao je da postane, jer se ovde susreće balkanska kultura sa srednjoevropskom, isto kao što se u Trstu susreće srednjoevropska kultura s mediteranskom. Ovi susreti dakako nisu lišeni konflikata, ali su utoliko uzbudljiviji i kreativniji. Kulturalna veličina se ne krije u ukidanju konflikata i razlika, nego u njihovom kreativnom prevazilaženju. Kao što se da videti iz odlične monografije o Trstu čiji su autori Angelo Ara i Klaudio Magris, zahvaljujući upravo ovom susretu Trst je postao na pluralizam vrlo osetljiv, kosmopolitski grad, i na taj način je čitava italijanska kultura postala bogatija za još jednu dimenziju: srednjoevropsku.
Da nije pošao ovim putem, kultura Trsta bi ostala provincijalna, kao što je taj grad i bio u nekim razdobljima svoje istorije: bez osobitog karaktera i bez vrednosti, kao provincija Rima i ostalih italijanskih velegradova u kojem su nastajala drugorazredna dela lokalnog karaktera. Trst bi posve i potonuo u provincijalnost da nije iskoristio veliku prednost svog položaja: bio je ujedno deo i jednog drugog rubnog područja.
Mislim na srednjoevropsku kulturu.
Trst je, dakle, iskoristio tu prednost što se nalazio na granici različitih kulturalnih zona – pokazalo se da je ona bila važnija i od državne granice. Time je izvojevao pobedu rubnih delova: na sredokraći dveju kultura uspostavio je osobenu kosmopolitsku kulturu u kojoj je tršćanska italijanska kultura predstavljala specifičnu tvorevinu unutar italijanske. Trst je predstavljao onaj filter preko kojeg se – kako pišu Angelo Ara i Klaudio Magris u pomenutoj knjizi – u italijansku kulturu uselila nemačko-jevrejsko-slovenska, te nadalje čitava srednjoevropska književna i umetnička stigma i svet života. A kakva je, i u evropskim relacijama jedinstvena dela iznedrila ova kultura, najfrapantnije pokazuju opusi Itala Sveva ili Klaudija Magrisa.
Preklapanja rubnih područja, dvojno rubno bivstvovanje karakteriše i Novi Sad, taj limesni, rubni istočnosrednjoevropski grad. Njegovu istoriju određuje etničko šarenilo, i ovaj grad je od rođenja bio osuđen na sličnu ulogu rubnog područja kakvu je igrao i Trst. Grad se prostire nadomak važnih putnih pravaca, zahvaljujući Dunavu povezuje istočni i zapadni deo Evrope, i na istoj tački se pružaju i kopneni trgovački putevi koji povezuju Sever i Jug, pre svega Srednju Evropu i Balkan. Nije dakle nikakvo čudo što je u trenutku rođenja – 1748. godine – pored tadašnjeg latinskog, grad dobio još tri imena.
I ova imena simbolizuju njegove duhovne zadatke za koje se pokazao izuzetno pogodnim. Ovde su zajedno živeli i stvarali materijalna i duhovna dobra podjednako, Srbi, Nemci i Mađari, a pored njih i Jevreji, Hrvati, Slovaci, Rumuni, Rusini i još mnogi drugi.
Kad se osvrnemo na njegovu istoriju, odmah ćemo uočiti da je u ovom gradu izrazito građanskog karaktera, za vreme Austro-Ugarske monarhije, punu aktivnost razvila u Budimpešti osnovana Matica srpska koja je veoma dugo bila jedna od najvažnijih institucija srpske kulture. Ovde je rođeno prvo srpsko narodno pozorište. Ali istovremeno bih podsetio da je u drugoj polovini 20. veka, u okviru nekadašnje Jugoslavije, ovde pokrenut časopis Új Symposion koji je u šezdesetim i sedamdesetim godinama u relacijama čitave mađarske kulture emitovao nove, snažne impulse, i na duhovnom planu pripremio sve one promene koje su i usledile krajem osamdesetih godina u mađarskom duhovnom životu.
U svojim srećnim vremenima Novom Sadu je polazilo za rukom da bude poprište događanja različitosti, i u tom pogledu nije bio nikakav melting pot, već su se mešanjem kultura obogaćivale nacionalne kulture.
Istorija Novog Sada, dakle, podseća, da je upravo na ovim rubnim područjima započeta – kako bi Žak Derida rekao – „kreolizacija“ nacionalnih književnosti. Na ovim rubovima je iznikla postnacionalna ideja – nisu se prevodila samo pojedinačna dela, nego je potreba prevođenja postala deo svakodnevice građana, što znači da su ljudi svakodnevno prevodili jednu kulturu, jedan kulturni obrazac na drugi.
Jedan italijanski biskup, Celso Konstantini je negde primetio, pišući o Rijeci, da se tamo „i najgluplji ljudi rađaju sa znanjem četiri jezika“. E pa, bilo je perioda, kada su članovi novosadske srednje klase, oni koji su iole držali do sebe, govorili najmanje tri jezika, a i birokratiji je bilo posve prirodno da ako neko prodaje ili kupuje konja, sklapa u najmanju ruku trojezični kupoprodajni ugovor.
To je tada na ovim rubnim područjima bila norma i kanon. Ova norma postaje prihvaćena od strane današnjeg evropskog građanina tek poslednjih nekoliko decenija. Jer taj građanin sve češće dospeva u slične situacije. Evropski građanin u svom svakodnevnom životu prevodi jednu kulturu na drugu, zbog toga što ga sve brži tempo života i sve dinamičnija društvena mobilnost, virtuelizacija granica, globalni ekonomski tokovi te informativno društvo primoravaju, ili ga usmeravaju u džunglu identiteta. A to dovodi do unutrašnjeg razjedanja do tada naizgled čvrste strukture vlastitog identiteta. Ono što je do tada po njegovom uverenju bilo čvrsto, tokom svakodnevnih prevođenja kultura postaje meko, rastresito, i tada pojedinac često sa zaprepašćenjem shvata koliko je grešio kad je određivao sopstveno ja. Ova pojava je naročito prisutna u evropskim megalopolisima.
Trst je bio svojevrsni seizmograf, decenijama je ranije najavljivao kakvi će se duhovni pokreti pojaviti u Londonu, Berlinu, Parizu. Nije ni čudo da je Klaudio Magris, jedan od glasnogovornika ovog seizmografa rekao: „Etnička čistota vodi do rahitisa ili gušavosti“.
Ispostavilo se, međutim, i to, da Novom Sadu baš i nije tako uspešno pošlo za rukom da ukrsti kosmopolitski i partikularni duh, kao što je to sjajno uspelo Trstu. Nije reč samo o drami Novog Sada, čitavom podneblju prete one bolesti o kojima govori Magris. Nacionalna država je pobedila rubne gradove, dok se u centrima, odnosno u zapadnoevropskim velegradovima dešava nešto sasvim suprotno.
Šta se dešava u Evropi?
Na razmeđi 20. i 21. veka Umberto Eko je dobro zapazio da u današnjoj Evropi polako nestaje razlika između „migracije“ i „imigracije“ – 19. vek je bio vek „useljavanja“, i taj trend se nastavio i u 20. veku. Istovremeno je, međutim, počeo i proces „seoba“. Razlike su velike. Seobe su počele u 20. veku i Eko smatra da će 21. vek biti „vek seoba“.
U čemu je razlika? Imigracioni procesi se mogu politički kontrolisati, dok seobe izmiču svakom nadzoru. Kad je reč o useljenicima, mogući su pokušaji da se stranci getoiziraju, u slučaju seoba je to neizvodljivo. U novom milenijumu, piše Eko, Evropa će biti poprište kultura različitih rasa. Nalikovaće na nekadašnju rimsku civilizaciju. U velikim evropskim megalopolisima, u sve većoj meri postnacionalnim prestonicama, u Londonu, Parizu i Berlinu, sve se to već odigrava pred našim očima.
Nasuprot ovim pojavama, u nekad etnički šarenim srednjoistočnoevropskim rubnim područjima, danas se odvijaju sasvim suprotni procesi. Evropu više ne deli onaj znameniti sporazum s Jalte, podela, linija razdvajanja – bar u ovom trenutku – pojavljuju se uz koncepte nacionalnih država. Zapadnoevropski centri postaju nacionalno sve heterogeniji, dok se periferija nacionalno homogenizuje. Nekadašnja etnički šarena evropska rubna područja se homogenizuju, postaju jednonacionalna. Ovaj proces je iznenađujući baš zbog toga što su dugo vremena upravo rubna područja bila etnički heterogena.
Istorija Novog Sada je u tom pogledu paradigmatična. U prvoj polovini 20. veka u gradu su živele tri dominantne nacije, pored Srba – Mađari i Nemci. Osim toga u značajnom broju su ovde živeli i Jevreji, Hrvati i Slovaci. Tragovi ove velike kulturalne tradicije su još i danas primetni, pomislimo samo na razdoblje od pre dvadeset ili trideset godina, kada nam se činilo da je Novi Sad dobio jednu sasvim novu kulturalnu auru, čiji izraz i, na neki način, bilans, na najvišem umetničkom nivou predstavlja prozni svet Aleksandra Tišme, u kojem su na srpskom toposu duboke tragove ostavile i jevrejska i mađarska narativa. Tim putem su se kretali i brojni predstavnici mlađih generacija, od Judite Šalgo do Ištvana Domonkoša, da pomenemo samo neke. U tim godinama s pravom se pojavila nada da će Novi Sad u ovom regionu postati nekakav istočni Trst, što znači – važan evropski vidikovac.
Do danas je ova slika izbledela. Kultura nije bila u stanju da popravi ono što je politika pokvarila. Politika 20. veka je učinila svoje. Demografska slika ovog podneblja je u osnovama promenjena. Nemci su još zapravo 1945. godine ili prognani ili su se iselili, broj Jevreja je gotovo zanemarljiv, a procenat mađarskog stanovništva u ovom gradu pao je ispod pet posto, od početka devedesetih godina njihovo kulturalno prisustvo je više simbolično, ili marginalno. Ono što je karakterisalo Novi Sad u šezdesetim-sedamdesetim godinama ne samo u nekadašnjoj Jugoslaviji, nego i u čitavom regionu, iz godine u godinu je potiskivano u drugi plan. Danas je u tom pogledu reč samo o perifernim, na margine nacionalne države potisnutim kulturama. Preti opasnost da će skupa s tim čitava novosadska tradicija biti svedena na muzealiju koju ćemo s vremena na vreme pokazivati strancima poput kakvog etno sela.
Da li je moguće ponovo oživeti ovu apokrifnu tradiciju – o tome će da se izjasne naredne generacije. Pitanje je, hoće li kultura biti jača od politike koja narodima pod ovim podnebljima nije donela mnogo dobrog. Zadatak počinje, naravno, s prevođenjem. Prevođenje u ovom slučaju znači i spasavanje pomenute apokrifne tradicije od zaborava. Moramo mnogo da prevodimo, zato, da bismo svi postali kolektivni prevodioci, i da posle prevoda pojedinih dela usledi prirodno prevođenje kultura u svakodnevnom životu. Da svaki građanin bude prevodilac.