Suzana Trninić: Neki ministri ne dolaze u Kažiprst

Iskustva – od 1996. godine – sticala u dnevnim, mesečnim novinama, kao i u Novinskoj agenciji Beta.

Najduži reporterski staž stekla izveštavanjem iz Skupštine Srbije, kao i iz skupštine nekadašnje savezne države. Kao reporter izveštavala tokom najbitnijih i najdramatičnijih dešavanja u Srbiji: od građanskih i studentskih demonstracija zbog izborne krađe 1996-97, preko revolucije 5. oktobra, hapšenja i isporučivanja Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, ubistva prvog demokratskog premijera Srbije Zorana Đinđića. Kao najveći profesionalni uspeh izdvaja izveštaj koji je ponukao predstavnike vlasti da promene Zakon o porodici. Godine 2012. bila je u anketi magazina Status, izabrana za novinarku godine.

Kako vidite političko novinarstvo danas u Srbiji?

– Vidim ga kao što vidim i Srbiju. Nije nam novinarstvo ni gore ni bolje od ostatka profesija ili društva u celini. Problem je što imate sve manje prostora da radite profesionalno, jer je ostrašćenost ogromna, a objektivnost minimalna. Kad neko radi svoj posao objektivno, on nije dobar, on je za deo Srbije hrabar novinar. Tu smo se mi zakopali, I nema dalje.

Jeste li se suočili sa nekim vidom pritiska radeći svoj posao?

– Za ovih dvadeset godina videla sam i čula svašta, ali se ne obazirem. To radim i danas. Trudim se da radim najbolje što umem i da sačuvam i ime i obraz koji mi je ostao. Ne dozvoljavam da okolnosti u kojima živimo, a koje su, vidim, često alibi za sve, budu opravdanje za bilo koju sramotu, ponajmanje za našu novinarsku profesiju. Radi najbolje što možeš, dokle možeš, i tačka.

Kakva je saradnja sa vladajućom strankom, žele li oni uključujući i premijera da dolaze u vaše emisije?

– Sa nekima imam odličnu saradnju – odazivaju se na pozive, trpe najneprijatnija pitanja, i vraćaju se ponovo. Sa nekima sarađujem teže, ali je najveći problem u tome da postoje ministri koji ne dolaze u Kažiprst uopšte. Zašto ne dolaze, to je pitanje za njih, moj stav je da ta emisija neće biti „mikrofon je Vaš“, pa ni kad traje osam minuta. Ne sme tu da bude ličnog odnosa, to ljudi koji su na javnim funkcijama moraju da znaju. Bar dok primaju platu iz budžeta. Moj poziv je otvoren. Nadam se da će ga prihvatiti i premijer, kao i njegovi najbliži saradnici.

Koje gostovanje nekog političara posebno pamtite, bilo po dobrom ili po lošem?

– Zaboravljam sve i svakoga iz sveta politike. Pamtim divne matematičare gimnazijalce s medaljama, razgovor s akademikom Vladimirom Kostićem, medalju koju sam dobila od dece koja se bore sa rakom. To su najčvršće karike koje me drže u novinarstvu danas – da mogu da pomognem i da me taj osećaj korisnosti ispunjava.

Društvene mreže su postale poligon za objavljivanje svega i svačega. Pomažu li ili odmažu televiziji kao mediju i jesu li dobra platforma za vođenje političkog dijaloga?

– Društvene mreže su realnost, a ne laboratorija za kreiranje političkih neprijatelja. To nikako vlast da razume. Dobro su oruđe i medijima, tamo ima kvalitetnih mamaca za dobre priče. Ne vidim da su dobra platforma za politički dijalog, ali mogu da razumem zašto u Srbiji tako funkcionišu. U nedostatku prostora u tradicionalnim medijima, društvene mreže mogu da budu šansa. To što se mahom koriste u pogrešne svrhe, to je već za analizu stručnjaka iz neke druge profesije.