Ranka Kuić: Ranka Velšanka

Velšani su je od milja prozvali Ranka Velšanka, dok su joj kolege zavidele zbog znanja i gledale da je sapletu na svakom koraku. Prevashodno jer je bila obrazovanija i radoznalija od učmale akademske zajednice, zatvorene u sebe i nezainteresovane za nauku i život. Ipak, ova neverovatna žena, koja je otkrila skoro sve tajne veze između Srbije i Velsa, odnosno Srba i Kelta, nije se dala tako lako saplesti.

– Kad sam došla na studije anglistike, gledali su me kao belu vranu. Engleski su upisivale samo ćerke bivših buržuja i veletrgovaca, ili oni koji su studirali po partijskom zadatku. To je jezik kojim se govorilo po kolonijama a njih je trebalo oslobađati, pričala je profesorka Kuić za NIN. Kada je 1951. diplomirala s visokom ocenom, umesto da je zadrže na katedri, jedni profesori su joj rekli – šta hoćete, niste Beograđanka, a drugi – šta hoćeš, što nisi bila u partizanima!? Ipak, kao odlična studentkinja je dobila britansku stipendiju za postdiplomske studije, pa se tako desilo da je direktor njenog fakulteta na Univerzitetu u Bristolu bio Vinston Čerčil.

– Upoznali smo se, rukovao se sa mnom, pita:“Kako je maršal Tito ovih dana?“ Kažem:“Pa, trebalo bi da vi to bolje znate, upravo ste ga sreli!“

Svoje poreklo je jasno definisala – „po ocu Hercegovka, po majci Bosanka, po baki Srbijanka“. Po povratku sa postdiplomskih studija iz Engleske, sa magistraturom i 10 objavljenih radova, bila je primljena za profesorku u srednjoj školi, pripravnika. Doktorirala je engleski jezik i književnost 1956. a kada je konkurisala za asistentsko mesto na Filološkom, ispostavilo se da je bilo predviđeno za ženu koja je tada bila politička ličnost, Ivanku Kovačević, pa se posle političkog pritiska povukla, tako da je još tri godine čekala asistentsko mesto. Šalju je u Prištinu da organizuje katedru za anglistiku.

– Zadesila sam se u Prizrenu baš u trenutku kad je reka Bistrica odvalila deo svoje obale. Pred mojim očima pojavio se trodelni spomenik, deo nekropole. Vidim natpis na iskvarenom latinskom (otac me je učio latinskom kao da ću biti latinac), na trećem delu spomenika uočim reč: Praotcem – majko moja, pa to je starosrpski sa tc. Ostale reči su na keltskom i hebrejskom. Ja se zanebesila, možete misliti pronaći srpsku reč iz tog perioda? Po epigrafskom uređenju spomenika, on datira u rasponu od 1. do 3. veka nove ere. Kakav 7. vek! Sloveni su došli ovde mnogo ranije nego što to tvrdi „nemačka škola“. Tako su se na kamenom spomeniku od pre skoro 2.000 godina zajedno našle srpske i keltske reči.

Tek po završetku radnog veka posvetila se proučavanju uzajamnih veza između Srba (Slovena) i Kelta i utvrdila da Srbi i Kelti imaju više od 4.000 zajedničkih reči. „Otkrila sam da su u nazivima 15 naših reka imena keltskih boginja vode i reka, kao i keltske nazive mnogih gradova u Panoniji, koji se završavaju sa tina i tun“, pričala je profesorka Kuić. „Recimo, Morava: MOR plus AVA (sufiks za reku) – Mor je keltski prefiks za devojku, zajedno daju: devojka-reka. Velšani su verovali u vile, kao i Srbi. Ime vila Ravijojla ne postoji u našem susedstvu, ali zato na keltskom znači pomamna, razbludna ženska. Takva je, eto, bila naša vila Ravijojla“.

Profesorka Ranka Kuić rođena je 1925. godine u Sarajevu. Osim akademske titule Velške akademije nauka (za dešifrovanje engleske reči pingvin kao pernato ševrdalo na keltskom), imala je zvanje naučnog saradnika Instituta lingvistike u Londonu. Priznati su joj mnogi naučni radovi iz komparativistike (odnos srpske književnosti prema evropskim literaturama) gde je otkrila značajne činjenice o odnosu drevnog keltskog jezika, velšanskog, i srpskog, keltske kulture i folklora i srpskog. Autorka je antologije keltske poezije „Pod belim nebom crven zmaj“ i studije „Crveno i belo – srpsko-keltske jezičke paralele“.

Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.