Misterija novca – ko i kako kreira novac (1)

Novac i načini njegovog kreiranja su misterija ne samo za laike, već i za većinu ekonomista, pa i bankara. Oni koji veruju da znaju kako se novac kreira, najčešće se oslanjaju na znanje koja su sticali na fakultetima, iz udžbenika čiji autori često prepisuju jedni od drugih. Akademski ekonomisti su „najzaslužniji“ za zablude vezane za procese kreiranja novca.

Model novčane multiplikacije

Kada sam pre mnogo decenija studirao ekonomiju, činilo se da su stvari relativno jednostavne. Udžbenici ekonomije, pa i najčuveniji – poput „Ekonomije“ nobelovca Pola Samjuelsona, koja se čitala kao neka vrsta biblije – učili su nas da kreiranje novca kontroliše centralna banka. Bankarski sektor je u toj interpretaciji samo posrednik, neutralni agent preko koga se depoziti privrede, građana i države transformišu u kredit. Shodno tome, da bi banka odobrila kredit klijentu A, potrebno je da klijent B položi depozit u banku, ili da neko uplati novac na račun klijenta B. Dakle, svakom novo emitovanom kreditu prethodi novi depozit bez koga nema kreditne ekspanzije. Banke znaju da položeni depoziti, bez obzira na ročnost, neće odmah biti povučeni, a pogotovo neće svi depoziti biti povučeni u kratkom periodu. U modernom bankarskom sistemu novac stalno kruži, depozitno stanje banaka se menja ali nema drastičnih povlačenja novca, sem u situacijama velikih bankarskih kriza. Kako ekonomije u pravilu rastu – nominalno ili realno, svejedno – sa privrednim rastom će rasti i depoziti i kreditna aktivnost.

Polazeći od opisane logike, banke mogu sa visokom verovatnoćom izračunati koliko depozitnog potencijala mogu pretočiti u kredit a da ne ugroze svoju likvidnost. Likvidnost podrazumeva da banka u svakom trenutku ima dovoljno slobodnih sredstava da bez kašnjenja može izvršavati sve svoje obaveze prema klijentima i/ili trećim licima. Ako bi i došlo do iznenadnog šoka i privremenog poremećaja, solventne banke mogu pozajmiti novac na međubankarskom tržištu od drugih banaka, ili ga mogu pozajmiti od centralne banke i tako ostati likvidne. Kroz trivijalan i pojednostavljen primer kakav se često sreće u literaturi, opisaću kako se od depozita stiže do kreditne multiplikacije. Banka može odlučiti da od 100 dinara novog depozita emituje 80 dinara kredita, a da 20 dinara zadrži u obliku rezervi. (Koliko će rezervi ostati u gotovini, a koliko će biti na računu poslovne banke kod centralne banke je nebitno u ovom primeru). Koliko će banke zadržati u obliku rezervi najčešće zavisi od regulative centralne banke. U ovom teorijskom slučaju, banke uvek zadržavaju 20 procenata depozita u obliku rezervi. Kada je kredit emitovan, dužnik može iskoristiti ceo iznos svog odobrenog kredita (80 dinara) za kupovinu robe. U scenariju u kome prodavac robe ima račun kod druge banke, započet je proces multiplikacije novca. Banka prodavca dobija 80 dinara novog depozita, i sledeći logiku prve banke, emituje novi kredit u iznosu od 64 dinara, zadržavajući 20 odsto priliva (16 dinara) u obliku rezervi. Proces multiplikacije se nastavlja i treća banka, čije je klijent dobio 64 dinara, sada može emitovati svoj kredit od 51.2 din, zadržavajući 12.8 dinara kao rezervu. Kroz nekoliko iteracija proces će se iscrpiti i emisija kredita okončati. Ako je ovaj mehanizam kreiranja novca tačan, tada centralna banka, propisujući stopu obavezne rezerve, teoretski može kontrolisati ukupnu količinu kreiranog novca, kao i novca u opticaju. U našem teorijskom slučaju, na svakih 100 dinara novog depozita i uz stopu rezerve od 20 procenata, moguće je kreirati dodatnih oko 400 dinara kredita kroz multiplikaciju (model beskonačne geometrijske serije). Ako bi centralna banka želela da kreira 900 dinara novih kredita, dovoljno bi bilo da stopu obavezne rezerve spusti na 10 procenata.

Iza ovog monetarnog mehanizma stoji sledeća logika – između količine novca u opticaju i BDP-a postoji, manje-više, stabilna relacija. Kontrolišući količinu novca u opticaju, centralna banka kontroliše i rast BDP-a. Koliko će biti novca u opticaju centralna banka kontroliše određujući visinu stope obavezne rezerve. Ključne implikacije ovog modela su prvo, da centralna banka ima punu kontrolu nad kreiranjem novčane mase i drugo, da bez štednje nema kredita, a time ni investicija, ni razvoja. Implicitno, investicije se mogu finansirati samo domaćom štednjom, ili transferom inostrane štednje – bilo kroz kredite ili kroz strane investicije. Opisani model novčane multiplikacije i kreiranja novca je pogrešan i ne odgovora stvarnosti modernih ekonomija. Ta činjenica nije sporna i postoji veliki broj radova najkompetentnijih autora i institucija koji su razbili mit o tome kako se novac kreira i kakva je uloga poslovnih banaka u tome. Najveći broj autoriteta koji pobijaju koncept monetarne multiplikacija dolazi iz redova stručnjaka sa iskustvom rada u centralnom bankarstvu.
Model bankarskog kreiranja novca (endogena monetarna teorija)

Za razliku od teorijskog modela koji sam opisao, realistični model počiva na bankarskom sistemu kao osnovnom kanalu kreiranja novca. U ovom modelu banka nije neutralni akter koji depozite samo transformiše u kredite, već je institucija koja kreira novac (depozite) emitovanjem kredita. Novac-depoziti se kreiraju „iz vazduha“, jednostavnom knjigovodstvenom operacijom. Tu je koren monetarne ezoterije koju sam ranije pomenuo. Iako izgleda kontraintuitivno, štednja ne povećava depozitni, a time ni kreditni potencijal banaka. Ovde je važno sagledati bilans bankarskog sistema kao celine, a ne samo bilans jedne banke. Kada radnik primi platu, za iznos plate koja je stigla na njegov tekući (depozitni) račun, smanjen je depozitni račun poslodavca. Rasta depozita ovde nema, radi se samo o prelivanju depozita – ili u okviru jedne banke (kada preduzeće i radnik imaju račun kod iste banke), ili sa banke na banku (kada su računi u različitim bankama). U oba slučaja ukupan, zbirni iznos depozita ostaje nepromenjen. Kupovni potencijal jednog aktera se povećava na teret drugog, ali zbirni potencijal ostaje nepromenjen. U sledećoj fazi radnik će potrošiti deo novca i stanje na njegovom tekućem računu će se smanjiti. Za koliko se njegov račun bude smanjio, za toliko će se povećati računi (depoziti) prodavaca roba i usluga. I još važnije, nepotrošeni deo plate koji ostaje kao štednja, ni na koji način nije povećao depozitni potencijal banke. Kupovna moć u ekonomiji nije povećana, niti je povećana suma depozita u bankarskom sistemu. U drugačijem scenariju, ako radnik uzima kredit, banka kreira depozit koji je radniku stavljen na raspolaganje. Kada je kredit odobren, na računu radnika se pojavljuje nova količina kreiranog novca i to je nova kupovna moć. Znamo de je reč o novoj, dodatnoj kupovnoj moći jer ovom emisijom kredita nijedan depozit u banci nije smanjen i nije došlo do prelivanja. Ovaj novac je nastao „iz vazduha“ i bilans banke je uvećan (i na strani imovine i na strani obaveza) za iznos odobrenog kredita. Suprotan proces nastaje kada dužnik vraća kredit. Svako razduživanje (vraćanje kredita) je istovremeno proces poništavanja novca i kupovne moći i dovodi do smanjivanje visine depozita u sistemu. Kao što je u procesu emitovanja kredita došlo do povećavanja i imovine i obaveza banka za isti iznos, kod otplate kredita, za isti iznos se smanjuju i obaveze i imovina banke. Banka ne odobrava kredit zato što je neko deponovao novi novac, već zato što postoji tražnja za kreditima. Banka veruje da će klijent kome je kredit odobren biti u stanju da ga vrati sa kamatom i da će u tom procesu banka zaraditi. Ovo je ključni momenat koji stoji iza procesa kreiranja novca. Strah od nevraćanja kredita je najveća prepreka prekomerne kreditne ekspanzije. Naravno, banka je samo jedan od tri aktera koji učestvuju u procesu kreiranja novca. Drugi akter je dužnik čija će tražnja za kreditom biti određena visinom kamata i drugih bankarskih troškova. Treći akter je centralna banka koja bi svojom regulativom trebalo da prisili banke na opreznije poslovanje (npr. visinom kamatne stope centralne banke, propisivanjem stope obaveznih rezervi, propisivanjem visine kapitala koje banke moraju imati, propisivanjem pravila za izračunavanje rizičnih plasmana…). Na prvi pogled izgleda kao da bankama ne trebaju klijenti koji deponuju novac, već samo klijenti bez para koji su željni kredita. Ako banke same kreiraju depozite, šta će im štediše i čemu potreba da se štediše privlače i da im se plaćaju kamate?

(Nastavak teksta, koji je preuzet sa bloga Nebojše Katića, u sledećem broju)
Autor je samostalni poslovni konsultant