Socijalna nesigurnost, inače tesno povezana sa nezaposlenošću, prisutna je i u razvijenim kapitalističkim državama.
Međutim, to je slaba uteha za tranziciono-reformsku Srbiju, koja se ne samo po privrednom ambijentu, već i po ulozi sindikata i njihovom uticaju na poslodavce, ne može porediti sa ekonomski razvijenim državama, naročito skandinavskim. Problem je utoliko veći što se kapitalistički principi privređivanja selektivno primenjuju u tranzicionoj Srbiji. Nacionalnom strategijom zapošljavanja 2011/2020 precizirano je, između ostalog, da je neophodno podsticati proces decentralizacije a merama aktivne politike pospešiti zapošljavanje u devastiranim i nerazvijenim područjima. I sve to u cilju smanjenja regionalnih razlika. Ali, strategija je jedno, a realnost opterećena neuspešnim privatizacijama i stečajem sve većeg broja preduzeća, nešto sasvim drugo. Doduše, pojedine lokalne samouprave, realizacijom planova privrednog razvoja i akcionih planova zapošljavanja, nastoje da ublaže posledice procesa devastiranja privrede, koji traje već više decenija. S druge strane izražene socijalne razlike pretpostavka su da će doći do većeg učešća funkcionalnih transfera novca iz državne kase za socijalnu zaštitu. Ta opcija finansiranja siromašnih regiona predviđena je članom 207. Zakona o socijalnoj zaštiti.
Ali, značajan korak napred u ublažavanju sve većih socijalnih razlika mogao bi da se načini usvajanjem zakona o ispitivanju porekla imovine, ali i pooštravanjem poreske discipline. U tom slučaju bi se potrebe socijalne zaštite mogle finansirati prodajom oduzete, nelegalno stečene, imovine. Pozitivno pravnim propisima, preciznije članom 83. Zakona o socijalnoj zaštiti, predviđeno je, između ostalog, da pravo na socijalnu nadoknadu može da ostvari i nezaposleno lice pod uslovom da se nalazi na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje. Po tom osnovu će se, dakle, pored ugroženih socijalnih grupa, pred vratima centara za socijalni rad, naći nezaposleni mladi stručnjaci iz nerazvijenih područja, koji bi trebalo da predstavljaju pokretače privrednog razvoja. S druge strane zbog sve manje tražnje za radnom snagom, oni koji imaju privilegiju da budu zaposleni, sve češće se suočavaju sa bahatim poslodavcima koji ne poštuju njihova prava iz radnog odnosa.
Za razliku od javnog sektora, gde vladaju jasna pravila igre utvrđena kolektivnim ugovorima, u privatnom sektoru vlada prava anarhija. To ukazuje na neophodnost većeg angažovanja poreske i inspekcije rada, ali i na potrebu uvođenja novih, fleksibilnijih programa socijalne zaštite, što je inače predviđeno Zakonom iz 2011 godine. Izvesnu dozu socijalne sigurnosti pruža potpisivanje kolektivnih ugovora i kod privatnih poslodavaca, ali još važnije od toga je usklađivanje sistema obrazovanja sa strukturom privrede, što bi omogućilo brže zapošljavanje, takoreći odmah po završetku školovanja. To je utoliko važnije imajući u vidu činjenicu da filijale Nacionalne službe za zapošljavanje nisu u mogućnosti da u nešto većem obimu posreduju u zapošljavanju nezaposlenih u nerazvijenim regionima, u kojima se strane investicije sporo realizuju, pa i otvaranje novih firmi ide sporijim tempom. Posrednička uloga NSZ, nažalost, više dolazi do izražaja u organizovanju javnih radova i stručnih praksi, pa se sve češće nameće pitanje reforme te službe, koja se suočava sa konkurencijom privatnih agencija za posredovanje pri zapošljavanju.
Autor je ekonomista iz Vranja
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
