Ako ne može za 2,4 miliona, možda će moći za 5,5

Istovremeno, UPPR bi trebalo da takvim firmama pruži poslednju priliku da prežive, zbog čega je proces odlaska u UPPR dizajniran tako da bude brz i vrlo striktan – svako neispunjenje obaveza dovodi do puta na čijem je kraju katanac. Ali, upravo je UPPR u Srbiji postao simbol za izigravanje pravila. Umesto da bude instrument u interesu poverilaca, on je postao alat za održavanje neuspešnih preduzeća u veštačkom životu – i to upravo protiv interesa tih istih poverilaca.

Poslednji primer neekonomski skrojenog UPPR-a je firma Dnevnik ad, suvlasnik kompanije Vojvodina press, koja izdaje poznati list Dnevnik, koji se distribuira mahom u severnoj pokrajini.

Iako bi proces odlaska u UPPR trebalo da bude efikasan (pa zakon predviđa mogućnost odlaganja od 60 dana u slučaju potrebe za izmenom plana reorganizacije), u slučaju Dnevnika, sudija je dozvolio da čitav proces traje više od 250 dana, iako tolika odlaganja nisu predviđena zakonom. Ovo preduzeće je prvi zahtev za otvaranje UPPR-a podnelo još u februaru, da bi rešenje o odobravanju reorganizacije bilo doneto tek krajem oktobra, i to uz neobičnu argumentaciju.

Naime, pre nego što je firma došla u stanje da mora „pod led“, pokušano je sa prodajom imovine, procenjene na 7,5 miliona evra. Tri puta su organizovane prodaje, ali ni jednom nije bilo kupca, čak ni kada je poslednji put cena za celokupnu imovinu spuštena na 2,4 miliona. Potom je došao red na UPPR. Tu ne bi bilo ničeg čudnog, da nekih osam meseci kasnije, sudija nije odobrio predlog reorganizacije zasnovan na pretpostavci da će firma obezbediti deo novca potrebnog za „život“ tako što će prodati jednu od svojih zgrada za 5,5 miliona evra. Dakle, iako kompletna imovina Dnevnika nije mogla biti prodata ni za 2,4 miliona, sudija prihvata kao ekonomski izvodljiv predlog da se samo jedan deo te imovine proda za 5,5 miliona. Predlog koji je dao sam Dnevnik ad.

Sve žalbe i prigovori koje su pojedini poverioci podnosili zbog ovakvog vođenja predstečajnog postupka, odbačeni su.

Tu nije kraj nelogičnostima u slučaju ove firme.

Predstečajni postupak (u kojem se odlučuje o tome da li ima razloga za otvaranje stečaja i da li je predloženi plan reorganizacije prihvatljiv) trajao je više od 250 dana, jer je Dnevnik ad konstantno tražio odlaganja postupka i nove rokove za dopune i izmene UPPR-a, što je sud redno uvažavao, čak i kada su protekli svi zakonom predviđeni rokovi. Zatim se čekalo na državne poverioce koji nisu hteli da pristanu na UPPR, odnosno koji se uopšte nisu izjašnjavali, da bi na kraju UPPR bio usvojen 25. oktobra. Međutim, pre toga je sud otvorio drugi, paralelni predstečajni postupak, u kojem nije bio predložen nikakav UPPR, a do kojeg je došlo na zahtev jednog od poverilaca Dnevnika.

Tako su faktički u slučaju Dnevnika istovremeno tekla dva odvojena predstečajna postupka: jedan sa predloženim UPPR-om i drugi koji je vodio direktno u stečaj. Na kraju je sudija usvojio UPPR, a da pre toga uopšte nije zatvorio drugi predstečajni postupak.

Zbog tih i drugih mogućih nepravilnosti, predmet je na kraju stigao i pred Apelacioni sud. U međuvremenu privatni poverioci, koje bi stečajni postupci trebalo da štite, još uvek uzaludno čekaju svoj novac.