Penzioneri platili ceh fiskalne konsolidacije

Narodna banka Srbije saopštila je tada da se „glavni ciljevi dogovorenog ekonomskog programa odnose na jačanje javnih finansija, sprovođenje plana strukturnih reformi i povećanje stabilnosti finansijskog sektora. Ostvarivanje tih ciljeva treba da omogući rešavanje makroekonomskih neravnoteža, pre svega uspostavljanjem održivog nivoa javnog duga, odnosno njegovim smanjenjem počev od 2017. godine, zatim jačanje finansijskog sektora i njegove uloge u podsticanju privrednog rasta, kao i unapređenje konkurentnosti privrede“. Osnovni problem ovog aranžmana, koji je realizovan pod patronatom MMF-a, bio je da li će uspeti da se održi, imajući u vidu da se Srbija obavezala na sprovođenje bolnih, i veoma nepopularnih, mera štednje, poput smanjenja plata u javnom sektoru – i penzija, kao i otpuštanja čak 75.000 zaposlenih u javnom sektoru. Kasnije se ispostavilo da otpuštanje tako velikog broja nije neophodno za ozdravljenje javnih finansija.

Memorandumom o ekonomskim i finansijskim merama vlada se obavezala na uvođenje niza mera fiskalne konsolidacije, koje bi do 2017. trebalo da preokrenu trend rasta javnog duga. Osim toga, potpisivanjem sporazuma sa MMF-om, precizirano je da će neke konkretni zadaci biti izvršeni u veoma kratkom roku. I mada neki od zacrtanih parametara nisu ispunjeni sporazum sa MMF-om nije bio prekinut. Naprotiv, Fond je tokom osam revizija aranžmana prolongirao rokove za ispunjenje zadataka, pooštravajući istovremeno neke ciljeve programa. Najveći domet ovog kreditnog aranžmana je stroga fiskalna konsolidacija, koja se prvenstveno ogleda u smanjenju budžetskog deficita sa više od 6,5 odsto BDP-a na sadašnji ravnotežni nivo, kao i manji suficit na kraju 2017, koji će po svemu sudeći iznositi 0,7 odsto BDP-a. Javni dug je sa oko 75 odsto BDP-a u 2015. godini pao na oko 65 odsto (zakonska granica je 45 odsto BDP-a). Ovakve rezultate u javnim finansijama Fond je označio „impresivnim“. Srbija je dobijala pohvale MMF-a jer je, uglavnom, sprovodila programe poštujući preporuke i diktat te svetske institucije, ali problem je što dobri makroekonomski rezultati nisu praćeni i rastom životnog standarda. Najmanje je urađeno na reformi javnih preduzeća, koja bi trebalo da pretrpe velike strukturne promene.

Najveći teret fiskalne konsolidacije pao je na pleća penzionera, kojima je, nezakonito, oduzet deo primanja pri čemu sada niko ne pominje vraćanje „privremeno“ oduzetih penzija na raniji nivo. Zakon o privremenom smanjenju penzija, u trajanju od tri godine, oročen je do decembra 2017. a budžetom za 2018. utvrđeno je da će plate u javnom sektoru biti uvećane za pet i deset odsto, a penzije za pet odsto. Preciznije, ovde je reč o usklađivanju, a ne o povećanju penzija. Računice pokazuju da će pet odsto veće penzije doneti godišnji trošak srpskom budžetu od oko 25 milijardi dinara. Ako je budžet sada u dobrom stanju, kako tvrde predstavnici vlasti, onda bi zakonski trebalo regulisati problem privremenog smanjenja penzija, koji je nastao kada je državna kasa bila prazna. Za isplatu penzija iz državne kase sada se izdvaja 37 odsto sredstava, što je rezultat povećanja broja zaposlenih, dok je pre nekoliko godina, za te svrhe bilo izdvajano oko 57 odsto. Učešće penzije je sada na nivou od 11 odsto BDP-a, koliko je tražio MMF. Između najavljenog povećanja penzija od pet odsto i toga da primanja penzionera od 2018. godine ponovo počnu, dva puta godišnje, da se usklađuju s rastom cena na malo i BDP, penzioneri bi sigurno izabrali ovo drugo, kaže predsednik Saveza penzionera Srbije.

Srbija, ni ubuduće, izgleda, neće moći bez saradnje sa MMF-om, i to uprkos nizu slabosti koje ispoljava ta međunarodna finansijska institucija, jer nije sposobna, ni ekonomski dovoljno jaka, da sama sprovede širi ekonomski program i nužne strukturne reforme. S druge strane, kao dužnik ima mali manevarski prostor da samostalno odlučuje o restriktivnim merama koje nameće Fond. Nema sumnje da je Fond „stečajni upravnik“ nad svakom državom – članicom, koji nudi univerzalne „lekove“. Što se Srbije tiče, izgleda da je saradnja sa MMF-om „bezuslovna“ i predstavlja nužno zlo. Cilj je da se osigura makroekonomska stabilnost i ojača poverenje inostranih investitora, s obzirom na to da pozitivan stav MMF-a direktno utiče na procenu rizika zemlje i na uslove zaduživanja na međunarodnom finansijskom tržištu. Osim toga, time se šalje poruka da Srbija vodi odgovornu ekonomsku politiku. Inače, postoje različiti modeli pružanja podrške MMF-a, pri čemu je instrument koordinacije politika (PCI), koji sada pominje vlada, novi instrument (uveden u julu 2017) i predviđen je za zemlje kojima nije neophodna finansijska podrška. Nastavak aranžmana sa MMF-om značio bi da Srbija šalje poruku stranim kreditorima i investitorima da nema sopstveni kapacitet za dalje ekonomske reforme. Ako novi kreditni aranžman ne bude potpisan, što bi bilo najbolje rešenje, redovna saradnja Srbije sa Fondom odvijala bi se u okviru godišnjih konsultacija, što je u skladu sa članom IV Statuta MMF-a.

Autor je ekonomista – naučni savetnik