Bade, dobro ih išklepaj gore

Jedan bioskop, dva televizijska kanala, nekoliko dnevnih i nedeljnih novina, stripovi… Šta je čoveku još potrebno da bi ga Talija pošašoljila po tabanima? U bioskop se tih 80-ih godina išlo redovno. Sa roditeljima, solo, u organizaciji škole ili sa društvom. Sa roditeljima se odlazilo na Tesnu kožu, solo na Emanuelu, sa školom na Vrhove Zelengore a sa društvom na Rokija i Ramba.

Samoupravni socijalizam, koji neki danas nazivaju totalitarnim sistemom, omogućavao je ljudima pristojan život pa je i bioskopska karta bila dostupna širokim narodnim masama. (Dostupnija nego što je to danas slučaj). Zauzvrat, široke narodne mase uzvraćale su dragovoljnim odlascima u tamu bioskopske sale – ludo se zabavljajući zureći dva sata u veliko platno, sa neizostavnom kesom kokica u krilu.

Na vrhu Panteona filmskih junaka koji su prodefilovali mojim celuloidnim detinjstvom nalazili su se (bez premca) Bad Spenser, Čarls Bronson i Brus Li – čiji su se filmovi besomučno vrteli u ulcinjskoj „Crvenoj zvezdi“. Kasnije su se pojavili Roki i Konan – nešto kasnije Van Dam i Džeki Čen. Ali, to je već bio period pojave prvih video klubova.

Filmovi za familiju

Bad Spensera, koga smo u društvu iz nepoznatog razloga prekrstili u Bac Spenser, gledali smo na velikom platnu najmanje dva puta mesečno. Otuda je sasvim razumljivo da smo sve Spenserove filmove znali napamet. Čak i one u kojima je igrao sa Terensom Hilom. Bili su to filmovi lišeni smrti, nasilja, seksa…, kao stvoreni za gledanje sa članovima uže i šire familije na malom „ekranu TV prijemnika“. (Da, Bad Spenser se prikazivao i na TV-u.). 

Inače, fabula svakog Spenserovog filma bila je deprimirajuće jednostavna. Bad/Bac, dobroćudni debeljko kao zift crne brade, uvek na strani pravde i potlačenih, (i punog tanjira čorbastih đakonija), upada iz nevolje u nevolju. Međutim, on iz tih nevolja isto tako brzo izlazi – pre svega zahvaljujući svojim genetski modifikovanim pesnicama napunjenim Nobelovim dinamitom.

Belosvetske hohštaplere, bandite i hulje, Bad je lemao besomučno. Često i uzgred, radeći neki drugi posao, na primer tamaneći dobro začinjenu porciju gulaša. I tako iz sekvence u sekvencu – dok na koncu kompletna banda (ili klan) ne bi kapitulirala pred Badovim udarcima. Inače, bilo je to vreme fer tuča, kada su moral, čast i obraz još uvek predstavljali sveto trojstvo diljem vrelih asfalta bivše nam zajedničke domovine.

Kadrovi Spenserovih filmova nisu obilovali visokim umetničkim dometima, ali su se zato pamtili po gomili onesvešćenih negativaca koji su ležali razbacani svuda unaokolo – pa ste i bez 3D cvikera imali utisak da banditi leže presamićeni na stolicama u redu ispred i iza vas.

S druge strane, Bad Spenserov stil lemanja nije bio prefinjen. Patio je od insuficijencije Rokijevih bokserskih tehnika, i u potpunosti lišen Brus Lijevih kung-fu vinjeta. Ali je zato Bad perfektno improvizovao udarce. Kao što je Zoran Radmilović perfektno ispaljivao improvizacije na sceni Ateljea 212.

Bilo je tu šamaranja, klasičnih aperkata i krošea (onako kako ih zadaje amater), nokauta nakon prvog udarca, očinskih ćuški, klasičnog kafanskog rokanja… Međutim, poseban Badov specijalitet predstavljalo je finalno zakucavanje protivnikove glave – kao kad pesnicom zakucavate ekser u dasku. Ili kada pesnicom lupite o astal i autoritativno dreknete: „U pravu si, ženo!“ 

Taj udarac pesnicom (odozgo nadole) postao je toliko karakterističan za Bad Spensera da bismo ga komotno mogli nazvati „baderkatom“. Štaviše, nije bila retkost da ovakvim udarcem Bad zakuca za patos i dva negativca istovremeno. Katkada i tri-četiri…

Ulepšao nam je detinjstvo

U Crnoj Gori je navedeni arsenal udaraca opisivan terminom – šklepanje. „A viđe li kako Bac Spenser išklepa onog mafiozu?!“ Naravno, svaki udarac je bio propraćen karakterističnim zvučnim efektima bez kojih bi ovakva vrsta filmova bila nezamisliva. Rečju, šklepanje je zvučalo kao simfonija.

Karlo Pedersoli, alijas Bad Spenser, bio je u svom bogatom i ne tako kratkom životu profesionalni plivač, vaterpolista, diplomata, pilot, pronalazač, političar… Počeo je da glumi nakon Drugog svetskog rata, a svoj čuveni pseudonim skovao je spajanjem naziva omiljenog piva i imena omiljenog glumca. Tako je dadaističkom metodom ukrštanja Badvajzera i Spensera Trejsija nastao čuveni Bad Spenser. (Mada ni Trejsi Vajzer ne bi zvučalo loše.).

Prošlog meseca, nazvao me je drugar iz osnovne škole i drhtavim glasom mi saopšti tužnu vest o smrti „napolitanskog buldožera“: „Znaš li što je novo – umro Bac Spenser!“ Nisam mogao da poverujem. Zar ljudi poput Baca uopšte umiru? I šta je na kraju krajeva život? Je li reč o kratkom intermecu između aperkata i krošea? Ili je u pitanju nešto sasvim treće? Pun tanjir zaljućenog paprikaša, na primer?

A onda se setih nedavno pročitane vesti na nekakvom sajtu da je čuveni Bad Spenser napisao autobiografiju pod nazivom „Jedem, dakle, postojim“. I moram priznati – razočarao sam se. Kulinarsko parodiranje Dekarta je ingeniozno, ali je ta ingenioznost ubrzo pala u drugi plan pred teretom spoznaje da Bac Spenser (dozvolite mi da ga do kraja teksta oslovljavam sa Bac), definitivno pripada tipu ljudi koje besmrtni Sokrat izuzetno prezire. A to su ljudi koji, za razliku od onih koji jedu da bi živeli, zapravo žive da bi jeli.

No, i pored toga, rastužila me je vest o smrti Baca Spensera. Zauvek su se zatvorila još jedna vrata epohe blagostanja. Otišao je čovek koji je svojim namrčenim ali dobroćudnim izrazom lica ulepšao mnogaja detinjstva nas iz sedamdeset i neke. Uostalom, mnogi su odlazak legende u večna lovišta propratili dirljivim onlajn komentarima. „Zbogom, legendo“. „Ulepšao si mi detinjstvo“. „Majstore, počuvaj u miru“. „Ljudino“. „Buldožeru mekog srca“. „Baj, lafe“…

Ipak, ubedljivo najefektniji napis ostavio je anonimni komentator na portalu crnogorskih Vijesti: „Dobro ih išklepaj gore“. Dakle, šklepanje kao simfonija, kao naučni metod prevaspitavanja ništarija, kao način života, kao bekstvo od neslobode…

Pitanje je samo, da li ovaj ultimatfajt komentar crnogorskog fana Baca Spensera, sa religioznim motivima, podupire izjavu koju je Karlo Pedersoli dao u poslednjem intervjuu u životu. A Karlo je, pardon, Bac izjavio da mu je poslednja želja da sa Isusom podeli porciju špageta. No, to bi onda morao biti nekakav ekskluzivni rajski restoran u kojem je šklepanje strogo zabranjeno. Na kraju krajeva, niko iz života nije izašao živ. Bad je toga bio i te kako svestan. Zato je, pre nego što je krenuo gore, za svaki slučaj išklepao smrt. Dakako, u sopstvenom stilu. Svakako, poslednji put u životu.