SFF 2016: Komšije i susjedi – Hrvatski presek

„S one strane“

režija: Zrinko Ogresta, scenario: Mate Matišić, Zrinko Ogresta

– „S one strane“ ima priču koja se gradi postepenim otkrivanjem. Vesna, naša junakinja, ima pedeset i neku godinu, patronažna je medicinska sestra iz Zagreba sa sinom, reklo bi se uspešnim, još uvek relativno mladim, poslovnim čovekom (odelo, fina, kulturna žena, malo dete) i ćerkom, problematičnijom od sina, koja je konačno poklekla, „smirila se“, kako se kaže, i pronašla verenika naoko potpuno pogrešnog za nju – politički korektnog dosadnjakovića iz religiozne porodice, koji voli da se izražava poslovicama i frazama („prijatelj je najveće bogatstvo“ i sl.). Malograđansku idilu obara telefonski poziv Vesninog muža Žarka, koji se posle puno godina provedenih u zatvoru u Hagu vraća u Beograd. Jedna od tema filma je odnos hrvatskog društva prema ženama koje su bile udate za Srbe, pogotovo one koji su proveli ratne godine u uniformi JNA i u Hrvatsku im više nema povratka. Vesna i njena porodica žive pod promenjenim prezimenom (pretpostavljam, njenim devojačkim), kroz život prolaze tiho, pa i tako, uz sve mere predostrožnosti, imaju probleme. Recimo, svaki ćerkin razgovor za posao završi se odbijanjem kada potencijalni poslodavac među njenim podacima primeti ime oca i malo se raspita da li je to, je li, baš taj pa i u tome pronalazimo odgovor zašto mlada žena bira smarača za muža – dosta joj je problema i sukoba i želi da se samozaključa u nekakvu kuću sa baštom u predgrađu. No, sve to je atmosfera, sasvim pristojna, koja tera na razmišljanje. Ali, filmu je potrebna radnja i u „S one strane“ ona zavisi od Vesninih telefonskih razgovora sa mužem koji kako vreme odmiče, postaju sumnjivi, dotle da film odlazi u pravcu trilera, pošto je obmana jedan od osnovnih trilerskih motiva.

Šta smo dobili? Da upotrebim fudbalsko poređenje, kvalitetno čuvanje lopte bez ideje kako da se dođe do gola. Recimo da film nije namenjen racionalnom gledaocu, koji će tražiti razlog za obmanu, koji će tražiti da mu se sve objasni, ali šta onda ostaje? Bezuspešna potraga za simbolikom, bila ona istorijska, politička, ili šira, povezana sa osnovama ljudskog osećanja ili delanja? Radnja filma „S one strane“ mogla bi se sasvim dobro rasporediti po tačkama Frajtagove dramaturške piramide izuzimajući katarzu, jer, čini se, samim autorima nije bilo jasno gde se ona nalazi.

ZG80

režija: Igor Seregi, scenario: Robert Cukina, Ivo Balenović

– Grupa Bed Blu Bojsa 1989. ide u Beograd na utakmicu između Crvene zvezde i Dinama. Priču, na početku, pratimo iz pozicije naratora, studenta filozofije kome je to prvo gostovanje, no, ubrzo, nakon što se, u bežanju od tzv. Delija i beogradske milicije u malim grupama razbeže po Beogradu film postaje neka vrsta balkanskih „Ratnika podzemlja“ kako to i sam scenarista filma, bivši huligan, branitelj, sa policijskom prijavom da je organizovao borbe staford terijera, tvrdi. Možemo li zavoleti fudbalske huligane na način na koji volimo „Ratnike podzemlja“? U „ZG80“ oni su momci koji se pale na zajedništvo, alkohol, avanturu, uz nacionalizam koji daje začin toj privlačnoj grupi stimulansa. Jedan od njih svoj dan u Beogradu provešće vezan lisicama za huligana, koji ide na utakmice Crvene zvezde u zajedničkom bežanju od policije i Partizanovih huligana. Druga grupica će u jednom momentu pronaći spas u stanu beogradske tetke jednog od njih. Jasno je, „ZG80“ sastoji se od idealizovanja zabludelih duša koje suštinu svog života pronalaze u urlanju sa tribina uz pokušaje političke korektnosti kroz pokazivanje da smo svi mi, na Balkanu, zapravo isti i da nas samo naše lude glave okreću jedne protiv drugih. Gde je komedija? Za smeh je potrebno ili identifikovanje ili podsmevanje junacima i scenaristi i reditelj su, shodno nejasnoj ideologiji filma – recimo da se dogodio pokušaj rediteljsko-glumačkog pripitomljavanja duboko problematičnog scenarija, odabrali nešto između. No, sve to je akademska rasprava jer, Zagrepčani/Slavonci i komedija… Posle filma sam se dao u politički nekorektna zapažanja da su grupe ljudi koji sebe nazivaju Srbima, Jevrejima, Ircima duhovite, jer na leđima nose vekove stvarnog ili umišljenog ugnjetavanja (moja sagovornica me mudro spopade pitanjem „A Britanci? Ko je njih ugnjetavao?“), dok Slavonci pate od Stokholmskog sindroma u okviru kojeg su umislili da su istovetni svojim tlačiteljima, te da je u tom preterano ozbiljnom shvatanju sebe razlog nedostatku humora. Mada, koliko god da ste duhoviti, komediju ćete teško naći ako je tražite u Bed Blu Bojsima i Delijama. Više od svega, to i dalje upaljeno slepo crevo istorije Balkana je užasno tužno. Tek kada prihvatite tu tugu, možete početi da kopate za komedijom iza leševa u hladnjačama.

Transmania

režija i scenario: petnaest rediteljki i reditelja

– Na kraju, u ovom malom preseku hrvatskih umetničkih proizvoda iz 2016. dolazimo do eksperimenta „Transmania“. Petnaest reditelja napravilo je petominutne filmove tako što je svoj film zasnovalo na osnovu poslednjeg minuta prethodnog filma. Sad, možda je trebalo da autori sednu i dogovore nekoliko tema, mada su seksualne perverzije ispale, izgleda nenamerno, osnovni motiv, jer je na ovaj način dobijen gotovo negledljivi haos. Recimo da je problem što su reditelji kao datost uzeli da stvaraju delove celine te se dogodilo da pojedinačni petominutni delovi sami po sebi nisu celina već nastavci ničega. Uz to, izgubljena je prilika za postizanje antropološke vrednosti, jer, nije lako utvrditi na osnovu kojeg dela prethodnog filma su autori gradili svoje ideje, što će reći da nemamo uvid u način razmišljanja i odgovore na pitanja asocijacija kao bitnog dela razmišljanja. Jednostavno, ovu ideju, koja je, ovako, odletela u predele štosa bez značenja, valjalo je dobro promisliti. Valja, takođe, biti i realan prema sebi i svojim mogućnostima. Nismo svi Bunjueli, a čak je i on znao kojom besmislenom celinom nastavlja koju. I nije sebe shvatao toliko ozbiljno.