Povratak u varvarstvo

Tokom cele druge polovine dvadesetog veka, što će reći za sve vreme trajanja socijalističke Jugoslavije, ovi zadaci su u našoj zemlji bili aktuelni. I Srpski PEN, i umetnička udruženja, i posebno formirani odbori za zaštitu umetničkih sloboda, imali su pune ruke posle. Nepodobne knjige su zabranjivane, nepodobni filmovi su sklanjani u bunkere, nepodobne pozorišne predstave su skidane s repertoara, a hajke protiv onih koji bi se usudili da kažu ili napišu nešto što nije prihvatljivo za zvaničnu politiku bile su predviđene u opisu radnih mesta svih komiteta. Zbog knjige pesama ili priča, zbog filma, ili zbog mišljenja i stava koji se nisu poklapali sa sudom i stavom Partije, na robiju su slati pisci i pesnici, filmski reditelji, profesori univerziteta. Intelektualni nivo robijaša bio je veoma visok.

Viši nego danas. Danas ni u jednom od zatvora, ni u Padinskoj skeli, ni u Sremskoj Mitrovici, ni u Zabeli, nećete naći nijednog Đilasa, Đoga, Lazara Stojanovića, Momčila Selića ili Mihaila Đurića. Srpski PEN nema koga da brani, osim pisaca i novinara uhapšenih u Turskoj. Da li to znači da je situacija danas bolja nego što je bila juče?

Slobodu misli i govora niko formalno ne dovodi u pitanje i ne ograničava. Čak je vladajuća stranka nedavno, izlažući na džinovskim panoima sve ono što je napisano i objavljeno protiv aktuelnog premijera i njegove politike, celom jednom velikom izložbom dokazivala da u današnjoj Srbiji cenzure nema. Nije, međutim, trebalo mnogo da se shvati da je ta izložba, koja je trebalo da predstavi demokratičnost aktuelne vlasti, u stvari velika kolektivna poternica.

U odnosu vlasti prema piscu i knjizi danas se ipak nešto bitno promenilo. Vlast je, naime, shvatila da se uticaj knjige može osujetiti manje upadljivim, ali i efikasnijim sredstvima nego što su hajke, zabrane i hapšenja. Nije, na primer, slučajno što bar trideset godina u Srbiji ne postoji književni život. Nije život ako jedini preostali književni list umesto, kao nekad, jednom u petnaest dana, izlazi jednom u četiri meseca. Nije život ako se knjige štampaju u hiljadu, u 500, u svega 300 primeraka. Nema hajki, nema zabrana, nema suđenja i hapšenja, ali više nema ni potresa koje je knjiga izazivala kada je bila zabranjivana. I kad je njen tiraž spaljivan. Umesto u zatvor, književnost je zatvorena u rezervat. U tom rezervatu možete da pišete šta hoćete, da govorite šta hoćete, niko vas neće dirati. Važno je da to što pišete niko ne čita, i da to što govorite niko ne čuje.

Istovremeno, narodu se u zamenu nudi obilje tabloida i tabloidnih televizijskih stanica: u Srbiji su danas tabloidi najčitaniji, a rijaliti serije najgledanije. A od naroda se očekuje da što više liči na ono što čita i gleda.

Ako niko do sada nije shvatio kuda to vodi, neka čuje šta je o tome u svoje vreme rekao Eliot: „Narod kome više nije stalo do literarnog nasleđa postaje varvarski…“

U našem slučaju situacija je mnogo komplikovanija i dramatičnija: na udaru nisu samo literatura i literarno nasleđe nego i jezik. U jednom nedavno objavljenom članku filolog Miloš Kovačević između ostalog kaže: „… logično je bilo očekivati da će se srpska zvanična politika usaglasiti sa srpskom filologijom – i da će napokon prihvatiti činjenicu da dobre jezičke politike, posebno dobre nacionalne jezičke politike, ne može biti bez harmonične saradnje politike i filologije.“

Kod nas, međutim, ne da nema dobre, nego nema nikakve jezičke politike. Političari ne znaju da posledice loše ili nikakve jezičke politike mogu da proizvedu katastrofalne političke posledice. Iz obilja zabrinjavajućih zaključaka o stanju u našem jeziku, i o odnosu politike prema jezičkim problemima, izdvojićemo samo jednu konstataciju akademika Predraga Pipera: „U ‘Strategiji naučnoistraživačkog rada u Republici Srbiji'“, kaže Piper, „jeziku je posvećeno svega nekoliko redaka, napisanih površno i nestručno.“

Do tih površno i nestručno napisanih redaka dolazi zbog toga što se jezik i jezički problemi uopšte ne nalaze u vidnom polju naših političara. A posledice takvog odnosa mogu se videti na jedom od mnogih karakterističnih primera. Jedna profesorka, koja nam je u „Politici“ predstavljena kao ovlašćeni, zvanični prevodilac sa srpskog na bosanski jezik, na pitanje u čemu je razlika između srpskog i bosanskog, kaže da se na srpskom kaže „vreme“ a na bosanskom „vrijeme“, da se na srpskom kaže „opšti“ a na bosanskom „opći“. Kad bi bilo tako kako ta ovlašćena profesorka misli da jeste, morali bismo na srpski da prevodimo i NJegoša, i Kočića, i Branka Ćopića. A s obzirom da seljaci iz okoline Užica govore „vjetar“ i „vrijeme“, ja ni na užičku pijacu ne bih mogao da idem bez ovlašćenog prevodioca.

(Kao da mi Sterija odnekud šapće: „Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja…“)

Slika ni sa ovim nije sasvim iscrpena. Tu sliku dopunjava i činjenica da su najvažniji beogradski muzeji – Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti na Ušću – zatvoreni već više od deset godina. Da ni to nije slučajno, dokazuje jedna slika iz centra Beograda. Posle završetka Drugog svetskog rata, Nemci su brzo obnovili svoje bombardovanjem do temelja srušene gradove: Berlin, Drezden, Minhen… Poljaci su iz ruševina brzo podigli svoju do temelja srušenu Varšavu. A jedno od najreprezentativnijih dela naše moderne arhitekture, Generalštab Nikole Dobrovića, porušen u NATO-bombardovanju 1999. godine, i danas stoji kao nedirnuta ruševina, u kojoj raste i buja kiselo drveće.

Da li to znači da je vlast nezainteresovana za gradnju i razvoj? Vlast je tokom poslednjih godina obznanila dva spektakularna projekta, koji bi svojim džinovskim dimenzijama trebalo da deluju zasenjujuće: prokopavanje kanala kroz Srbiju, Makedoniju i Grčku – o čemu Makedonija i Grčka nisu konsultovane – ocenjena kao neozbiljna i diletantska, i koja povremeno tinja još jedino na Andrićevom vencu, za ovaj drugi projekat, Beograd na vodi, vlada se zalaže maksimalno, iz sve snage, sa svim svojim kapacitetima. Tom projektu se, međutim, takođe sa svim svojim kapacitetima usprotivila arhitektonska struka. Otkad je obelodanjen, taj projekat je izložen temeljno argumentovanoj stručnoj kritici arhitekata i urbanista, koji ukazuju da on ugrožava identitet i duh Beograda, da je on, „sa profesionalne tačke gledišta“, u najmanju ruku, „nepristojan“, i da je „arhitektonski nepismen“. Kritici tog projekta pridružuju se i ekonomisti, koji ukazuju na njegovu ekonomsku neutemeljenost, i pravnici, koji upozoravaju da se ugovorom o njegovoj realizaciji krše i zakoni Srbije, i njen Ustav. Da se, ugovorom sa Emiratima, Beogradu na vodi obezbeđuje čak i eksteritorijalnost, čime se dovodi u pitanje i suverenitet zemlje. Argumenti protiv tog projekta izneti su i u SANU, a Akademija arhitekata Srbije nekoliko puta ponavlja zahtev da se ugovor sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima hitno raskine. Vlast se, međutim, na te argumente i zahteve i ne obazire. Ona, po svaku cenu, hoće u Beogradu da podigne Dubai i Abu Dabi, s kulom koja nadvisuje, i baca u senku, sve što je u Beogradu tokom vekova stvoreno. Zanimljivo je da se prostor za izgradnju Beograda na vodi oslobađa i noćnim rušenjem u Savamali, koje obavljaju ljudi sa fantomkama i sa bagerima bez registarskih tablica. Na pitanje ko stoji iza tog rušenja nije teško odgovoriti, jer nije teško zaključiti da sve to, uključujući i neutralnost policije za vreme te akcije, može da organizuje samo onaj ko sve konce vlasti drži u svojim rukama.

Ovde moram da ponovim nešto o čemu sam, ovim povodom, već imao priliku da govorim. Kad je u Skupštini usvajan Leks specijalis, kojim se mimo postojećih zakona obezbeđivala izgradnja Beograda na vodi, pred Skupštinom su mase naprednjaka organizovale demonstracije podrške tom zakonu i toj izgradnji, noseći nad glavama transparente na kojima je pisalo: „Vučiću, sve ih uhapsi!“ Uhapsi sve arhitekte, sve urbaniste, sve ekonomiste, sve pravnike, sve građane koji taj projekat osporavaju. Tim zahtevom – „sve ih uhapsi!“ – oni su pokazali da se ne bi nimalo dvoumili da, ako ocene da tako treba, zaborave sve priče o demokratiji i da se vrate onoj staroj i proverenoj praksi iz vunenih vremena. Time bi i onaj zadatak PEN-a da daje podršku uhapšenim piscima – bio ponovo aktuelizovan.

Postoji, međutim, nešto mnogo opasnije od tog zahteva da se ljudi, zbog zločina slobodnog mišljenja, hapse. Početkom aprila ove godine, u organizaciji Odbora za visoko obrazovanje SANU, održan je skup na kome se raspravljalo o tome koliko se na univerzitetima u Srbiji poštuje kodeks profesionalne etike. Između ostalog, na tom skupu je konstatovano da na privatnim univerzitetima predaju „kvazidoktori nauka“, koji državi isporučuju „još gori kadar“, „tragičan“ i „polupismen“. Na ispitima dolazi do brojnih zloupotreba, a plagijati cvetaju na svim nivoima, od diplomskih i master radova do doktorskih disertacija. Kupovina diploma je postala toliko uobičajena da se više niko i ne stidi kad se otkrije da je diplomu kupio, niti kad se optuži da je do doktorske titule došao krađom. Vlasnici kupljenih diploma i plagijatori bez teškoća dolaze na najviše položaje. I kakav se odnos prema literarnom nasleđu – na kome se zaustavio Eliot – kakav se odnos prema muzejima i pozorištu, i kakva se kulturna i jezička politika, mogu očekivati od ministara koji su svoje doktorske disertacije prepisali, i od predsednika koji su svoje diplome kupili? Kad se jednim pogledom obuhvati cela ta slika, Eliotov zaključak da „narod kome više nije stalo do literarnog nasleđa postaje varvarski“, deluje bledo kad se uporedi sa našom situacijom. Jer je naš povratak u varvarstvo pripremljen sveobuhvatnije. I temeljnije.

Da li i Srpski PEN, koji danas obeležava devedeset godina od svog osnivanja, sve ovo o čemu smo govorili, ali i mnogo onoga o čemu večeras nismo stigli da govorimo, treba da uzme u obzir, i da svoje zadatke, svoje programe, i svoje aktivnosti, i sam organizuje sveobuhvatnije? I temeljnije?

Ljubomir Simović
24. novembra 2016,
Narodna biblioteka Srbije, Beograd