Misterija zvana TTT

Prevod potpisuju Branko Anđič i Ljiljana Popović Anđić, a izdavač je Geopoetika. Ovo delo je, po mnogo čemu, jezički izazovno i zahtevno, pa Branko Anđić umesto predgovora na samom početku knjige piše uputstvo kako čitati TTT. On piše: „Prvi, najvažniji savet – zaboravite rečnike! Manite se pravopisa, jer vam za čitanje i razumevanje ove knjige neće pomoći. Biti dosledan, poštovati bilo kakav kanon, za ovu knjigu je smrtna kazna. ‘Tri tužna tigra’ (TTT) nije roman, nego poziv na avanturu“.

– U jeku popularnosti strukturalističkih tumačenja i Ekove teorije „otvorenog dela“, nazivali su ovu knjigu antiromanom, metaromanom, romanom-reka, prvim i gotovo jedinim, uz delimični izuzetak Kortasarovog romana „Školice“, otvorenim delom latinskoameričke književnosti… U više prilika – i u onoj jedinoj kad smo uživo razgovarali – Giljermo Kabrere Infantea, podvlačio je da TTT nije roman u tradicionalnom smislu kao što to nisu Sternov „Tristram Šendi“ ili Džojsova dela „Uliks“ i „Fineganovo bdenje“. Nije slučajno što autor pominje upravo ove eksperimentalne knjige sa kojima TTT ima mnogo toga zajedničkog. Voleo bih da se ova knjiga shvati kao velika pisana šala… Latinskoamerička književnost pati od preterane ozbiljnosti, od pompezne visokoparnosti. TTT bi da raskrsti sa tom pretencioznošću – kaže Branko Anđić I citira Infantea: „Dosta više svetih krava!“

Prema Anđićevim rečima, „možda bi najbolje bilo videti TTT takođe kao jedno remek-delo pop-kulture u vreme kad je pop-kultura stvarno menjala svet, kad su napisane velike eksperimentalne knjige ne samo latinskoameričkog buma: „Školice“, „Razgovor u Katedrali“, „Terra Nostra“, „Jesen patrijarha“, Bestidna noćna ptica i, najbolja od njih, TTT.

Ne treba zaboraviti da su Havana i sećanja na život u njoj, film, književnost, politika, jezik… stalne teme Giljerma Kabrere Infantea. U svim žanrovima u kojima se ogledao, odlikuje ga originalna kombinacija erudicije i kolokvijalnog jezika, humora, kalambura, muzike kao teme i muzikalnosti samog teksta. Jedan je od glavnih predstavnika takozvanog latinoameričkog buma Infante (1929 – 2005) je dobitnik ugledne književne nagrade „Migel de Servantes“ 1997. godine. Vrlo rano počinje da se interesuje za književnost i film. Studira novinarstvo u Havani, piše filmsku kritiku u časopisu Karletes. Godine 1951. osniva značajni kulturni dodatak „Lunes“ u listu Revolusion. Godine 1962. odlazi u Brisel kao kubanski kulturni ataše. Udaljava se od kubanskog režima i od 1965. živi u Evropi, u egzilu, prvo u Madridu, a zatim, sve do smrti, u Londonu.

Posle prve knjige priča „Asi en la paz como en la Guerra“ („Kako u miru, tako i u ratu“, 1960), napisao je svoje najpoznatije delo, roman „Tres tristes tigres“ („Tri tužna tigra“), koji je 1964 dobio nagradu Biblioteca breve izdavačke kuće Seix Baral. Sledi „Vista del amanecer en el tropico“ („Pogled na svitanje u tropima“, 1974), zatim eseji: „0“ (1975), „Exorcismos de esti(l)o“ („Egzorcizmi stila“, 1976), „Vidas para leerlas“ („Životi za čitanje“, 1998), „El libro de las ciudades“ („Knjiga o gradovima“, 1999), romani „La Habana para un infante difunto“ („Havana za pokojnog infanta“, 1979), na engleskom: „Holy Smoke“ („Sveti dim“, 1985), zapisi i sećanja „Mea Cuba“ 1993, romani „Delito por bailar el chachacha“ („Zločin zbog plesanja čačača“, 1995), „Ella cantaba boleros“ („Ona je pevala bolero“, 1996), priče „Todo esta hecho con espejos; cuentos casi completes“ („Sve je učinjeno sa ogledalima, gotovo sabrane priče“, 1999) i posthumno objavljeni roman „La ninfa inconstante“ (Nepostojana nimfa, 2008).

Napisao je niz tekstova o filmu, objavljenih u knjigama „Un oficio del siglo 20“ („Zanat 20. veka, 1973), „Arcadia todas las noches“ („Arkadija svake noći“, 1995), „Cine o sardine“ („Bioskop ili sardine“, 1997). Pisao je filmska scenarija od čega je najpoznatiji „Vanishing Point“ („Tačka nestajanja“, 1971).