Neravnopravni boj sa silama nemerljivim

Umro je onaj moj blijedi princ, kako Krleža zvao je Marka Ristića, fragilni, drhtavi evropski intelektualac, koji toliko je nad tom Evropom strahovao, a malo mu je pomoglo, kao ni bilo kome od nas. Desetine pisama uputio je najvišim glavama evropskim, bez uspeha i bez odgovora. Pa mi je sam rekao da time nije trebalo da se bavi. Nego je bilo bolje da se više bavio onim svojim temama, kakve su, dragocene za sve nas, bile Mediteran, Venecija i kruh svagdanji. Pa i njemu najbliži ljudi govorili su mu o tome. Zar pisati Brežnjevu? Poručuje Bulat Predragu kao bratu, saborcu i sapatniku da „Rusija nikad nije imala niti je poznavala instituciju demokratije. Rusija nikad nije imala instituciju slobode. U Rusiji nikad nisu poštovali ličnost. U Rusiji nikad nisu poštovali zakon“. Kao da u Srbiji jesu? Kao da u Hrvatskoj jesu? Onaj isti mračni element koji je pisao skaredne poruke po beogradskom domu Bogdana Bogdanovića, ispalio je metke u poštansko sanduče Predragovo.

A ipak on je nastavio svoj neravnopravni boj sa silama nemerljivim našeg sveta. „Te vetrenjače“, zvala se jedna njegova knjiga. A svejedno, makar razumeo da je o vetrenjačama reč, nastavio je Predrag da juriša na njih, i tu je izgubio svoje godine, svoju dušu i srce. A taj je svet takav da za njega nije vredeo ni najmanji njegov nokat. Možda su njegovi vapaji pomogli nekoj nejači, možda su nekog nedužnog stvora i pustili iz tamnice, ali sumnjam. Kao što sumnjam u svaku našu akciju i kao što sumnjam da će ova koja moja reč u čas Predragovu, nekoga posebno dirnuti. To je doživeo i Krleža, naš mrtvi, oblaćeni Krleža, s kojim Predrag utrošio je najdragocenije sate svog duhovnog sazrevanja. U Krleže naučio se on svojoj nepomirljivosti i svojoj veri u mogućnost ljudskog razumevanja. Nije nikad usvojio gorčinu Okudžavinu, sve misleći da će se stvari u našoj povijesti promeniti nabolje. A neće. Umro je čovek čiji poslednji meseci tragično označavaju okolnosti toga grada, te zemlje, topeći se u onom mutnom staračkom domu, među ljudima obespravljenim, ne samo fizičkim tegobama, nego i inače. Neko će mi reći da uvek međutim ima ljudi, čuvara naše nade. Bio sam i sam toliko puta u prilici da, hodajući s njim zagrebačkim ulicama, srećem ljude koji su mu prilazili samo da bi mu stisnuli ruku. Imao sam sreću da ne vidim one koji su ga povremeno, po tim istim ulicama ružili i pljuvali.