Pejzaži prošarani senkama

Njegov sin, mladi maestro Vladimir Kulenović, ovaj tako specijalan koncert po svojim tamnim nitima tuge, utkanim u ama baš svaku kompoziciju na repertoaru, posvetio je uspomeni na svog oca, velikog srpskog, jugoslovenskog i, dodajemo, svetskog kompozitora Vuka Kulenovića (Sarajevo, 21. jul 1946 – Boston, 10. april 2017). April je, zaista, najsuroviji mesec, kako je to već davno ustvrdio Tomas Sterns Eliot.

Vebernova Pasakalja op. 1 otvara ovu povorku žalosti za najmilijima – Vebern je i ovo delo među ostalima posvetio smrti svoje majke. Elegantnog koračaja i neobične melodike, čudnovate kao iz odnekud razdešenih elemenata bića, u sred kakvog potresa misli, ovo će delo blistavo srasti u jedan vrhunski izričaj srca, okončan ipak koprenom boli povrh sveg tog truda da se neprestano iznova gradi još dublji smisao iz rasutih delića sopstva.

Famozni Koncert za violinu i orkestar Albana Berga, posvećen preminuloj Manon Gropijus, kćerki arhitekte Valtera Gropijusa i glasovite Alme Maler Gropijus, koji je i neka vrsta najave za kompozitorov sopstveni prerani odlazak, tumačen je ovde uz prisustvo i saučestvovanje izraelskog violiniste Itamara Zormana (1985), prefinjenog mladog umetnika, koji se već od prve čini perfektnim, zanosnim tumačem ovog neizrecivog dela. Bergov Violinski koncert tamne potke, razasutih niti žalosti, nespokoja i gotovo pa sudbinskih naslućivanja neveselog ličnog ishoda, Itamar Zorman nosi svojim instrumentom uzdignutog uvis, kao na nebeskom oblaku slave, hrabar, smeo i kadar da se upusti u sve njegove rime tajanstva, raskošnih žestina i bajkolikih sazvučja. Te usisavajuće vibracije, sa samih granica čuvstava, u zajedničkom plesu soliste i orkestra sa jednim unikatnim hukom muzike kao partnerom, pod budnom pažnjom maestra Kulenovića, dosežu odista spiritualnu prozračnost, ali se ipak najzad okončavaju u gustoj melasi žalobnog užitka. Zormanov Largo iz Bahove Sonate za violinu solo u Ce-duru na bis, okrepljujući je zato dodatak pred kojim zaustavljamo svoje disanje, hvatajući se njegovih krasnih, jezgrovitih končića za izlazak iz prethodnog lavirinta sete.

I napokon Bramsova Simfonija br. 4, monument potresno nadnaravne lepote, već naizgled kročio u neki drugi svet zajedno sa svojim tvorcem, prosipa pred nas one svoje divotne pejzaže pod suncima, prošarane ipak veličanstvenim senkama. Treperava od gustine svoje supstance, te plemenite energije ljudskog, ova Simfonija zaokružuje večernji koncertni niz Beogradske filharmonije, tog jednostavno sjajnog orkestra, predvođenog ovaj put koncertmajstoricom Tijanom Milošević, svojom sakralnom fantazijom o miru i ljubavi, te gromovitim pulsom koji bez sumnje doseže do samog obraćanja Svevišnjem. Očaravajuće i turobno veče. Zbogom, Vuče.