Strategija imidža u antici

Uzlazom Rima u centar grandiozne imperije i umetnost dobija specifične odlike.

Homer i Sokrat, Aleksandar Veliki i Avgust, Cicero i Mark Aurel – svaka od ovih slavnih istorijskih ličnosti nam je iz antičke istoriografije dobro poznata.

Divimo se njihovim delima, čitamo njihove književne spise ili izučavamo njihove filozofske tekstove. Iz svega toga možemo da živopišemo sliku karaktera svakoga od njih. Ipak nam stoji još jedan medijum na raspolaganju da ih bolje upoznamo: njihovi portreti koji su još za vreme njihovog života ili posthumno nastali. Antički portreti mogu gledaoce da vode ka značajnim pitanjima, koja su aktuelnija no ikada pre toga, jer pri tome je reč o ličnostima javnog života u napetom luku od slike njih samih o sebi i tuđe percepcije.

Jedna od velikih tekovina antičke skulpture je realistično predstavljanje ljudskih lica. U okviru specijalne izložbe u Minhenskoj Gliptoteci, predstavljen je nastanak, razvoj i osvetljena gotovo hiljadugodišnja istorija takvih portreta – od 5. veka pre Hrista do 5. veka posle Hrista. Kičmu ove izložbe čine bogati trezor muzeja sa kvalitativno izvanrednim mermernim likovima. Mnogi iznajmljeni portreti iz poznatih arheoloških zbirki i privatnih kolekcija dopunjuju ovu panoramu portreta remek-dela.

Od 130 glava je iz sopstvenog fundusa – 40 su iznete iz depoa za ovu izložbu, a 30 su iznajmljeni primeri – kao na primer kolosalna glava Konstantina Velikog iz njujorškog Metropolitan muzeja, koja ujedno markira prelaz iz pozne antike u srednji vek. Kurator izložbe minhenski profesor arheologije Kristijan Glivicki, izložbu je koncipirao hronološki, iako je prelaz sa grčkog na rimsko izobražavanje ljudskog lica tekući. Portreti su formirani u grupe. Kod Grka su pesnici i filosofi ti koji su gotovo potisli Aleksandra Velikog. Pri tome nije se išlo na intimne duševne detalje, već na ono šta je, ko, koju ličnost, u javnosti predstavljao.

Time je bila trasirana jasna „strategija imidža“. Dok su jedni signalizovali svojim borama republikanska lica i iskustvo, postulirali su avgusti glatkog lica, da im starost nije mogla ništa. Moda je u svemu tome igrala takođe jednu značajnu ulogu. Frizure sa prirodnom kosom je bila jedno vreme u modi, potom kovrdžava kosa i kaćiperne lokne. Kod dama poznog „vremena careva“ su kamenoresci pokazivali začuđujuće umeće. Uostalom ima veoma malo ženskih portreta. Kada je jedna carica brinula o produženju dinastije, tada je njen portret bio društvena samorazumljivost. Postoje u toku životnog doba različite varijacije. Tako postoji portret Faustine (supruge Marka Aurelija) u 11 tipološki različitih varijanti. U ovom kontekstu se pojavljuju i portreti dece i beba. Uopšteno govoreći posmatrač treba sve ove javne postulate da recipira kao umetnička dela. Edvard Gibon, istoričar Rimskog carstva je 1764. u galeriji Ufici u numizmatičkoj zbirci video bronzani novčić sa profilom Agripine iz jedne serije čiji se egezemplar sada nalazi u vitrine Gliptoteke. Gibon je verovao da se na Agripinom licu „mogu prepoznati crte slobodarske srdačnosti i jednostavnosti koje karakterišu ovog posebnog čoveka“. Fiziognomija pripada kulturnim tehnikama koje džentlmen na Grand Tour studijama antičke umetnosti treba da trenira. Visokoobrazovani putopisci su preneli autopsiju klasičnog portreta kao prolegomenu za školu fiziologije. Gibon se pitao: „Da li je to svakodnevna pojava, da se duša čoveka na njegovom licu može očitati?“. NJemu je bilo stalo i do protiv-dokaza sa jednim neobrazovanim ispitanikom odnosno osobe bez predznanja kroz literarno predanje. Ovaj je pred glavom Nerona uzviknuo: „Ovo je hulja!“ Ovo je lako za učene koji znaju da je ovaj to dosita i bio“, veli Gibon sa satisfakcijom.

Minhenska Neronova glava u Gliptoteci je 1811. kupljena u Rimu i predstavlja jednu od najfrapantnijih primera.

Ona ima monumentalan format od brade do razdeljka 34 cm. Biografije Tacita i Svetonija, koji inače nisu bili savremenici, nude napete detalje o karakternim osobinama i nude mnoge markantne detalje. Slike ličnosti careva otkrivaju i jedan protivcezarski pogled iz perspektive docnijih senatorskih krugova u kojima se za republikom žalilo. Teško je, gotovo nemoguće, takve patološke poglede istoriografskih izvora dovesti u sklad sa stilizacijom mermerne propagande vladara. Grandiozna izložba koja nam dočarava dramatičnu panoramu antičkih portreta i njihovih istorijskih aktera. Izložba će biti otvorena do 14. januara 2018. godine.