I ćirilica i(li) latinica?

I ćirilični i latinični „vazduplohov“ zvuči glupo

Zalaganje za ćirilično pismo ne može se svesti na histeričnu borbu za jedno i isključivanje drugog pisma. Nije potrebno isključivanje već jasno određivanje statusa svakog pisma uz prihvatljivo objašnjenje i dobrovoljnu promenu prakse.

Postjugoslovenski period daje za pravo onima koji slede logiku da je svako na svome. Jasno je i to da svako u svojoj državi želi da uređuje pitanja jezika i pisma bez obaveze da uvažava prethodno postojeće i aktivne principe zajedničkog jezika i pisama. Za neke ni pre nije bio pa ni ubuduće neće biti isti jezik. Imenovaće ga drugačije i smatraće ga temeljem svoje nacionalne kulture. U tom smislu slobodno će ga orijentisati od a ne ka drugim sličnim jezicima. Izdvajanje jezika i pisma tumače kao njihovo jačanje, pa nesporazumevanje postaje poželjno u daljoj komunikaciji!

Postojanje određenog službenog jezika i pisma očekivano je i potrebno u svakoj državi. To pored ostalog znači da državna administracija koristi u svojoj komunikaciji sa građanima službeno pismo. Oznake državnih organa i javni spisi mogu i treba da budu na službenom pismu. Udžbenici, obavezni priručnici, lektira za škole mogu takođe da budu na službenom, ćiriličnom pismu, ali ništa ne bi trebalo da smeta ukoliko bi se pojavilo i neko izdanje na latiničnom pismu. Privilegija je imati izbor i koristiti dva ili više pisama, kao dva ili više kanala komunikacije. Nema nikakve opasnosti u tome, štaviše. Prostiranje ideja i literature, njihova razmena i poželjan uticaj svima je dobrodošao. Ukoliko latinica omogućava širu komunikaciju to ne može da bude mana već prednost svakog ko je zna i koristi.

Svaka pomisao o kažnjavanju i stimulisanju bilo koje institucije ili pojedinca da koristi jedno na račun drugog pisma, zlokobno je zatvaranje zastrašenih isto(ne)mišljenika, stvaranje atmosfere netrpeljivosti i štetnog isključivanja. Mnogo je važnije ŠTA je napisano ili odštampano na bilo kom pismu. Vazduplohov i gospodin Mortadela podjednake su gluposti u skupštinskom zapisniku i na jednom i na drugom pismu, a njihovim autorima podjednako su nepotrebna oba pisma. Pokazalo se da su upravo takvi mislioci, najglasniji zagovornici i branioci ćirilice. Lako je onda razumeti njihov strah, ne za ćirilicu nego za njihovu poziciju. Ćirilica ne sme da postaje samo još jedan u arsenalu njihovih populističkih instrumenata manipulacije podanicima i alatka za sluđivanje građana.

Zoran Hamović, Clio

Štampanje isključivo na ćirilici neće spasti ćirilicu

Izdavači moraju da mogu da biraju na kom će pismu štampati svoja dela, u suprotnom, ako im se nameće jedno ili drugo rešenje ili ako su time uslovljeni na bilo koji način, to zovemo represijom ili ucenom. Ujedno, to bi bilo i kršenje Ustava. S tehničke strane, koliko je meni poznato, štampanje na ćirilici povećava broj strana, što znači da bi se povećali i ukupni troškovi objavljivanja. Prema tome, ako postoji namera da se ćirilica sačuva, a pretpostavljam da je o tome reč, vlast bi pre trebalo da se bavi prilagođavanjem poreske politike, tržišnih i zakonskih uslova u kojima izdavači rade i od kojih u velikoj meri zavisi njihov opstanak, kao i pitanjem same kulture i obrazovanja. Ukoliko se ipak nastavi s haotičnim odnosom prema ovim oblastima, čini mi se da uskoro neće biti nikoga ko će čitati, a onda je potpuno nevažno na kom je pismu knjiga objavljena. Svoj identitet ne povezujem s nacionalnom određenošću i ne gradim ga na tome, a ćirilica se svakako doživljava kao jedan od stubova srpskog nacionalnog identiteta, često čak i veoma agresivno, pa u tom smislu prema tom pismu nemam nikakav odnos, štaviše ta agresija može da izazove jedino otpor. Ćirilicu doživljavam isključivo estetski, za mene je ona grafički lepa, logo naše izdavačke kuće upravo je na ćirilici. Ali na latinici pišem oduvek, i ni taj izbor nije bio ideološki. Dosad nismo štampale na ćirilici, možda u tome čak ima i nečega od onog otpora, ali zato nema nikakvog predumišljaja. Štampanje isključivo na ćirilici neće spasti ćirilicu, niti Srbe i Srpkinje, ali im zato čitanje, svejedno na kom pismu, pruža šansu.

Ljubica Pupezin, Štrik

Očekujem sanatorijum za „skidanje“ sa latinice

Mislim da je to idiotska dilema. Pismenom čoveku je svejedno kojim se pismom štampane knjige i novine. Valjda je prednost da se jedan narod služi sa više pisama. Ko je čitao Sveske Iva Andrića, primetiće na faksimilima stranica da je pisao i ćirilicom i latinicom. Konačno, knjige i štampa se prodaju u regionu gde je latinica osnovno pismo. Mislim da je zaštita ćirilice proizvod političkih i populističkih budalaština. U Srbiji nema dana a da se javnosti ne predloži neka ludost. Kako je krenulo, treba očekivati osnivanje sanatorijuma za skidanje sa latinice.

Branko Kukić, Gradac

Ćirilica dopadljivija za prozu, a latinica za poeziju

Izdavači su apsolutno slobodni da knjige štampaju ili na ćirilici ili na latinici, jer su to dva ravnopravna pisma u Srbiji. Moguće je da sada postoji neka preporuka da se štampaju ćirilicom (navodno zbog otkupa), što ne obavezuje izdavača. Do pre nekoliko godina postojalo je tržište za knjige iz Srbije u bivšoj BiH, gde se čita latinica, pa je to delimično uticalo da se knjige često štampaju latinicom, ali se to tržište bitno smanjilo, tako da ni to više ne motiviše izdavača, tj. apsolutno je slobodan da štampa na bilo kom od ova dva pisma.

Meni se lično više sviđa ćirilica za prozu, a latinica za poeziju, i ne umem da objasnim zašto je to tako. Ćirilica mi je nekako lepša za čitanje, i često ćirilicom radim reprinte koji su prvobitno bili štampani latinicom. Ne znam pouzdano, ali ponekad mi se čini da se latinica bolje prodaje, što ne mora da bude tačno, ali činjenica je da treba vremena da se ćirilica vrati na svoje pozicije koje je imala pre 1990-ih, kada se ovde više knjiga štampalo ćirilicom.

Knjige domaćih pisaca i knjige ruskih pisaca štampam ćirilicom, a knjige sa drugih govornih područja mešovito – štampam recimo i neke hrvatske pisce ćirilicom (Robert Perišić).

Flavio Rigonat, LOM

Bez predrasuda i favorizovanja

Izdavači apsolutno ne moraju da biraju između ova dva pisma. Ako pogledate izdanja naše izdavačke kuće primetićete da su zastupljena oba pisma, nemamo predrasuda ali i ne favorizujemo ni latinicu ni ćirilicu. Za latinicu se opredeljujemo ako procenimo da bi knjiga bila interesantna širem čitalačkom krugu u regionu. Ujedno, izbor pisma na kom će biti objavljena knjiga prepuštamo i domaćim autorima sa kojima sarađujemo.

Nina Gugleta, Arete

Današnji kontekst ne ide ćirilici naruku

Što se tiče ćirilice ili latinice, naš pretežni izbor je, kao i kod većine izdavača latinica, iz nekoliko razloga. Pre svega zbog ostalih tržišta u regionu. Ali nikako ne bežimo od ćirilice, nju uvek koristimo kada su u pitanju izdanja za decu, kao i ukoliko sami autori to zatraže.

Moj lični stav jeste da srpski jezik ima dva ravnopravna pisma, i ja, u tom smislu ne pravim ama baš nikakvu razliku između njih. I jeste mi žao što se ćirilica sve manje koristi, ali čini mi se da ne postoji nikakav konkretan, samo jedan razlog za to. Ćirilica nema neprijatelja, niko ne zagovara njeno nekorišćenje, prosto joj današnji kontekst ne ide naruku.

Nikola Petaković, Čarobna knjiga

Nastavlja se…