Na dan kada je navršeno šest godina od kada nas je napustio Radomir Konstantinović, u Subotici i u Novom Sadu je održana promocija knjige „Konstantinović. Hronika“ Radivoja Cvetićanina.
Jedna kultura je onoliko velika koliko se seća svojih velikana, a izdavači DanGraf iz Beograda i Fondacija Stanislav Vinaver iz Šapca, kao i ogroman uložen rad Radivoja Cvetićanina kao autora ove najopsežnije biografije, svakako su učinili da srpska kultura bude veća jer se na ovakav način seća Radomira Konstantinovića.
Na promociji u Novom Sadu, uz saradnju Radija 021 a u njihovom Radio kafeu, uz prisustvo Konstantinovićeve supruge Milice i istoričarke Latinke Perović, predsednice Saveta za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića, o knjizi je prvo govorio Živan Berisavljević, veliki prijatelj Konstantinovića i izdavač njegovog poslednjeg romana „Dekartova smrt“.
„Cvetićanin je, uz obilje drugih izvora, kontaktirao i ljude za koje je znao ili slutio da Konstantinovića dobro lično znaju, od njegove druge supruge Milice, preko Bore Ćosića, Peđe Neškovića, Miloša Stambolića, Filipa Davida, Latinke Perović i drugih, sve do mene. I, evo paradoksa, bar što se mene tiče, čak i kad je reč o drugoj polovini Radetovog života, kada sam ja sa njim ne samo nekoliko godina radno tesno sarađivao, nego skoro četiri decenije i najprisnije intelektualno drugovao i porodično i na sve druge načine intenzivno prijateljstvovao: daleko je više Cvetićaninova knjiga otkrivala Radeta meni nego što sam ja njenom autoru pomogao u njegovim tragalačkim nastojanjima da ga otkrije“, otkrio je Berisavljević publici svoje iznenađenje koliko je mnogo detalja i sam saznao o svom višedecenijskom prijatelju iz ove knjige i zaključio da Cvetićanin „temeljito analizira sve što čini ogromni Konstantinovićev stvaralački opus kao i najveći deo refleksija njegovih savremenika na sve ono što je Konstantinović objavio“ i da je ova knjiga upravo stoga jedinstvena na ovim prostorima.
Branislava Vasić Rakočević, docentkinja Internacionalnog Univerziteta u Novom Pazaru, inače prva doktorantkinja koja je doktorirala na temu Konstantinovića u Srbiji, istakla je da joj je žao što ona nije imala priliku da čita knjigu „Konstantinović. Hronika“ u onom vremenu kada se ona prvi put srela sa delima našeg poznatog književnika i filozofa.
„Smatram da je ogromna razlika čitanje Konstantinovićevih dela pre i nakon čitanja upravo ove knjige ‘Konstantinović. Hronika’. U njoj mi dobijamo potpuno integralnu sliku o Konstantinoviću tako da na drugačiji način možemo da sagledamo i njegovo delo i njegovu misao“, rekla je Vasić Rakočević i napomenula da je Konstantinović osporavan i u akademskoj javnosti i da se to mora promeniti: „Mora svako od nas učiniti ono što može, a ja sam, tamo gde mogu, dakle na Univerzitetu u Novom Pazaru, vratila u kurikulum 20. veka izučavanje Konstantinovićevog dela.“
Kulturološkinja Aleksandra Đurić Bosnić je istakla da Cvetićanin „svesnim i veštim spisateljskim manirom dopušta da datumi i godine, događaji i ljudi, zastupljeni pisci i kritičari, ličnosti koje su činile najintimniji deo Konstantinovićevog života, njegovi bližnji, njegove ljubavi i njegovi prijatelji govore sami sobom i o samima sebi“.
„Pregled događaja i dela kako ih autor hronike sistematizuje do „Filosofije palanke“ i od „Filosofije palanke“ koji obuhvata rane godine Konstantinovićevog intelektualnog književnog i filozofskog formiranja, period njegove stvaralačke zrelosti i njegovih poznih godina, iznova otkriva, kontekstualizuje i potvrđuje njegove najvažnije i najizrazitije topose o duhu umetnosti i o duhu otvorenosti, o principu tvoračke subjektivnosti, o duhu jednoobraznosti, banalnosti, stilizacije po obrascu kolektivne volje, o duhu prećutkivanja i izopštavanja, o piscu i filozofu kao izgredniku izvan zakriljenosti i amalgamisanosti Rodom, o duhu palanke. Cvetićanin hronološki i semantički precizno mapira ove Konstantinovićeve poetičke i filozofske topose i ishodišta“, naglasila je Đurić Bosnić.
Novinar i pisac Teofil Pančić smatra da se, iako autor i izdavači insistiraju na tome da je knjiga hronika, radi o biografiji, a da to ne znači da se ne radi i o hronici. „Ovo jeste jedna biografija utoliko što istinski, znalački, posvećeno, temeljito, studiozno, lucidno i pametno govori o životu i radu Radeta Konstantinovića. A jeste hronika u jednom drugom smislu jer predstavlja hroniku društva u kojem je Konstantinović živeo i radio. Što je to hronika vremena, epohe, naravi, hronika kulture, politike, mentaliteta, običaja, kontinuiteta i diskontinuiteta kroz koja prolazimo. To su za mene kao čitaoca ove knjige i jedni od najfascinantnijih njenih momenata.“
Pančić je govorio o tome da su ga upravo delovi knjige koje govore o ranom Konstantinoviću, o onome što je on objavljivao i radio mnogo pre objavljivanja „Filosofije palanke“, duboko dojmile: „Recepcija njegovog rada 50-ih i 60-ih godina, to kako je Konstantinović od samih početaka bio markiran kao „tuđinski element“, kao što se kasnije govorilo za njega „anacionalan“ šta god to značilo, pokazuje nam kontinuitet te recepcije. Iz toga vi vidite da su linije razgraničenja unutar intelektualne, književne, akademske, medijske zajednice u Beogradu, u Srbiji, u Jugoslaviji, da su već tada zapravo bile oslikane na način koji se neće suštinski menjati u decenijama kasnije. U tome vi vidite koren, uzrok neminovnosti nastanka upravo „Filosofije palanke“, mnogih tekstova iz „Biće i jezik“ i mnogih eseja Radomira Konstantinovića“, istakao je, između ostalog, Pančić i naglasio da je iz Cvetićaninove knjige saznao mnogo toga što nije znao o Konstantinoviću kao, na primer, činjenicu da je on ceo život, osim jednog kratkog perioda, proveo kao slobodan pisac i da nije imao stalno zaposlenje i da je doslovno živeo od svog pisanja, uređivanja i urednikovanja.
Pokret Novi optimizam koji je organizovao niz promocija ove kapitalne knjige (Sarajevo, Beograd, Subotica, Novi Sad), i ovom poslednjom promocijom samo je nastavio svoju misiju započetu još 2012 – da se Konstantinovićevo delo ne zaboravi.
Novosadski krugRadivoj Cvetićanin je na promociji u Novom Sadu govorio o vezama Konstantinovića sa ovim gradom gde je na neki način i počeo i završio svoju stvaralačku misiju. „U samoj knjizi sam spomenuo da se još kao student prve godine 1949. godine javio Letopisu Matice srpske. Poslao im je jednu pesmu i prateće pismo sa željom da se pesma objavi. Nije bio te sreće, Letopis je nije objavio, ali eto, ovaj trag pokazuje da je Konstantinović poželeo da mu rad bude prvo objavljen u Novom Sadu. A njegov poslednji roman, njegovo remek-delo „Dekartova smrt“ objavljen je upravo u Novom Sadu, u Agenciji „Mir“ Živana Berisavljevića. To je jedan ogroman stvaralački luk koji je opisan, a Novi Sad je i na početku i na njegovom kraju. Naravno, u međuvremenu, objavljivao je mnogo u Novom Sadu, i u Letopisu Matice srpske, časopisu „Polja“, radio na Tribini mladih, imao velika prijateljstva u Novom Sadu, između ostalih, i sa Bogdankom i Dejanom Poznanovićem“, naglasio je Cvetićanin.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
