Dan kad je presuđeno SFRJ

Srpski narod na prostoru bivše Jugoslavije i danas se suočava sa posledicama i ove odluke koja je značila de jure i de facto kraj državne zajednice u kojoj su svi Srbi živeli u jednoj državi. Tom odlukom nestala je poslednja institucija koja je imala nadležnosti na teritoriji čitave savezne države, uspostavljena je nova granica isključenjem Slovenije iz ustavnog poretka, nestao je teritorijalni integritet i suverenitet Jugoslavije, a pri tom nijedno od lica koja su glasala za tu odluku nije snosilo bilo kakvu pravnu posledicu zbog tog dela.

Značaj ove odluke je posebno važan u kontekstu jedne od fundamentalnih laži srpskog nacionalizma, koju njegov glasnogovornik Šešelj uporno ponavlja, a koja se sastoji u tome da su srpski nacionalisti, kako ih on zove Srbi, branili zajedničku državu, tj. Jugoslaviju, od secesionističkih republika. Sledstveno tome, srpski nacionalisti tvrde da su imali legitimno pravo da prave svoju državu, na uštrb drugih republika i po cenu najtežih zločina. Naravno da raznih odluka, donetih od strane tadašnjih rukovodstava bivših ju-republika, a koje su imale za cilj rušenje Jugoslavije ima mnogo, ali ova Odluka po svojim obeležjima i značaju se razlikuje od drugih. Naime kod njenog donošenja vrlo se jasno mogu utvrditi protivpravnost, lična odgovornost i posledice tog dela, što nije slučaj kod većine drugih radnji i akata tadašnjih nacionalista, kojima je razbijena Jugoslavija.

Odluku kojom je povučena JNA iz Slovenije donelo je osmočlano predsedništvo koje je, prema tadašnjim pravilima odluke donosilo prostom većinom glasova. Predmetna odluka zasnovana je na nadležnosti Predsedništva SFRJ kao najvišeg organa rukovođenja i komandovanja oružanim snagama Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije u ratu i miru, član 313 Ustava SFRJ. Članom 237 Ustava bilo je utvrđeno, između ostalog, pravo i dužnost građana da štite i brane suverenitet i teritorijalnu celokupnost SFRJ. Član 238 je utvrdio da niko nema pravo da prihvati ili prizna okupaciju pojedinog dela SFRJ. Član 240 utvrdio je da oružane snage štite nezavisnost, suverenitet, teritorijalnu celokupnost i ustavom utvrđeno društveno uređenje SFRJ. Teritorija SFRJ bila je definisana članom 5. Ustava kao jedinstvena i sačinjena od teritorija republika, bez mogućnosti njene promene osim uz saglasnost svih republika i pokrajina.

Gore navedeni članovi Ustava SFRJ vrlo jasno su definisali prava i obaveze članova Predsedništva u vezi sa komandovanjem jedinica JNA i može se izvući zaključak da je Odluka o povlačenju JNA iz Slovenije i njihovom dislociranju u Srbiju i BiH, bila u direktnoj suprotnosti sa Ustavom SFRJ. Postavlja se pitanje ko je glasao za ovu odluku kojom je prekršen i povređen tada važeći ustavnopravni poredak? Tadašnjoj Jugoslaviji presudili su predstavnici Srbije i Slovenije, odnosno glasali su za odluku o povlačenju JNA iz Slovenije: Borislav Jović – Srbija, Branko Kostić – Crna Gora, Sejdo Bajramović – AP Kosovo i Metohija, Jugoslav Kostić – AP Vojvodina i Janez Drnovšek – Slovenija. Dakle, većinom od ovih pet glasova doneta je predmetna odluka, dok su dva člana Predsedništva, Vasil Tupurkovski – Makedonija i Bogić Bogićević – Bosna i Hercegovina, bili uzdržani. Jedini glas protiv je bio glas Stjepana Mesića, tadašnjeg predsednika Predsedništva i predstavnika Hrvatske.

Konkretna krivična odgovornost navedenih lica koja su glasala za odluku o povlačenju JNA iz Slovenije mogla se zasnovati, između ostalih, na odredbama člana 116 Krivičnog zakona SFRJ – ugrožavanje teritorijalne celine. Član 139 Krivičnog zakona je utvrđivao i posebno težak oblik krivičnog dela iz člana 116 i to u situaciji kada je ovo delo imalo za posledicu smrt nekog lica ili je izazvalo opasnost za život ljudi ili je praćeno teškim nasiljima ili velikim razaranjima, ili je dovelo do ugrožavanja bezbednosti, ekonomske ili vojne snage zemlje, ili u drugim osobito teškim slučajevima, učinilac će se kazniti zatvorom najmanje deset godina ili smrtnom kaznom.
Javni tužilac Srbije je, između ostalog, na osnovu člana 135 tada važećeg Ustava Republike Srbije, mogao da podigne optužnicu protiv lica koja su glasala za ovu odluku, odnosno počinila delo ugrožavanja teritorijalne celine Jugoslavije. Pri tom radilo bi se o relativno jednostavnom pravnom postupku jer su se stekli svi elementi krivičnog dela ugrožavanja teritorijalne celine SFRJ, neophodni dokazi bili su na raspolaganju, a lica koja su učestvovala u donošenju su se i sama identifikovala i priznala svoju odgovornost. U pretpostavljenom sudskom postupku ne bi bilo neophodno saslušavati svedoke ili izvoditi druge dokaze, dovoljno bi bilo da se pročita zapisnik sa sednice Predsedništva SFRJ od 18. Jula 1991. godine, kao i izjave izvršilaca ovog krivičnog dela.

Međutim, uprkos zvanično proklamovanom cilju srpskih nacionalista da štite i brane Jugoslaviju, nijedan republički organ Srbije nije preduzeo nikakvu pravnu akciju protiv članova Predsedništva SFRJ, koji su doneli odluku koja je bila upravljena da se protivustavnim putem otcepi deo teritorije SFRJ. Ako su srpski nacionalisti branili Jugoslaviju, kako tvrdi Šešelj, onda je srpska policija morala odmah da uhapsi gore navedena lica i preda ih tužilaštvu, međutim takva reakcija je u apsolutno izostala. Pošto odgovorna lica nisu procesuirana, niti je tužilaštvo pokrenulo postupak protiv onih koji su glasali za ovu odluku, može se doći do zaključka da ova lica nisu delovala samostalno već da su imali i saučesnike koji su onemogućili da se protiv njih primeni zakon, zbog počinjenog krivičnog dela protiv teritorijalne celovitosti Jugoslavije. Imajući u vidu ko je glasao za ovu Odluku jasno se može zaključiti da su saučesnici ovih lica bili u tadašnjem rukovodstvu Srbije. Trojica članova Predsedništva su bili članovi SPS-a, a jedan sestrinske DPS iz Crne Gore. Takođe se može zaključiti da politička volja tih lica, odnosno srpskih nacionalista, nije bila da se brani Jugoslavija, već sasvim suprotno, da se ona sruši.

Razbijanje šireg državnog i pravnog okvira u kom je funkcionisala Srbija, dovelo je, u krajnjoj konsekvenci, do raspada i same Srbije koja je izgubila suverenitet nad jednom od autonomnih pokrajina u svom sastavu. Potpuno rasvetljavanje uloge direktnih učesnika, kao i njihovih pomagača i podstrekivača, u procesu donošenja odluke o premeštanju jedinica JNA iz Slovenije, jasno bi ukazalo na stvarne namere i politiku tadašnjeg srpskog nacionalističkog rukovodstva čije su odluke dovele do najgorih posledica po srpski narod u novijoj istoriji, uporedivim samo sa zločinima iz II svetskog rata.

*Autor je advokat iz Beograda