Vojska partijskih trutova

To su, po pravilu, bili autorski doprinosi o kojima se, bar među pristojnim svetom, vrlo pohvalno govorilo (primer su kolumne Draže Petrovića i Svetislava Basare), ali ako bi čovek svoje oduševljenje pročitanim zaželeo da oceni peticom, često je zapažao da je prosek ostajao nepromenjen, recimo 1,02.

Ne treba biti Blez Paskal pa shvatiti da je mnogo stotina pojedinaca moralo marljivo da ukucava jedinicu, kako se ne bi promenio čak ni drugi decimal. Jasno je bilo i da se ne radi o uporno ponavljanoj slučajnosti, već da iza svih tih pokaznih vežbi o uticaju zakona velikih brojeva na nepromenljivost proseka stoji organizovana armija poslušnika najmljenih da unose brojeve kako im se kaže.

Posebno su zanimljivi komentari čitalaca, a u još većoj meri njihova slaganja, odnosno neslaganja sa već iznetim mišljenjima. Kao svojevrsna studija slučaja može da posluži prilog koji je početkom septembra bio najčitaniji u Danasovoj rubrici Dijalog. Reč je o zapažanju da dnevni list Politika u poslednje vreme menja vrednosni azimut, što se ogleda u galantnom ustupanju prostora notornom Željku Mitroviću bez ikakve ograde ili komentara, odbacivanju uglednih kolumnista, poput Danice Popović i Borisa Begovića, uz izgledno dalje „pročišćavanje“ liste poželjnih, ustupanju četiri stranice, uključujući naslovnu, bizarnoj temi kao što je hrono ishrana, te raspredanju o GMO na punih pet strana (naravno da su moguće opasnosti od GMO značajna tema, ali je upadljivo da ni pasus nije prepušten stručnjacima koji drugačije misle).

Usledila je botovska kanonada. Izvesna Ceca je pokazala svoju „misaonost“ komentarom: „Čini mi se da je Politika postala dosta kvalitetniji časopis“, nadovezao se Dulence opaskom povodom prinudne ostavke glavne i odgovorne urednice, LJ. Smajlović („Vreme će pokazati ali ja mislim da je ovo bila ispravna odluka“), da bi se uskoro oglasila i Nina („Dosta toga se promenilo na bolje“). Uz zanemarljiv broj neslaganja, Cecin stav podržala su 154 čitaoca, a Dulencetov i Ninin po 535, odnosno 706 čitalaca. Osoba skrivena iza sintagme „Cogito ergo sum“ usudila se da primeti: „To što vi Politiku nazivate časopisom otkriva da vi te novine nikada ni ne otvarate, a kamoli čitate. #stopbot“. S njom se složilo 11 čitalaca, ali ih je 392 „okrenulo palčeve nadole“. Nadmoćno je, dakle, presuđeno da je Politika časopis!

Neka Veki istupa sa tvrdnjom: „Srbija ima dobrog, poštenog i radnog Premijera“, nesvesno priznajući ono što se u članku ne insinuira čak ni u naznakama, naime da iza nove, još restriktivnije uređivačke politike našeg najstarijeg lista stoji lično predsednik vlade. Ona za to dobija 661 „podignut palac“, a samo 21 čitalac nije se sa njom složio.

Najkarakterističnije za modus operandi preovlađujućeg broja komentatora i njihovih podržavalaca je pitanje Slađane Uzanović: „Autor je lekar, penzionisani profesor univerziteta, pa ima li on ime?“ Brzopleta Slađa nije uočila krupno ispisano ime autora ispod samog naslova, ali je 778 čitalaca ispoljilo istu vrstu slepe mrlje, dok im se suprotstavilo samo 14 pojedinaca.

Šta nam kazuju ovi primeri? Šarmantni Zoran Kesić bi rekao: „Ma, budale!“, a neki bi dodali da su na delu botovi koji „rade za sendvič i pivo“. Da li je baš tako? Mehanizam delovanja ukazuje na postojanje hijerarhijski ustrojenog sistema. Komandirski kadar pažljivo čita štampu i bira mete za napad. Zatim nastupa ešalon „kreativaca“. Od njih se ne traže ni pažljiva analiza članaka, ni posebna pismenost, već maštovitost u često lapidarnom vređanju autora i hvaljenju vlasti. Slede divizije vojnika-redova koji po zadatoj šemi „klikću“ na podignute i spuštene palčeve. Iznad svih njih je logistički centar sa komandantima parade koji planiraju i sprovode mobilizaciju, organizuju obuku regruta i održavaju sistem.

Tako složen i zahtevan posao ne obavljaju ni amateri, ni „honorarci“. Mnogo je verovatnije da je u celu tu nedoličnu aktivnost uključena vojska partijski zaposlenih trutova koji na svojim radnim mestima, u organima uprave i po javnim preduzećima, niti ume, niti ima šta drugo da radi.
Uspostavljena botopatija samo je izraz šireg naopakog društvenog uređenja čija aporičnost nagoveštava zlokobne perspektive.

Autor je lekar, profesor univerziteta u penziji