Zbog čega političari (uglavnom) nisu reformisti

U načelu, postoje dve škole mišljenja. Po jednoj situacija u regionu ili u nekoj državi (npr. Srbiji) je posledica pre svega interesa velikih igrača i svetskih centara moći. Da li će neki region prosperirati ili tavoriti u siromaštvu i stalnim tenzijama zavisi prvenstveno od pomenutih centara moći. Ovo je prilično pesimistično stanovište za male države poput Srbije jer one onda nisu subjekat već objekat politike, te naši životi zavise pre svega od volje drugih. Međutim, ono ide na ruku neuspešnim političarima. Jer kad ne ostvare predizborna obećanja o visokom životnom standardu, rastu zarada, smanjenju državnih troškova, boljim uslugama, kriv je dakako spoljni faktor i svetske velesile.
Nasuprot ovom stanovištu je ono koje situaciju u državi objašnjava pre svega unutrašnjim faktorima, odnosno kao posledicu organizacije i mudre – odgovorne politike. Ukratko, zadovoljavajuća situacija u državi je posledica dobrog ekonomskog i političko-administrativnog uređenja, jakog pravosuđa i doslednog poštovanja prava, mudrog ophođenja sa državama u okruženju i velikim silama.

Nije teško identifikovati ove pristupe ali je prilično teško odgovoriti i jasno potkrepiti argumentom koji je od njih ispravan. Najizglednije je da je situacija u jednoj državi zapravo rezultanta kretanja globalnih – svetskih sila i lokalnih prilika. Zapravo interesi svetskih centara moći i globalna kretanja se mogu smatrati nekom vrstom „prirodne sile“ odnosno sile koja postoji nezavisno od „običnog“ čoveka. Čovek može od reke da proizvede električnu struju, ali ista ta reka može i da ga poplavi i nanese mu veliku štetu. Šta će se dešavati zavisi ne samo od reke već i od čoveka (da li je izgradio mehanizam za proizvodnju struje ali i zaštitnu ogradu).

Na osnovu ovog slikovitog objašnjenja jasno je da bez obzira na prirodu spoljašnjih uticaja i sila, država neminovno mora da se bavi unutrašnjim uređenjem, stalnim sagledavanjem sistema upravljanja i neophodnim promenama – reformama. Odgovorna društva i države to i čine!
Stare ili zapadne demokratije su otpočele se intenzivnim reformama još tokom sedamdesetih godina prošlog veka. Reč je o periodu tzv. krize upravljanja odnosno krize države blagostanja koja je nastala usled novog globalnog okruženja, promena u tehnologiji i načinu proizvodnje ali i okolnostima novih demografskih i ekoloških izazova. Ukratko, bilo je sve više javnih problema i društvenih zahteva, a javni budžeti su postajali sve manji. Državni kapaciteti za efektivnim obavljanjem nadležnosti su opadali. Zbog toga je širom sveta otpočeo talas reformi javnog upravljanja koji se u suštini bazirao na otklonu od velike distributivne uloge države ka slobodnijem tržištu i efikasnijem radu vlasti i uprave.

Kada je reč o postsocijalističkim državama situacija je utoliko složenija jer su pored pomenutih globalnih izazova trebale u relativnom periodu da pređu dug put (tranziciju) iz propale planske ka tržišnoj ekonomiji, a da potom uhvate korak sa razvijenijim svetom i realizuju reforme koje treba dalje da vode demokratizaciji sistema i većoj efikasnosti.

Nakon više od dve i po decenije od sloma socijalizma interesantno je sagledati gde su danas ove države? Ponovo se treba vratiti na životne teme koje su usled populizma i povlačenja istinske elite skrajnute. Važno je i da mediji uvide razliku između ovih tema i onih koje forsiraju nesposobni političari. Iskustva drugih država su itekako važna za Srbiju, a neka od njih se mogu sublimirati u nekoliko aspekata ili dilema.

Prvo pitanje je šta su uopšte reforme a šta „kozmetičke“ – odnosno gradualne promene? U svakoj državi se permanentno donose novi propisi, strategije i sl., te ni jedan sistem nije konzerviran. Ovakve (gradualne) promene nisu reformske. Reforme predstavljaju dublje promene koje se izvode u paketu – simultano na više polja u relativno kratkom vremenskom periodu. One dovode do zaokreta sistema. U našem slučaju to bi bio zaokret ka slobodnijoj ekonomiji i tržištu i pravnoj državi. Shodno rečenom, pravo pitanje za nas je da li se mi uopšte reformišemo?

Drugo, istinska reforma udara u sve one aspekte od kojih žive uparložene političke formacije i tzv. burazerska ekonomija. Ako se prouči sadržaj reformi (smanjenje državnih intervencija, pravna država i jasne nadležnosti i odgovornosti, uvođenje transparentnosti i konkurentnosti, profesionalizacija, decentralizacija itd.) lako se dolazi do saznanja da one zapravo narušavaju postojeću strukturu moći. Iskustvo pokazuje da su upravo oligarhijske strukture protiv ovakvih reformi i da ih dugogodišnji tzv. profesionalni ili „večiti“ političari neće sprovesti.

Treće, vrlo nezgodna stvar za reformiste je to što pozitivni efekti nastaju uglavnom dugoročno, dok u trenutku kada se sprovode mogu predstavljati i svojevrstan trošak za društvo. Nezahvalno je što upravo ovo omogućava protivnicima reforme da ih osporavaju pa i da dođu na vlast nakon sledećih izbora. Paradoksalno je što njihov dolazak na vlast može da se poklopi sa pozitivnim efektima prethodnih reformi te da oni pokupe političke poene. Stoga, reformisti zaista moraju biti prosvećena elita – državnici koji svoj projekat i posao sagledavaju sa aspekta narednih decenija ili kako je to Bendžamin Dizraeli lepo rekao: „političar razmišlja o sledećim izborima, ali državnik razmišlja o budućim generacijama“

Četvrto proizilazi iz prethodnog i tiče se značaja objašnjavanja i pravovremenog informisanja o značaju reformi i uređenosti društva. Sadržaj i značaj reformi moraju da dopru do „običnog“ čoveka jer su one u interesu pojedinaca, potrošača i poreskih obveznika. Ako se to ne desi mali su izgledi da reforme uspeju te da se načini iskorak ka onom narodski rečeno „da nam bude bolje.“