Skandalozno neznanje Aleksandra Vulina

I on ima pravo da daje svoje ocene rada toga tela. Problem je u tome što je on pri tome ispoljio zaprepašćujuće neznanje u pogledu prirode, uloge i funkcije javnog servisa u društvu. Ne verujem da je igde u svetu gde postoji javni servis neki političar na taj način odredio suštinu te institucije. Između ostalog, on je istakao da su „ljudi na javnom servisu prestali da polažu računa svojoj državi“. Takav stav podseća na čuveni zahtev bivšeg ministra za kulturu Ivana Tasovca da mu tadašnji generalni direktor RTS podnese izveštaj o radu RTS u protekloj godini. Da je kojim slučajem Aleksandar Tijanić udovoljio Tasovčevoj želji, on bi prekršio zakon o javnom servisu, te stoga to nije učinio.

Vulinov stav da rukovodeći ljudi javnog servisa treba da polažu račune svoj državi nužno za sobom povlači stav da je RTS državna institucija, te da je stoga vlast nadležna za postavljanje i smenjivanje njenog rukovodstva. Ovo pak ukazuje na činjenicu da Vulin ne poznaje „abecedu“ javnog servisa. Jer se u svim evropskim zemljama javni servis određuje kao neprofitna organizacija koja je nezavisna upravo od vlasti, pri čemu se ta njena nezavisnost obezbeđuje načinom izbora njenog rukovodstva koji mora da bude takav da onemogući vlast da ima odlučujuću ulogu u procesu toga izbora. Od vlasti nezavisan način izbora članova rukovodstva javnog servisa predstavlja centralni institucionalni garant njegove nezavisnosti.

No Vulin, kao neko ko je „doplovio iz prepotopskih vremena“, ističe sledeće: „Ja sam predsednik političke partije koja je deo vladajuće koalicije, ja se držim ustava i zakona i zato ću, u okviru ustava i zakona i ovlašćenja koja imam, kao neko ko je član Vlade Srbije, tražiti smenu rukovodstva RTS“.

Iz rečenog je jasno je da naš ministar smatra da je RTS javni servis Vlade Srbije i da bi, kada bi se većina vladinih predstavnika složila sa njegovim zahtevom, rukovodstvo RTS bilo smenjeno u skladu sa ustavom i zakonom. Takvim pristupom Vulin zagovara, rukovođen svojim skandaloznim neznanjem, zapravo brutalno kršenje ustava i zakona, zbog čega bi trebalo da bude pozvan na odgovornost u pravnom smislu.

Da bi Vulinu i našim građanima postala jasna suština javnog servisa navešću primer Nemačke. Tamo se regulatorno telo (kod nas nekad RRA a sada REM) koje postavlja upravni odbor javnog servisa bira na sledeći način. Od četrdesetak članova nemačkog regulatornog tela, jedna trećina dobija se preslikavanjem odnosa u parlamentu, a druge dve trećine tako što tzv. asocijacije građanskog društva (advokatska komora, univerzitet, akademija itd.) na tajnom glasanju biraju svoje predstavnike u pomenutom telu, tako da ih jedino one mogu i da smenjuju. Pomenuti predstavnici su, dakle, po samom načinu svoga izbora nezavisni od vlasti (jer se ne biraju u parlamentu) i nisu, prema ustavu i zakonu, dužni da „polažu račune za svoj rad državi“. U krajnjoj liniji, oni polažu račune građanstvu, jer javni servis, po samoj svojoj definiciji, treba da bude u funkciji objektivnog informisanja građanstva i stvaranju klime za društvenu kritiku.

Nije neophodno biti mnogo maštovit pa zamisliti kakvu bi lavinu protesta izazvala Merkelova kao kancelarka najjače zemlje u EU kada bi kojim slučajem izjavila nešto slično što i Vulin; naravno, ona kao daleko obrazovanija i upućenija u suštinu javnog servisa i parlamentarne demokratije nije nikada izrekla takve nonsense, jer je svesna da bi takvim svojim ponašanjem podrila autoritet nemačkog ustavno-pravnog poretka a time i svoj vlastiti.

Naši zakoni u vezi sa javnim servisom – koje inače nije donela ova, već vlast posle petog oktobra – takvi su da u krajnjoj liniji omogućuju da vlast, ma kojeg predznaka ona bila, zapravo postavlja rukovodstvo javnog servisa. Ali, to je već druga priča – priča o ograničenjima tih zakona – u koju se ovoga puta neću upuštati. No, poenta je u tome što su Vulinovi stavovi – koji bi mogli da uđu bogatu riznicu besmislenih izjava srpskih političara uopšte – u radikalnoj suprotnosti i sa tim zakonima.

Autor je filozof