Brutalnost nepismenosti

Ako je suditi po odgovoru Ministarstva, oličenog u Službi za odnose s javnošću (na srpskom: Pres-služba) („Ćirilica je kulturno, a ne ideološko pitanje“, Danas, 25. 12), ni ministar, kome se prevoditeljka obraća, ni Služba, koja se javnosti obraća u ime ministra, nisu ništa razumeli. Pismo pristiglo iz Ministarstva ne samo da je beznadežno nepismeno, nego je i beznadežno isprazno (i upravo zbog toga opasno).

Najpre o nepismenosti. Reč je, da podsetimo, o Ministarstvu kulture i informisanja, dakle o Ministarstvu koje, po definiciji, mora da barata odnegovanim srpskim jezikom. Čak i ako preskočimo sklop reči s početka prve rečenice: „osnaženje javnog prisustva ćirilice“, što stvara nelagodu kod onih koji znaju srpski – jer to nije dobar jezik – već od druge rečenice tekst postaje urnebesan. Recimo, saznajemo da je ugroženost ćirilice vidljiva golim okom u izlozima. Da li se, dakle, ugroženost vidi u izlozima onako kako se u izlozima mesara vide, golim okom, domaće kobasice i dimljena slanina, na primer? Brushalteri i gaće u izlozima radnji za donji veš? Ili se ugroženost vidi na neki drugi način? I kako uopšte izgleda ta ugroženost? Nosi kapu? Oblači se u žensko? Pije od ranog jutra? Potom sledi nesuvislo ređanje reči, sve do četvrte rečenice gde saznajemo da su žigovi brutalna jedna bića, uz to agresivna, te je teško od njih braniti se kad počnu da vas spopadaju („teško je braniti se od tako brutalnih žigova“). Eto, recimo, promičete ulepšanim gradom i po izlozima golim okom merkate ugroženost, sve razmišljajući da l’ da kupite kilo ugroženosti ili ipak, na ovu skupoću, samo 600 grama, kad se na vas ustremi žig. Iz čista mira. Ničim izazvan. Propne se na zadnje noge žig, onako veliki, dlakav i brutalan, smrdi mu iz usta pakleno, pa stane da se breca na vas, traži ličnu kartu, oće to i da udari, pa vi vidite. I tako dalje. Uz to, podsećanjem na užasnu tvorevinu Jugoslaviju podseća Služba vaskoliko srpstvo na to kako nam je tada bilo rđavo i strašno, dočim nam je sada upravo divno. O tome, najzad, da je svaka kulturalna perspektiva uvek, bez razlike, ideološka – ni da ne govorimo. Kad je ovako dramatična nepismenost zavladala u Ministarstvu kulture, i to u službi za odnose s javnošću, kako li je tek u drugim ministarstvima gde pismenost nije prvi među svim zahtevima.

S patriotama je uvek tako: možda ne znaju baš srpski jezik, ali ćirilicu obožavaju do imbecilnosti. Jer, jesu nepismeni, možda ni ne znaju baš bog-zna-šta u životu, ali znaju šta je osnovno obeležje njihovog identiteta. Ćirilica, bato. Dobro, možda ne znaju baš tačno šta je to identitet, ne bi oni umeli svojim rečima to da objasne, ali znaju šta je ćirilica, a neki od njih znaju i svih trideset ćiriličnih slova napamet. Dobro, možda ta slova ne znaju baš da upotrebljavaju kako treba, ali dovoljno znaju da bi se zaposlili u Ministarstvu kulture i informisanja. Pa ti, narode, vidi.

Šta bi se, međutim, dogodilo kada bismo se, jednoga dana, probudili bez ćirilice. Pala sa simsa, razbila se u paramparčad i više je nema. Šta bi se, dakle, dogodilo srpskom narodu, vaskolikom srpstvu i njegovom identitetu? Hm. Pa, ne bi se dogodilo ništa. Bila bi šteta, naravno, ćirilica je mnogo lepo pismo, ali se ništa u srpskom identitetu, ni za dlaku, ne bi promenilo (osim što Ministarstvo ne bi imalo na šta da gubi vreme). Pismo je konvencija, sistem znakova koji u sebi ne nose nikakvu nužnost. Pismo je dogovor o tome kako ćemo da obeležavamo neke glasove. I to je sve. Pa, ako taj dogovor, iz nekog razloga, više ne drži vodu, ako nam smanjuje jezičku gipkost i otežava komunikaciju s onima koji tim pismom ne vladaju, u redu, dogovorićemo se o nekom drugom sistemu znakova (mi ni to ne bismo morali pošto imamo dva sistema). Zamislimo, tome nasuprot, šta bi se dogodilo kada bismo se, jednoga dana, probudili bez Kiša, Andrića i Krleže, bez Pekića, Bore Ćosića i Miljenka Jergovića, bez Radomira Konstantinovića, Damira Karakaša i Semezdina Mehmedinovića, bez onih koji stvaraju i čuvaju naš jezik? Jer, suština identiteta je jezik, ne pismo. (Ali ministar to ne zna.) Jezik je nužan, pismo je slučajnost. (Ali aparatčici zaposleni u Ministarstvu to ne znaju.) Tog bismo se dana, dakle, probudili bez polovine mozga. Tog bismo dana ostali bez identiteta. Od toga dana ne bismo znali ni ko smo, ni šta smo bili, niti bismo imali problem sa identitetom, mi, kaša bez jezika (ali s ćirilicom), bezoblična bića saterana u obor nemoći i gluposti.

Zbog toga nas Ministarstvo i zamajava glupostima s ćirilicom, nastojeći (bezuspešno) da zabašuri svoju nekompetenciju i nepismenost, dok svakodnevno, radosno i nepokolebljivo kruni i uništava srpski jezik. Dakle, jezgro identiteta.