Saša Ilić: Poslednji Mohikanac

Posle remija s Radničkim iz Niša, jer su kapitenu Partizana kao istinskom navijaču crno-belih oduvek timski rezultati bili važniji od ličnih uspeha. Čak i kada upiše 792. meč za klub iz Humske, u čemu mu nema ravnog u istoriji i teško da će ikada biti.

– Lepo je to, ali nismo iskoristili priliku da se novom pobedom više približimo vrhu tabele… – u svom, skromnom stilu je prokomentarisao čovek koji je u 79. minutu subotnjeg duela iza sebe ostavio i svog fudbalskog heroja Momčila Vukotića.

Kao kada je pre toga, bez ambicije da se s bilo kim takmiči i time posle glasno diči, pomerao granice na drugim poljima. Imao je „parni valjak“ i bolje tehničare od ovog vrsnog znalca u baratanju loptom, ali niko drugi nije dao 129 golova u prvenstvu. Samo ovaj tridesetosmogodišnji delilac pasova niotkuda, kada im se rival najmanje nada, ima 105 evropskih nastupa u dresu. Jedino on može za sebe da kaže da ima večite derbije u malom prstu, jer se nedostižnih 27 puta „tukao“ s Crvenom zvezdom. I tako redom…

A da je pride, sve vreme, imao poštovanje igrača, trenera i pristalica najvećeg sportskog takmaca. Kao u stara, dobra vremena kada su partizanovci i zvezdaši išli ruku pod ruku na stadione, bez straha da će dobiti po glavi zbog toga. Umeli su njegovi „rođeni“ navijači da mu se smeju zbog nekih izjava, rugaju njegovoj vremešnosti i boemštini ili proklinju zbog promašenih zicera, ali čak i njegovi najveći kritičari strepe od dana kada će otići u penziju, pa mu iz meča u meča pesmom traže da „igra još malo“, jer je „Sale samo jedan“ i mnogo im je „vredan“. Svesni da je Ilić poslednji Mohikanac, neko ko Partizan voli i bori se za njega s istom žestinom i istom iskrenošću kao kada su ga otac i kućni prijatelj pre skoro tri decenije doveli na prvi trening na „JNA“, koji će postati njegova druga kuća u pravom smislu tih reči.

Kao kada je debitovao za prvi tim 1996, osvajao svaku od 10 titula ili četiri Kupa s njim, predvodio crno-bele u jedine dve klupske Lige šampiona, davao golove fudbalskim komšijama iz LJutice Bogdana. Ta strast prema jednom klubu i sticaj raznih okolnosti učinili su da svoj nesumnjiv dar ne naplati dužom karijerom u inostranstvu. Pa, ipak je uspeo da, za samo dve sezone, (p)ostane jedan od poštovanijih stranaca u turskom Galatasaraju, toliko da srpski turisti i danas na račun njegove slave mogu da se iscenkaju za nižu cenu kod trgovaca privrženih ovom istanbulskom timu. Šestomesečna pozajmica u Selti imala je obećavajuću perspektivu, ali ju je finansijski krah kluba prekinuo pre vremena, dok su tri leta u Red Salcburgu za zaborav, zbog ekspresnog odlaska trenera Lotara Mateusa, čije je pojačanje bio, i kasnije klupske torture, na čijem vrhuncu je osumnjičen za klađenje protiv kluba, što nikada nije dokazano.

U reprezentaciji nije došao na red od brojnih laktaša, pa je Požarevljanin rođen 30. decembra 1977. skupio svega 37 nastupa za nacionalni tim. I ne žali zato, jer su mu pored Partizana najbitniji njegova ćerka Neva, sin Nikša i supruga Tijana.