Goša pred vratima

Tri sata, koliko su ljudi koji su u poslednja tri meseca dobili okruglo 100 dinara plate, proveli pred ulazom u Nemanjinu, iz te zgrade baš niko nije izašao da im kaže ijednu reč. Čak ni gubite se odavde. Kao da ne postoje, ministri su to lepo prepodne proveli na kafi ili negde drugde, čekajući da se štrajkači uništene fabrike pokupe i vrate nazad u svoju Smederevsku Palanku, odakle ih niko ne vidi.

Da ne bude sve tako patetično, već da bude i otužno, postarao se ministar rada i socijalne politike Zoran Đorđević, dvema svojim opaskama na račun radnika Goše: prvom da „protest nije način na koji radnici treba da ostvaruju svoja prava“ i drugom da je u pitanju privatna firma i da zato država tu ne može da uradi „više nego što je uradila“.

Ova druga primedba je vrlo zanimljiva sa stanovišta toga šta je država zapravo uradila u Goši, a šta radi u drugim firmama.

U Goši je, recimo, dozvolila stranom vlasniku da godinama ne plaća poreze i doprinose i da tako nagomila dug od sedam miliona evra prema državi, ne računajući dug prema radnicima za plate. Goša je naravno sve te godine, tokom kojih joj je dato da ne plaća poreze, takođe bila privatna firma, kako to kaže ministar Đorđević, ali to poreskim organima nije smetalo da se prave da ne vide višegodišnje neplaćanje dažbina.

Kako je država u tom slučaju mogla da se meša tako da dozvoli da jedna privatna firma ne plaća poreze i doprinose, a sada ne može da se meša kada treba naterati tu firmu da isplati zarade radnicima? I još bitnije, možda, kako je država vlasniku privatne firme Goša mogla da dozvoli da ne plaća poreze i doprinose, a da drugim privatnim firmama šalje inspektore i blokira račune već pri prvom kašnjenju?

Ko određuje kriterijum? Zakon ne, jer je zakon jasan i isti za sve, ali u stvarnosti su neki potpuno povlašćeni, dok se na drugima „trenira strogoća“.

I kao po pravilu, propisi se najstrože primenjuju na najboljim firmama koje redovno pune budžet, radnicima daju plate i uspešno opstaju na konkurentnim tržištima, dok se subvencije, reprogrami dugova ili najprostije – klasično odbijanje poreznika da urade svoj posao i pošalju inspekciju, primenjuju na najgorima – onima koji radnike ne plaćaju, nesposobni su da rukovode svojim firmama, kradu, lažiraju bilanse, ne vraćaju kredite i generalno su najgori u svojoj branši. Takve država voli. Možda nezakonito, ali zato neizmerno.