Može li kapitalizam biti moralan

Ponašanje moralnog ekonomskog činioca podleže uticaju celokupnog procesa ekonomskog ponašanja, uključujući racionalni pristup ljudi ekonomskom ponašanju u proizvodnji, razmeni, raspodeli, potrošnji, prodaji, uslugama i realizaciji proizvoda, i na taj način se podstiče harmonični privredni razvoj, i poboljšava se moralni kvaliteti društva u celini, kako u pogledu proizvodnje, tako i u pogledu ostvarivanja istinske društvene harmonije. U socijalističkoj tržišnoj ekonomiji, potrebna je posebna ekonomska moralnost kako bi očistila društvenu sredinu. Profesor Pol Entoni Samjuelson sa masačusetskog Instituta za tehnologiju, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 1970, jednom je odgovorio kineskom novinaru: „Sada ništa ne može zameniti tržište u organizovanju složene i visokoproduktivne privrede. Međutim, problem je u tome da tržište nema ni srca ni mozga, tako da ne može osećati, niti misliti.“ Slučajnost je da je i profesor Hari Marković sa Gradskog univerziteta u NJujorku, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju za 1990, izgovorio slične reči na pitanje jednog kineskog novinara: „Tržište nema ni srca ni mozga, pa stoga i ne možemo očekivati od njega da svesno rešava svoje unutrašnje nejednakosti, mi sami treba da ispravljamo te nejednakosti.“ „Tržišnoj privredi je potrebno jedno drugo srce i jedan drugi mozak, a moralnost igra ulogu srca i mozga. Stoga su neophodni i tržište i moralnost“. Možemo reći da ekonomski moral održava razvoj tržišne privrede, i još više, on predstavlja važnu duhovnu osnovu i društveni uslov za očišćenje društvene sredine. Posmatrano iz drugog ugla, ekonomsko ponašanje kojem nedostaje ekonomski moral, a on obuhvata i podmitljivost, sklonost prevarama i falsifikovanje, ometaće normalno obavljanje privrednih aktivnosti i degenerisati moralnost.

Ekonomska snaga, kao jedna od onih sila koja omogućava privredni razvoj, može nastati i može se razumeti i iz materijalnog i iz duhovnog aspekta. U materijalnom smislu, materijal i tehnologija su osnova privrednog razvoja, oni ne mogu igrati svoje uloge bez učešća ekonomskih činilaca (radnika ili pokretača radnika). U duhovnom smislu, ekonomski moral igra posebnu nezamenljivu ulogu u ekonomskom razvoju. Sa jedne strane, on uspostavlja ispravnu vrednosnu orijentaciju i prave ciljeve u ekonomskom ponašanju kao „nevidljivu racionalnu ruku ili racionalnu silu u ostvarivanju racionalnog upravljanja celokupnim uloženim kapitalom u proizvodnji i usmerava ekonomske činioce ka maksimilizaciji profita, i na taj način pojačava ekonomske aktivnosti na nevidljiv ali na snažan način. Sa druge strane, ekonomski moral može konstantno povećavati moralni kvalitet ekonomskog subjekta, i na taj način probuditi ekonomski entuzijazam i omogućiti da materijal i tehnologija u potpunosti igraju svoje uloge. „Ukoliko čovek ne može biti istinski i u potpunosti čovek, ukoliko je pasivan, pa i reaktivan, bez obzira na to koliko su tehnologija i oprema napredni i koliko su o bilni resursi, njegova produktivnost će ostati niska.“ Sa druge strane, „probuđeni radnički“ entuzijazam u proizvodnji u velikoj meri zavisi od rešavanja međuljudskih sukoba tokom proizvodnje, i od odgovarajućeg upravljanja odnosima koji se tiču statusa i interesa čoveka (Liu, 1998).“ Očigledno, ekonomski moral može uskladiti razne interne i eksterne odnose zasnovane na dobiti u ekonomskim organizacijama kao što su kompanije, sinergizujući moć ekonomske sile i na taj način obezbeđujući efikasan ekonomski razvoj.

Materijalni razvoj, podržan duhovnim političkim i sistemskim razvojem, uspostavlja osnove socijalističkog razvoja. Ekonomski moral, kao važan deo duhovnog razvoja, igra jedinstvenu ulogu u obrazovanju materijalnog razvoja. Sa jedne strane, ekonomski moral stvara duhovnu sredinu za materijalni razvoj. Sve materijale je stvorio čovek, i ne može se poreći da tehnologija ne igra važnu ulogu u determinisanju kvaliteta i materijala (robe). Međutim, videćemo da tehnologija nije jedini pokazatelj na osnovu kojeg se krajnji kvalitet materijala (robe) treba da meri, izuzev u slučaju trajnosti i efektivnosti, projekat koji kreira čovek, naime, kako materijal (roba) može zadovoljiti stvarne potrebe čoveka, zapravo igra daleko veću ulogu u određivanju kvaliteta materijala (robe). U današnjem svetu, gde je konkurencija na tržištu sve oštrija, skoro sve kompanije pokušavaju da otkriju „tajnu“ stvaranja dugotrajno poštovanog brenda. Na osnovu pozitivnog iskustva čuvenih svetskih kompanija kao što su Starbaks, Koka-Kola, BMV, Soni, Kodak i Mekdonalds, nije teško otkriti da iako je njihov put ka uspehu bio različit, one su poštovale isti princip, naime, uvek su se brinule unutrašnjim potrebama i vrednosnim stavovima potrošača, i stvarale atmosferu u kojoj je čovek bio u središtu kako bi zadovoljile one najdublje potrebe potrošača. Na primer, Starbaks ne proizvodi samo kafu već stvara i jedan „treći prostor“ između posla i kuće; Koka-Kola insistira na ideji „beskonačne sreće“, koja govori o vrednosti slobode i energije; Soni se uvek trudi da potrošačima pruži najbolja audiovizuelna uživanja omogućava sreću putem tehnologije; Kodak, pored kamera i filma, zapravo, prodaje „trenutak u vremenu“ i „trenutak za večnost“; a kada se govori o Mekdonaldsu, pored ukusnih hamburgera i prženih krompirića, ljudi „probaju“ i životnu filozofiju kompanije „smejmo se svaki dan“ (Ma, 2005). Prema tome, u određenom smislu, ekonomski moral je duša materijala. Sa druge strane, ekonomski moral obezbeđuje energiju materijalnom razvoju. Materijali se razvijaju na osnovu kolektivne pameti i snage, što zahteva svesnu saradnju. Sem toga, ekonomski moral je važan uslov za podsticanje materijalnog razvoja izgradnjom harmoničnih međuljudskih odnosa, i usmeravanjem ljudi ka tome da podržavaju jedan drugog i da se ostvari win-win situacija, situacija u kojoj svi dobijaju. U svom komentaru na knjigu „U potrazi za savršenstvom“, Edvard Friman i Danijel Gilbert Junior ukazali su na to da je „tajna savršene kompanije u razumevanju vrednosti i etike zaposlenih i u njihovom kombinovanju sa strategijama korporacije, što znači da se ubrzava korporativni razvoj i povećava profit u zavisnosti od harmoničnih etičkih odnosa zasnovanih na ispravnim vrednostima.

Najneposredniji cilj ekonomskog ponašanja jeste materijalna korist, ali kako ostvariti materijalnu korist (kojim sredstvima i kojim pristupima) predstavlja izuzetno složen proces. Ekonomski moral predstavlja nivelisanje svih vrsta ekonomskih ponašanja. „U mnogim slučajevima, usluga potrošača i kvalitet proizvoda su glavni cilj, a profit je nešto uzgredno.“ Kao što je rekao predsednik kompanije Merk DŽordž Merč, „Nikada ne zaboravljamo da su lekovi namenjeni ljudima. Ne radi se o profitu. Profit će se ostvariti, a ako ovo imamo stalno na umu, onda će se on uvek ostvarivati. Što bolje ovo zapamtimo, to će i profit biti veći (James and Jerry, 2013)“. Očigledno je, sve dok pokušavamo da ostvarimo sklad između ekonomskih i moralnih cijeva, kao i jedinstvo moralne filozofije i materijalne filozofije, i dok se pridržavamo toga da moralna pravila smatramo pravilima ponašanja, onda će i proces proizvodnje materijala definitivno biti racionalan i efikasan. Profesor DŽejms Kolins i profesor DŽeri Pras sa Stanford univerziteta proučavali su jednom 18 istinski izuzetnih kompanija koje su dugo godina na tržištu (svaka se pokazala uspešna u poslednjih 45 godina) i poredili su ih sa nekim od njihovih najvećih konkurenata. Istraživanje su više od šest godina i utvrdili su da „kompanije sa dugim stažom insistiraju na profitu, ali da one istovremeno insistiraju na vizijama od daleko većeg značaja… Kompanije sa vizijom ostvaruju profit dok ostvaruju svoju viziju. One rade i jedno i drugo (James and Jerry, 1996).“

Ekonomski moral predstavlja osnovu za otkrivanje vrednosti svih racionalnih i uređenih ekonomskih aktivnosti. Ekonomske aktivnosti se u velikoj meri razlikuju i po formi i po sadržaju. Jedinstvo ekonomskih koncepata, ekonomskih ciljeva i ekonomske moralnosti određeno je jedinstvom vrednosne orijentacije, a osnova za određivanje vrednosti je ekonomski moral. U ovom smislu, savremeni nemački naučnik P. Koslovski je rekao da u tržišnoj privredi, „privredu kontrolišu i ekonomski zakoni i ljudi. U ljudskim željama i izborima uvek postoji čitav hor koji čine očekivanja, standardi, mišljenja i moralni pojmovi koji svi imaju svoje uloge.“

Moral je povezan sa odnosima. Otuda predmet ekonomskog morala, koji se može shvatiti kao skup moralnih zahteva i navika neophodnih za izgradnju skladnih ekonomskih odnosa, posebno ekonomskih interesa odnosa, jesu ekonomski odnosi. U privrednim aktivnostima, ekonomski činilac ima svoju vlastitu svrhu čiji su obim, metode realizacije, forme predstavljanja i funkcije različiti, čak u potpunosti različiti. Neke razlike su minorne, iako su čak i glavne karakteristike i osnovni uslovi ekonomskog razvoja, ali neke su proizvod rivalskog nemoralnog ekonomskog koncepta uništavanja drugog da bi se ostvarila vlastita korist, čije postojanje i korišćenje ima velikog uticaja na dobrobit rivala, i na koncu pogađa i samog ekonomskog činioca koji ga primenjuje. Funkcija ekonomskog morala jeste da dovede u sklad raznovrsne ekonomske aktivnosti i da realizuje win-win situaciju, situaciju kojom su svi zadovoljni. U stvari, u ekonomskom razvoju organizacija i oblasti, postojeći ekonomski moral, što znači pravda, čestitost, integritet i saradnja, treba da dovede u sklad interese posrednika akcija. Kao što je rekao Stiven Kouvi, „samo temeljna moralnost može oživeti veštine neophodne za ostvarivanje sklada među ljudima“, samo ekonomski moral može obezbediti takve veštine koje proizvode skladne ekonomske odnose među vlasnicima akcija.

Otkako je Kina započela sa ekonomskim reformama 1979. godine, ona privlači pažnju sveta svojim brzim privrednim razvojem. Kao druga privreda po veličini u svetu, kako bi obezbedila optimalno stanje privrede i zdrav privredni razvoj, Kina je razvijala moderne ekonomske koncepte zasnovane na Pareto optimalnosti i njenoj širokoj moralnoj osnovi.

Pareto optimalnost predstavlja stanje alokacije resursa u kojem je nemoguće da jednom pojedincu bude bolje ukoliko bar jednom pojedincu ne bude gore tokom procesa alokacije određene količine raspoloživih resursa skupu pojedinaca. Polazeći od početne alokacije dobara među skupom pojedinaca, promena na različitu alokaciju koja omogućava da bar jednom pojedincu bude bolje a da nijednom drugom ne bude gore naziva se Pareto poboljšanja. Iz ovoga se može videti da kada se ostvari Pareto optimalnost, nikakvo Pareto poboljšanje se ne može napraviti; a Pareto optimalnost je moralno ograničenje; to znači, alokacija resursa je optimalna kada je nemoguće i besmisleno da bilo kom pojedincu bude bolje dok nekom drugom ne bude gore. Kada se ne ostvari Pareto optimalnost, Pareto poboljšanje može se sprovesti tako da bar jednom pojedincu bude bolje, a da nijednom drugom ne bude gore.

„Pareto optimalnost je ekonomski princip koji se odnosi na efikasnost. On otkriva da kada se postigne Pareto optimalnost u nekoj privredi, iskorišćavanje društvenih resursa i raspodela bogatstva dospevaju u ravnotežu, što znači da nema ni nestašice ni viška, pa je stoga efikasnost i društveno blagostanje dovedeno do maksimuma. Vredno je zabeležiti da ostvarivanje Pareto optimalnosti ne samo što zahteva ekonomske principe već i neke osnovne principe morala. Drugim rečima, možemo reći da samo kada se poštuju određeni moralni principi može se ostvariti i Pareto optimalnost. U stvari, bez moralnosti, nijedna privreda ne može ostvariti Pareto optimalnost – kada je moralnost najslabija karika ekonomije, ekonomski razvoj je u velikoj meri ograničen. U mnogim slučajevima, nedostatak moralnosti prvenstveno vodi ka privrednoj stagnaciji ili nazadovanju, ka kreditnoj krizi, ili ka iznenadnom kolapsu čuvenih i donedavno slavnih kompanija. Prema tome, moralnost je bitna osnova i važan uslov za postizanje Pareto optimalnosti. Prvo, Pareto optimalnost je vrhunac ekonomske pravde. Kako bi se postigla Pareto optimalnost u alokaciji resursa i u jednakosti ljudi, sredstva i ciljevi moraju biti pravedni. Svrha Pareto poboljšanja sadržana je u postizanju optimalne i najprikladnije alokacije resursa. Da bi se ovo postiglo, potrebno je da se poštuje rad i da se ostvare istinski interesi ljudi, i da se sprovede pravedna alokacija resursa izbegavajući rastur. U ovom procesu tržišne razmene sa optimalnom alokacijom resursa, pravda ima ulogu maksimalizovanja dobiti; bez pravde, proizvodnja je odvojena od raspodele, a to uništava entuzijazam radnika koji treba da učestvuju u sledećim proizvodnom ciklusu, umanjuje input produktivnih resursa i objektivno sprečava ostvarivanje društvenog bogatstva. U ovom slučaju, ostvarivanje Pareto optimalnosti ne bi imalo osnove. Drugo, Pareto optimalnost se odnosi na saradnju i obostranu korist. Pareto optimalnost opisuje optimalno stanje alokacije resursa, čija realizacija zavisi od optimalizacije radničkog entuzijazma prema radu putem optimalne alokacije resursa, timskog rada i predanosti radnika. Kod tržišnih mehanizama, alokacija resursa, posebno proizvodnih resursa, uvek je praćena konkurencijom. Zapravo, u racionalnom smislu, konkurencija je korisna za optimalizaciju alokacije resursa. Stoga, vlasnici akcija treba da podrže i podstaknu jedan drugog kako bi ostvarili win-win situaciju. Treće, Pareto optimalnost zahteva integritet. Resursi se alociraju skupu pojedinaca ili skupu organizacija po određenim pravilima, u procesu u kojem je neophodan otvoreni pristup informacijama, o rezervama resursa, alokacionoj bazi, metodama alokacije i rezultatima alokacije, kako bi se smanjili troškovi transakcija. Dobijanje i identifikacija informacija je takođe neophodno, zajedno sa pregovaranjem i supervizijom, kao i informacije koje se tiču prekršaja, tako da se na ovaj način optimalizuju rezultati alokacija resursa. U društvu u kojem je integritet potisnut prevarama i podvalama, ljudi moraju da troše mnogo energije, vremena i novca kako bi sprečili sukobe ili kako bi ih rešili. Usled toga, brojni resursi se ne mogu koristiti u proizvodnim aktivnostima i društveno bogatstvo se ne može ostvariti u pravoj meri. Četvrto, Pareto optimalnost je optimalizacija proizvoda usmerenog ka čoveku ili ka ostvarivanju ekonomske koristi. Proizvod ili ekonomska korist su resursi neophodni za egzistenciju i reprodukciju ljudi. Što više takvih proizvoda zadovoljava potrebe ljudi, to oni mogu više da rade na poboljšanju svoga života i na kvalitetu proizvodnje i više mogu da utiču na brži privredni razvoj društva.

Ekonomska vrednost moralnosti važi za kontroverznu temu još iz druge polovine dvadesetog veka. Šezdesetih godina prošlog veka istraživači iz razvijenih zemalja kao što su Sjedinjene Države postavili su pitanje o korporativnoj društvenoj odgovornosti. Ono je privuklo ogromnu pažnju, tako da su jedni ekonomisti tvrdili da je korporativno ponašanje uvek usmereno na profit, pa su na osnovu toga pokušali da se suprotstave zahtevu na korporativnu društvenu odgovornost koji je dolazio iz akademskih krugova ali i iz drugih delova društva. Sedamdesetih godina pojedini filozofi odlučili su da uklone granice između disciplina uvođenjem moralnih teorija u komercijalnu sferu, i na taj način postavili temelje za oblikovanje poslovne etike. Kasnije, kada je izbio skandal sa Enronom 2002. godine i kada se finansijska kriza proširila na ceo svet 2008, ti događaji su priterali zapadne ekonomiste da preispitaju ulogu moralnosti u ekonomiji, kao i ekonomsku vrednost moralnosti.

Početkom devedesetih godina prošlog veka, kada je Kina proglasila uspostavljanje socijalističke tržišne privrede u akademskim krugovima vodila se oštra rasprava o ekonomskoj vrednosti moralnosti. Raspravom su dominirala dva suprotstavljena gledišta: Prvo, po kojem je moralnost nekorisna, i drugo, po kojem je moralnost svemoćna. Po prvom gledištu, tržišna privreda može se razvijati prirodno bez pomoći moralnosti, a po drugom, moralnost predstavlja ključ svega: ona ne samo što podstiče izgradnju tržišne privrede već istovremeno i rukovodi samim njenim razvojem. Iako oba gledišta uključuju ekonomsku i društvenu funkciju moralnosti, nijedno ne uzima u obzir ekonomsku vrednost moralnosti u striktnom smislu poslovne etike. I pored toga, rasprava je podstakla uspostavljanje i razvijanje poslovne etike u Kini kao jedne nezavisne discipline. U Kini su studije poslovne etike kao posebne discipline započele početkom devedesetih godina XX veka. Od tada su se pojavili brojni članci u kojima se raspravljalo o predmetu poslovene etike, ekonomskoj moralnosti, ekonomskom značaju ekonomije, konzistencije između robne privrede i moralnog progresa, odnosa između ostvarivanja profita i moralnosti, tradicionalnoj kineskoj poslovnoj etici, itd., a pojavile su se i studije o teorijama koje se odnose na poslovnu etiku. Poslednjih 20 godina sistem discipline poslovne etike dobio je svoje utemeljenje u Kini. Sredinom devedesetih godina prošlog veka pojedini istraživači izneli su ideju da je „tržišna privreda moralna privreda“, smatrajući da je tržišna privreda zasnovana na zakonima, a moralnost upravo čine zakoni i pravila. „U stvari, regulisanje tržišne privrede predstavlja regulisanje ponašanja ekonomskih činilaca, što uključuje pojedince, zajednice i društvo u celni.“ Ranije su ekonomisti dugo vodili raspravu o odnosu između moralnosti i ekonomije. Mišljenja kao što su „moralnost i nekorisna“ i „privreda je nemoralna“ kritikovali su i ekonomisti i etičari. U određenom obimu, postignut je akademski konsenzus da je „tržišna privreda moralna privreda“. Reprezentativno gledište je gledište ekonomiste Vei Sena po kome je „to neki oblik slepila za boje kada se ne vidi da tržišne institucije poseduju etičku dimenziju i da tržište deluje pomoću moralnosti“; i kao posledica toga, „dijalog treba nastaviti između moderne ekonomije i savremene etike.“ Na osnovu istorije zapadne ekonomske misli, može se reći da je „moralna privreda“ nesumnjivo novi pojam. Sam Kejnz je jednom rekao: „Ekonomija je, u suštini, moralna nauka, a ne prirodna nauka.“ Dobitnik Nobelove nagrade Amaretia Kumar Sen je takođe jasno rekao da je „razdvajanje ekonomije i etike imalo kao posledicu mizerizaciju ekonomije blagostanja, u velikoj meri je oslabilo osnovu deskriptivne ekonomije i ekonomije predviđanja“ i „kako je jaz između moderne ekonomije i etike bivao sve veći, moderna ekonomija se suočila sa ozbiljnom mizerizacijom. Na osnovu ovoga može se uvideti da ekonomija ne može ignorisati moralnost, pa prema tome to ne mogu ni studije ekonomije.

U izdanju Albatros plusa

Izdavačka kuća Albatros plus iz Beograda objavila je knjigu kineskog doktora filozofije Vanga Sjaosija (Wang Xiaoxi) pod naslovom „O moralnom kapitalu“. Na tragu kineskog opredeljenja da se u socijalističku ekonomiju maksimalno ugrade principi efikasnosti tržišne privrede, ovaj mislilac analizira kako je moguće moralnost i druge humanističke vrednosti učiniti faktorom poslovne uspešnosti.

U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje odlomak iz ove knjige. Izbor i oprema teksta redakcijski.