Budućnost posle Bregzita

Većina ljudi je u prvi mah pretpostavljala da EU neće „kopati drugome jamu da bi sama u nju pala“ – naposletku, izgleda da je prijateljski razvod u interesu svih. Ali razvod bi, kako to biva u mnogim slučajevima, mogao da postane haotičan.

Koristi od trgovinske i ekonomske integracije između UK i EU su obostrane, a kada bi EU ozbiljno shvatila svoje uverenje da su bliže ekonomske integracije bolje, njeni lideri bi nastojali da obezbede što bliže veze u datim okolnostima. Ali Žan-Klod Junker, arhitekta luksemburških šema za masovno izbegavanje poreza na profit, a sadašnji predsednik Evropske komisije, zauzima čvrst stav: „Napolje znači napolje“, kaže on.

Ta ishitrena reakcija je možda razumljiva s obzirom na to da će Junker možda biti upamćen kao osoba koja je predsedavala početnom fazom raspada EU. On tvrdi da EU mora da zauzme beskompromisan stav da bi odvratila ostale zemlje od napuštanja njenih okvira, te da UK-u ponudi nešto malo više od onoga što je zagarantovano sporazumima Svetske trgovinske organizacije.

Drugim rečima, Evropu kao celinu neće održavati njeni dobici, koji znatno prevazilaze troškove. Prema Junkeru, ekonomski prosperitet, osećaj solidarnosti i ponos zato što ste Evropljanin nisu dovoljni. Ne, Evropu kao celinu će održavati pretnje, zastrašivanje i strah.

Tim stavom se ignoriše lekcija i sa izglasavanja Bregzita i iz trke za predsedničku nominaciju Republikanske stranke SAD – ogroman deo stanovništva ne dobija dobar tretman. Neoliberalna agenda poslednje četiri decenije je možda dobra za jedan odsto stanovnika, ali ne i za ostale. Dugo sam prognozirao da će stagnacija na kraju imati političke posledice. Došao nam je i taj dan.
Građanima na obe strane Atlantika trgovinski sporazumi služe kao izvor problema. Iako je ovo previše pojednostavljeno, to je razumljivo. O današnjim trgovinskim sporazumima se pregovara u tajnosti, pri čemu se korporativni interesi dobro zastupaju, ali se obični građani ili radnici potpuno zanemaruju. Ne iznenađuje što su rezultati nepravični – pozicija radnika za pravljenje pogodbi dodatno je oslabljena, što pogoršava efekte zakona koji potkopava sindikate i prava radnika.

Iako su trgovinski sporazumi igrali ulogu u stvaranju ove nejednakosti, mnogo toga drugog je doprinelo prebacivanju političke ravnoteže ka kapitalu. Pravila o intelektualnoj svojini, na primer, povećala su moć farmaceutskih kompanija da podižu cene. Ali svako povećanje moći tržišta korporacija predstavlja defakto smanjenje realnih plata – povećanje nejednakosti koja je postala obeležje većine naprednih zemalja današnjice.

Industrijska koncentracija u mnogim sektorima se povećava, a isti je slučaj i s tržišnom moći. Efekti realnih plata koje stagniraju i padaju udružili su se sa efektima mera štednje, preteći smanjenjem troškova u javnim uslugama od kojih zavisi toliko mnogo radnika sa srednjim i niskim prihodima.

Kada se rezultirajuća ekonomska neizvesnost za radnike udruži s migracijom, stvara se otrovna splačina. Mnoge izbeglice su žrtve rata i represije kojima je doprineo Zapad. Pružanje pomoći je moralna odgovornost svih, a posebno bivših kolonijalnih sila.

A, ipak, iako to možda mnogi osporavaju, povećanje ponude nisko kvalifikovane radne snage vodi nižim prosečnim platama, sve dok su prisutne normalne krive koje pokazuju opadanje tražnje. A kada plate ne mogu ili neće biti smanjene, stopa nezaposlenosti se povećava. Ovo je najviše zabrinjavajuće u zemljama gde je zbog lošeg upravljanja ekonomijom došlo do visokog nivoa sveukupne nezaposlenosti. Evropom, a naročito evrozonom, u poslednjih nekoliko decenija izuzetno se loše rukovodi, i to do te mere da se prosečna nezaposlenost izražava dvostrukim ciframa.

Slobodna migracija u okviru Evrope znači da zemlje koje su obavile bolji posao kada je reč o smanjenju nezaposlenosti će na kraju završiti, kao što se moglo i predvideti, sa znatno više izbeglica nego što je njihov pravičan deo. Radnici u tim zemljama plaćaju tu cenu smanjenim platama i većom stopom nezaposlenosti, dok poslodavci profitiraju od jeftinije radne snage. Teret izbeglica pada na one koji su najmanje sposobni da ga podnesu, što ne iznenađuje.
Naravno, ima dosta priče o sveukupnoj koristi od unutrašnje migracije. To može da bude slučaj za zemlju koja svim građanima nudi nizak nivo zagarantovanih beneficija – socijalnu zaštitu, obrazovanje, zdravstvenu negu itd. Ali za one koje obezbeđuju pristojan sistem socijalnih beneficija važi suprotno.

Rezultat celokupnog ovog pritiska na plate i smanjenja troškova za javne usluge jeste slabljenje srednje klase sa sličnim posledicama sa obe strane Atlantika. Domaćinstva srednje i radničke klase nemaju korist od ekonomskog rasta. Ona razumeju da su banke bile te koje su izazvale krizu 2008; a onda su videli kako milijarde odlaze na spasavanje banaka, a neznatne količine na spasavanje njihovih domova i radnih mesta. Budući da je prosečni prihod muškarca koji radi puno radno vreme u SAD manji nego što je bio pre četrdeset godina, to što je izborno telo besno ne treba da čudi.

Štaviše, političari koji su obećali promenu nisu ispunili očekivanja. Obični građani su znali da je sistem nepravičan, ali su na kraju uvideli da je još korumpiraniji nego što su zamišljali, izgubivši i ono malo poverenja što je ostalo u kapacitete političara establišmenta ili volje da se to ispravi. I to je razumljivo – novi političari su delili stav sa onima koji su obećali da će se od globalizacije svi okoristiti.

Ali glasanje u besu ne rešava probleme i može da rezultira političkom ili ekonomskom situacijom koja je još gora. Isto važi i za reakciju na glasanje u besu.
Ostaviti prošlost prošlosti osnovni je princip ekonomije. Politika na obe strane Lamanša treba sada da se usmeri ka razumevanju kako je politički establišment u demokratiji mogao toliko malo da učini kada je reč o problemima toliko velikog broja građana. Sve vlade EU sada moraju da smatraju unapređenje blagostanja običnih građana svojim glavnim ciljem. Neoliberalnija ideologija neće biti od pomoći. I treba da prestanemo da mešamo ciljeve sa sredstvima – na primer, slobodna trgovina bi mogla da donese veći zajednički prosperitet ako se njome dobro upravlja; ali ako se njome ne upravlja dobro, spustiće životni standard mnogima, verovatno većini građana.

Za postojeće neoliberalne aranžmane postoje alternative koje mogu da stvore zajednički prosperitet, kao što ima i alternativa koje bi napravile mnogo veću štetu, poput predloga predsednika SAD Baraka Obame za uspostavljanje Transatlantskog partnerstva za trgovinu i investicije sa EU. Izazov današnjice jeste učiti od prošlosti da bi se prigrlile one prve alternative, a izbegle ove druge.

(Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, profesor na Univerzitetu Kolumbija i glavni ekonomista na Institutu Ruzvelt)

Copyright: Project Syndicate, 2016.
www.project-syndicate.org