Pisci i reditelj: Filip David, Dragoslav Lazić i Mihajlo Blečić„Na početku svih staza i puteva, u osnovi same misli o njima stoji ona staza, neizbrisivo urezana, kojom sam prvi put slobodno prohodao“. Zarana sam spoznao ovu misao mudrog Andrića.
Rođen u Pivi …gde je priroda nalik životu… lepa, raskošna, ali istovremeno surova i zlehuda… nisam imao mnogo izbora. Moje rođenje i odrastanje, uz sve te prirodne datosti, poklopilo se i sa surovošću rata. Sve one ratne strahote i pogromi desile su se upravo u mom zavičaju. Tuda su prošle sve one ofanzive, poznate iz Drugog svetskog rata, tamo se zbila i ona čuvena bitka na Sutjesci…
***
Četiri pune godine smo proveli u zbegovima. Ja sam, čak, jedva izbegao da ne budem spaljen sa stotinak seljana, koje su pokupili Nemci, pod izgovorom da im uruče dokumenta za slobodno kretanje. Verovatno vođen nagonom preživljavanja, sakrio sam se i tako izbegao surovu sudbinu. A imao sam tada, 1943. godine, nepunih šest godina.
***
No, kraj rata nije bio i kraj nevolje nas preživelih. Sve je bilo opustošeno i spaljeno. Otac je već bio ozbiljno bolestan – silikoza pluća, kao posledica rada u rudniku. Jedva je smogao snage da, uz pomoć seljana, sagradi kakvu – takvu kuću.
***
Ja sam krenuo u školu udaljenu 5-6 kilometara, u Rudince, rodno mesto čuvenog hajduka Baja Pivljanina. Bio sam odličan đak. A drugi deo tadašnje osmogodišnje škole valjalo je nastaviti u drugoj, još udaljenijoj školi. Opet sam bio odličan đak, kažu najbolji. Naročito u pismenim sastavima iz srpskog jezika. Jedan događaj vezan za tu sposobnost bio je, verujem, opredeljujući za moje životno opredeljenje.
***
Negde potkraj školske godine u Goranskom, gde je bila smeštena škola, gostovalo je neko kulturno-umetničko društvo iz Nikšića. Dopao mi se program. I odlučio sam da o tome nešto napišem i pošaljem novinama, titogradskoj Pobjedi. Nikom o tome nisam govorio, čak ni profesoru srpskog, koji mi je bio veoma naklonjen. I jednog dana, početkom časa srpskog jezika, profesor Duka Londrović mi prilazi i kaže da ustanem. Gotovo uplašen, da nisam nešto skrivio, ustajem. On izvadi novine iz torbe i otvori neku stranu: – Čestitam, Blečiću, od srca. Evo, tvoj članak su objavili a ne moj! Bravo ! Bio sam uzbuđen, ali i ponosan.
***
Godinu dana pre tog događaja, otac je preminuo i nas četvoro dece, ostali smo bez hranitelja. Majka je obavljala samo poljoprivredne radove, a od toga se u Pivi teško moglo živeti. Želeo sam, kao najstarije od četvoro dece, da se školujem ili negde zaposlim, da zarađujem. Uskoro je obznanjen konkurs za poštanske tehničare. Konkurs za troje stipendista. Obradovao sam se, uveren da su svi razlozi za prijem na mojoj strani. Ali, avaj, nije bilo tako: primljeni su đaci koji su jedva završili školu! Bio sam šokiran i ozlojeđen.
***
Ubrzo je stigla teta Anica iz Beograda. Očeva sestra, koja je bila udata ali bez dece, iako slabog imovnog stanja došla je po mene u nameri da mi omogući dalje školovanje. Znali smo da i ona teško živi… Muž vozač, alkoholičar, retko bi donosio neki dinar u kuću…
***
Kao srednjoškolac postao sam član Kluba mladih pisaca koji je, bar jednom nedeljno, održavao književne večeri u nekoj školi ili biblioteci. Među članovima je bilo i mladih pisaca, koji će vremenom doživeti zapaženu afirmaciju: Kolundžija, Dimić, Šujica, Crnčević, Mira Stefanović, Inđić, Grobarov… Pored ovih uzbudjivih dešavanja u književnom životu mladih, sve teže su mi padale školske obaveze, škola me više nije zanimala kao nekad. Francuski i matematika su mi sve teže išli. A i zaljubio sam se…
***
No jedan neočekivan događaj mi je gotovo zagorčao život. Bilo je to u vreme suđenja Milovanu Đilasu, 1953. godine. Partijsko suđenje zbog serije tekstova u listu Borba o anomalijama i privilegijama u društvu, o stvaranju nove klase. Zadesio sam se ispred zgrade na uglu Vlajkovićeve i Dečanske, gde je tada bio smešten CK Jugoslavije. Bio je već kraj sednice. Izlazili su istaknuti rukovodioci … Tito, Moša, Đilas, Ranković, Kardelj, Bakarić… Okupljena masa, uglavnom mladi ljudi, povremeno su aplaudirali. Kad je masa počela da se razilazi i ja sam krenuo. Našao sam se u grupici nepoznatih, koji su prepričavali utiske. Kad smo stigli do Skupštine, odjednom su mi se obratila dvojica sredovečnih ljudi sa zahtevom da pođem s njima, put ulaza. Pitao sam šta znači, zašto, ko su oni. Rekli su samo da krenem s njima i da će mi sve objasniti. Uveli su me u neke skupštinske podzemne prostorije… Ubrzo se pojavio neki prosedi čovek : – Ništa se ne plaši, samo nam ispričaj ko je sve aplaudirao Đilasu, zajedno s tobom…
***
Kad sam pročitao u „Omladini“ da sam dobio prvu nagradu, umalo se nisam onesvestio. Druga nagrada je pripala Žarku Đuroviću, već afirmisanom, piscu a treća učeniku gimnazije iz Užica, LJubomiru Simoviću, danas uvaženom pesniku i akademiku! U školi to nije imalo naročitog odjeka. Nije im bilo pravo što je jedan nadobudni seljačić dobio takvu nagradu. Čak sam od profesorke srpskog jezika, mislim da se preziva Tomić, dobio tek trojku na pismenom! No, ubrzo će je zameniti druga profesorka, Bosa de Frančeski, čiju ću naklonost odmah pridobiti. I na kraju godine peticu iz srpskog. Ova nagrada mi je omogućila da napustim tetkin stan i nađem neku sobicu na Čuburi.
***
Nagrada Omladine otvorila mi je i druga literarna vrata. Ubrzo sam započeo saradnju u srednjoškolskim i omladinskim glasilima. Najpre u Srednjoškolcu, koji je uređivala Latinka Perović, tada istaknuti omladinski aktivista. Redakcija je bila u Zmaj Jovinoj 17. Tamo su svraćali i drugi omladinski aktivisti. Pera Đoković, Gile Đurić, Miljenko Zrelec, Aleksandar Bakočević i drugi. Svi će oni, uskoro, dobiti značajne uloge u političkom životu grada i republike.
***
Posle izvesnog vremena list će promeniti ime u List mladih a redakcija preseljena u ulicu Obilićev venac broj šest. Tamo će biti formiran i Klub mladih pisaca Beograda a ja, kakva čast, biću izabran za prvog predsednika. Latinka je otišla na drugu dužnost.
***
Tih dana moj novi poznanik, Boško Boroš, koji se bavio fotografijom, rekao mi je da može da me upozna sa čuvenim glumcem Dobricom Milutinovićem. Otišli smo do njega. Bio je veoma star, ali srdačan i vedar. Predložim da ga intervjuišem. – Ako to vama nešto znači, u redu… Po završetku razgovora, Boško se priseti nekog časopisa Vikend. Odemo u Vlajkovićevu ulicu, gde nam je rečeno da časopis izlazi povremeno, a možda će uskoro biti ukinut zbog malog tiraža. Kad sam već zaboravio na tu epizodu, Vikend se pojavio a u njemu na počasnom mestu i moj intervju s Dobricom. Ispostavilo se da je to bio poslednji u njegovoj bogatoj karijeri, jer je uskoro umro.
***
Ovaj mi je intervju otvorio i druga vrata za saradnju. Vrata NIN-a, koji se nalazio u susednim prostorijama, u Vlajkovićevoj broj osam. Rado sam prihvatio neočekivanu ponudu i odmah dobio zadatak da odem u Požarevac i da napišem reportažu o tome kako Požarevljani provode vrelo leto. Imao sam sreću da, sasvim slučajno, upoznam Voju Živkovića, predsednika tamošnjeg suda, koji je uz to bio i pasionirani skupljač novina i časopisa.
***
Reportaža o Požarevcu je objavljena na dve strane, što je bila privilegija samo renomiranih reportera. Đorđe Radenković, glavni urednik, nije štedeo pohvale, nego je predložio da nastavim saradnju. Konačno sam mogao računati na kakvu – takvu zaradu. Nisam bio u prilici da biram teme, a najradije sam pisao o temama iz kulturnog života. Pisao sam, povremeno, i prikaze knjige i eseja.
***
Branku Miljkoviću, s kojim sam se često viđao, kao i s drugim piscima, tih dana su objavljene dve knjige: „Vatra i ništa“ i „Nada“. Veoma su mi se dopale. Ispričao sam glavnom uredniku, ne krijući oduševljenje, i on je prihvatio moju ideju da napravim intervju s pesnikom. Branko je pričao nadahnuto i intervju je objavljen bez kraćenja, na celoj strani NIN-a što je bilo neuobičajeno, i što u književnoj čaršiji nije prošlo bez odjeka. Negativnih, uglavnom. .. Ko je taj Branko, da mu se da cela strana NIN-a, pitali su se mnogi pisci, znani i neznani. Pitao se, čim je došao s puta i Zira Adamović, inače urednik kulturne rubrike. Insistirao je da se prekine saradnja sa mnom. Radenković je sve to stoički izdržao. Nekoliko meseci kasnije, i on i ja ćemo dobiti satisfakciju a Miljković Oktobarsku nagradu.
***
To će, međutim, umesto pohvala i čestitanja, laureatu doneti velike nevolje: osporavanje, izolaciju, čak i fizičke nasrtaje zavidljivih kolega. Čak će ga jedan kolega nagovoriti da se odrekne svojih knjiga i da ih javno spali. Odgurnut, vređan i omalovažavan Branko će potonuti u alkohol i depresiju. Ozlojeđen odlučuje se za odlazak iz Beograda. Preselio se u Zagreb, gde će, usamljen i izgubljen, 1961. godine izvršiti samoubistvo. Brankova tragedija me je veoma teško pogodila.
***
Početkom šezdesetih NIN je pripojen Politici. Dobili smo neveliku prostoriju u staroj zgradi Politike, u Cetinjskoj 1. Ali smo dobili i još jednog novinara koji je odmah dobio zvanje urednika. I to unutrašnje rubrike. Rekoše da se zove Dragan, i da je ranije radio u časopisu Avijatičar, a kratko vreme i u Politici. Stigao je, navodno, kao kadrovsko pojačanje. Nije to, međutim, opravdao svojim prvim, ne tako čestim tekstovima. Uglavnom su to bili uvodnici prigodnog karaktera. Voleo je da sedi s nama, ljubiteljima kafane. Uvek je govorio o nekim ozbiljnim temama, katkad i provokativno o nekim javnim ličnostima.
***
Jednog jutra, sekretarica Nada, gotovo uznemireno, kaže mi da me zvao inspektor Abramović iz SUP-a Stari Grad, i da mu se odmah javim. Zabrinuta, pita me šta sam to učinio… Odlazim odmah, preko puta u Makedonsku, gde se tada nalazio opštinski SUP.
***
Inspektor, visok čovek, odmah mi nudi da sednem i pruža neki papir. Pročitaj to, kaže, i reci mi šta misliš. A tamo piše, pored ostalog, da sam prozapadnjački orijentisan, da kvarim omladinu tim idejama i da sam, čak, bio saradnik okupatora!?! Nasmejem se. Pita me inspektor zašto se smejem. Ja mu pokažem ličnu kartu i pitam ga kakav sam ja to mogao biti saradnik okupatora sa šest, sedam godina? Smeje se i on. Pošto je u potpisu isto prezime pita me za srodstvo s potpisnikom. Ja priznajem da mi je to rođak i to blizak! On se čudi i kaže da pocepam taj dopis i da o tome nikome ne govorim.
***
No, prave nevolje sa ovom Službom doći će tek kasnije. Po posledicama, najgora je bila ona iz 1967. godine. Požalili su mi se neki poznanici iz Beogradske filharmonije da ih njihov šef, Živojin Zdravković, redovno reketira. Naročito kada gostuju u inostranstvu. Zamolio sam ih da mi to napišu i potpišu. Dobio sam 25 potpisa. Zdravković, koga su popularno zvali Žika Ciganin, saznao je za moju nameru da to objavim. I nađe me u Klubu književnika, u društvu Mome Kapora, s kojim ću docnije prekinuti svaku vezu. Žika me moli da tekst ne objavim. Nudi mi ozbiljnu novčanu nagradu, ključeve mercedesa… Ja to odbijem s gnušanjem. On, razočaran i ljut, odlazi preteći da će me uništiti. Moma kaže da sam lud i da zaista mnogo rizikujem. Izlazi tekst u NIN-u, bez potpisa filharmoničara, koje sam ostavio za eventualni odgovor. Ali, odgovora nije bilo ali sam ja premešten u drugu redakciju. I to, kakve ironije, u modni časopis Bazar !
***
Ja sam taj premeštaj stoički podneo. Žalio sam se Ristu Tošoviću, tadašnjem glavnom uredniku, i direktoru Mirku Tepavcu. Rekli su da ne mogu ništa da učine, da nisu nadležni. Čak mi je Risto rekao da je u pitanju viša sila. Glavni zagovornik mog kažnjavanja bio je Dragan Marković. Čudio sam se i njegovom motivu, i njegovoj moći. Godinu dana kasnije na „tapetu“ je bio Dragoljub Golubović Pižon, zbog nekog članka objavljenog u Studentu. Pižona su napali i da radi za Udbu. On je to potvrdio, ali je prozvao i još sedam, osam kolega. Prvog, Dragana Markovića. Tada mi je postala jasnija njegova moć i napredovanje bez pokrića u Politikinoj kući, od glavnog urednika do generalnog direktora! Potvrdu za to naći ću kasnije i u memoarima Svetozara Zečevića, dugogodišnjeg ministra republičke i savezne policije, kada su Markovića posle Brionskog plenuma ubeđivali da prestane s tom saradnjom, „da se skine s veze“.
***
Godine 1968. moglo mi se desiti da završim novinarsku karijeru. Priključivši se studentskoj pobuni, jer su mi se mnogi njihovi zahtevi dopali, skupio sam sedamdesetak potpisa novinara koji su takođe prihvatili zahteve studenata za promene. Prikupljajući potpise, na poziv pesnika i novinara Slobodana Markovića, krenuo sam do njega u zgradu Borbe. Negde u hodniku su me napala trojica nepoznatih ljudi, uhapsila, uvukla u neku kancelariju i zaključala. Uskoro se pojavio Boško Stanišić, urednik nekog od Borbinih izdanja, i počeo viku kako sam došao da trujem njihovu zdravu sredinu, da sam strani plaćenik i slično. Pokušao sam da objasnim svoje dobre namere, ali nije vredelo. Boško je, kao pravi komesar, naredio onoj trojici da me izbace iz zgrade. Ispostaviće se da su dvojica od njih urednici u Novostima, Mirko Stamenković i Dušan Đurišić. Napisao sam o tome tekst koji je objavljen u Književnim novinama, a potom i pročitan na Filološkom. Pod naslovom Nasilje u zgradi Borbe članak je objavljen i u slovenačkoj Mladini .
***
Još jednom ću se naći pred „sudom javnosti“. I kolektiva, naravno. Biće to desetak godina kasnije, uoči burnih devedesetih, a povodom osnivanja „Fonda solidarnosti“. Ideja je potekla od Duška Bogavca. On, Milo Gligorijević i ja smo bili prvi članovi Inicijativnog odbora. Ideja je bila da se, iz sopstvenih sredstava osnuje fond iz koga će dobijati pomoć svi oni koji stradaju zbog javnog delovanja. Inicijativa je naišla na jugoslovenski odjek. Učlanilo se na stotine ljudi iz kulture i nauke. To je, valjda, bilo prvo okupljanje te vrste na jugoslovenskom nivou. I baš to jugoslovenstvo je zasmetalo onima koji su pripremali razbijanje Jugoslavije.
***
Počela je javna hajka, optužbe da se radi o stvaranju treće Jugoslavije. Kakav paradoks: oni koji su predano radili na rušenju postojeće zajedničke države, plašili su se nove zajednice u istim okvirima! Počelo je proganjanje inicijatora, kažnjavanje, smenjivanje… Posledice me nisu mimoišle ni ovoga puta.
***
Kao ni prilikom osnivanja Jugoslovenskog ekološkog društva „Život“. U CK Srbije zaključili su da je to pokušaj osnivanja Stranke zelenih. Bio sam izabran za predsednika. Jedini put. Ali „Život“ je živeo svega nekoliko meseci. Tolikog veka je bilo i moje predsedavanje. Nije mi bilo krivo zbog „fotelje“ ali zbog ideje jeste. Jer je to bio uistinu ekološki pokret. Da li je moguća ekologija ljudskosti ?
O sagovornikuMihailo Blecic, novinar, pisac i publicista, roden je 1937. godine u Pivi, a od 1952. živi i radi u Beogradu. Studirao je dramaturgiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Kao novinar radio je u NINu i drugim Politikinim nedeljnicima. Objavio je dvadesetak knjiga publicistickog karaktera : Crveni listovi Ive Andrica, Poslednje javke, Leksikion ljubavi, Proroci i proročanstva, Slucaj Žanko … Upravo je završio delo ENCIKLOPEDIJA BEOGRADA … koje ceka izdavaca.
Pred sudom javnosti’]
Još jednom ću se naći pred „sudom javnosti“… a povodom osnivanja „Fonda solidarnosti“. Ideja je potekla od Duška Bogavca. On, Milo Gligorijević i ja smo bili prvi članovi inicijativnog odbora. Ideja je bila da se, iz sopstvenih sredstava osnuje fond iz koga će dobijati pomoć svi oni koji stradaju zbog javnog delovanja. Inicijativa je naišla na jugoslovenski odjek. Učlanilo se na stotine ljudi iz kulture i nauke. To je, valjda, bilo prvo okupljanje te vrste na jugoslovenskom nivou. I baš to jugoslovenstvo je zasmetalo onima koji su pripremali razbijanje Jugoslavije.
Izbegao surovu sudbinu’]
Ja sam, čak, jedva izbegao da ne budem spaljen sa stotinak seljana, koje su pokupili Nemci, pod izgovorom da im uruče dokumenta za slobodno kretanje. Verovatno vođen nagonom preživljavanja, sakrio sam se i tako izbegao surovu sudbinu. A imao sam tada, 1943. godine, nepunih šest godina.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
