Zrak i Ison Bojana Jovanovića

Tamo su iznešeni stavovi o poeziji ovog autora koji, povodom njegove nove, dvanaeste knjige pesama Ponovna rođenja – izabrane i nove pesme (Prometej, Novi Sad 2015), moraju da se obnove i razjasne.

U krajnjem, stavljajući u zagradu sva ta razmišljanja o poeziji, takoreći nasumice su se izdvojile dve pesme u ovoj knjizi – Zrak (pesma je stavljena na početak ovog izbora, i može se uzeti kao uvod u njegovu poeziju) i Ison (koja stoji na početku zbirke Odlomci božanstva). Da bi se analizom tih pesama doprlo do nekih dubljih slojeva i toga što je suštinsko za poeziju Bojana Jovanovića, mora se početi od njegove metaforizacije poezije, koja često kod postmodernih pesnika prelazi u sofisticiranost stiha. Vislava Šimborska ponekad odjekuje i kod ovih pesnika. Ali to Jovanoviću nije svrha, njegova je namera da se tom metaforizacijom (za šta je sposoban jezik), dakle, metaforom u poeziji dopre do nečeg dubljeg što je s nama, a to su postojanje i nepostojanje, to je to naše biti i ne biti, i naše Jesmo, i oko toga se svi savijamo. S tim Jesmo dolazi i to bezmerno objektivno, i naša bezmerna subjektivnost. U tome se poezija, kad smo mi u pitanju, u najvećoj meri uzima kao duhovna forma koja je najbliža tome biti, ona je, zbog jezika (po Hajdegeru jezik je prapoezija), i subjekt koji govori, čime je pesnik, govorom vezan za svet, ali je istovremeno i odvojen od sveta, i u od/skoku od sveta u jezik, gde ima svoju suverenost i slobodnu odluku. Ako se, opet, imaju u vidu realnoistorijski oblici izražavanja toga jeste („mitologija, kultura i civilizacija“), onda je tu poezija i najadekvatnija forma.

U pesmi Zrak, odmah u prvim strofama, iskrsava pitanje o nama: šta je to što smo mi sami, naime, šta smo od svega toga što se dešava s nama? Najbolje je to ostaviti čitaocu. I nije nimalo čudno to što autor govori u prvoj strofi, da u hladu pronalazi mesto da „pomoću gladi i žeđi prenosi veći deo svog tela u veći hlad“. On čitaoca tim stihovima, reklo bi se, upućuje na ta pitanja o nama, šta smo mi svi, i oni pre, i oni posle nas sadašnjih, i zašto se sve to radilo što se radilo? Odgovor na to pitanje Jovanović nagoveštava u drugoj strofi/dvostihu, da iz cipele vadi „neugodni kamenčić“, a u trećoj strofi, opet, kaže da je već mnogo prošlo i skoro sve od života, ali je ostalo to „zrnce trajanja“ koje ga žulja. I sad je implicitno pitanje u celoj pesmi šta je to što preostaje u tom našem prolaženju u to prošlo? Šta je ili ko je to? Itd. To smo mi sami, ono što je preostalo u našem prolaženju. To što smo mi, međutim, ne prolazi, to nestane, i ne pokaže se nikome, ni sebi, ni drugima. To je taj nestanak, ili smrt! Zagonetka, i najveća tajna, pa je u tom kontekstu, sve to što radimo, svi ti otvoreni frontovi na kojima bijemo svakojake bitke, zapravo želja da se dokučimo. Poezija zbog toga postoji. A, da li se to može?

U drugoj Jovanovićevoj pesmi Ison (reč ison je grčkog porekla i označava religiozni bruj, to je osnovni ton u vizantijskoj muzičkoj skali, to je bruj koji se neprekidno ponavlja u različitim tonskim visinama) sve je nedovršeno, ispreturano i realno. Zbog toga se ona i nametnula kao izbor. Što god da se uradi s ovom pesmom, ništa se u njoj ne bi promenilo, mogla bi da se prevede na deset jezika, isto bi bilo, promenio bi se jedino glas ili grafema. Šta bi onda bio taj njen osnovni bruj ili ton? Postojanje je njen osnovni bruj, to se ne menja, sve stvari u toj pesmi postoje, bez obzira kako se postavljaju, to je taj konkretni svet, sa svakim je korakom i treptajem drugačiti, ali je i isti – s njim je postojanje, to je to ontološko i to isto, nasuprot raznolikostima i razlikama. A, na ontološkom je jedino i moguća raznolikost sveta i sve te promene. Postojanje (ontološko) je, na neki svoj način, i kod Kejdža – reč je o tišini koja je taj njegov ison ili bruj.

Kejdž je izvodio svoju Sonatu tišine, tako što bi noseći violinu i gudalo izašao na pozornicu i tamo bi oćutao nekoliko minuta, čime je uspostavljao taj bruj kod svojih slušalaca, i na tom bruju moguć je taj njegov svet muzike. Daleko smo od toga da Jovanovićevu pesmu Ison odbacimo kao nešto što je samo atrakcija, ili Kejdžovu Sonatu tišine. Pre su to znaci o neizrecivosti postojanja, mada ga izričemo i, u tom smislu i nastojimo da ih razumem.