Kako je oklevetan Danilo Kiš

Danas ostaje žal što Danilo nije duže poživeo jer bi, verovatno, dobio Nobelovu nagradu, što bi bilo ogromno priznanje srpskoj književnosti u najtragičnijem periodu njene istorije.

A juče? I onda, kao danas, za pisanje postoji samo jedno vreme, vreme u kome svako veliko delo ne može ostati nekažnjeno.

Danilo Kiš je optužen za plagijat! NJegova knjiga Grobnica za Borisa Davidoviča, tek što je izašla (prvo izdanje juna 1976), dočekana je bukvalno na nož. Kiš je plagijator! Jer je prepisao jedan odlomak opisa crkve Sveta Sofija u Kijevu iz knjige Luja Renoa Ruska umetnost, zatim, ova knjiga je proizašla iz Štajnerove knjige 7000 dana u Sibiru… I da ima mnogo sličnosti sa Solženjicinovom prozom, da Kiš nije doživeo užase sibirskih lagera već ih samo prepričava…

Sve klevete zapisane su krvavim slovima. I bedni komarac može da pusti krv. Sa klevetama žive pisci, klevete ubijaju pisce. Klevete u književnosti upisane su kuginim slovima.

Klevete su oživele, beskrajno zadovoljne svojim učinkom. Što je kleveta besmislenija, neverovatnija, dobija na snazi i ubrzanju. Crvić sumnje će se ugojiti, postaće crv-div, razaraće najmasivnije gromade.

Grom iz vedra neba! Jedan od najdarovitijih pisaca na srpskohrvatskom jeziku predstavljen je kao lopov, šarlatan, prepisivač… Intrige i spletke koje su se plele oko imena Danila Kiša sadrže svekoliku podmuklost, posledično da skreše pisca, da ga uvale u blato i da mu ostave jedini izlaz: samoubistvo. Celan je skočio sa mosta u Senu. Majakovski je stavio tačku na život. Metkom.

Među prvima sam stao na stranu Kiša. Danilo mi je telefonirao i našli smo se istog dana. Izgledao je očajno. Vidno izmršavio, neveseo, ozlojeđen, kiptao je od gneva. Lice isprskano nekom bojom pepela koja će mu ostati do kraja života. Šetamo Tabanovačkom ulicom na Voždovcu, gde on stanuje. Ružna ulica, nalik ptičurini sa jednim podignutim tamnosivim krilom i drugim odlomljenim, spuštenim sve do autoputa i Dušanovačke pijace. Kamioni, putnička kola, autobusi, uleću sa Autokomande, dižu prašinu i nastavljaju prema Zaplanjskoj i Kumodražu. Ulica je prljava, bez drveća, sa psima lutalicama i tek kojom ljudskom prilikom. Ja iskazujem svoj utisak i ne znajući zašto. Kiš ne može da se zaustavi, govori onim svojim dubokim glasom, neprekidno pušeći: „Je l’ vidiš šta mi rade! Pljušte klevete, denuncijacije, sramoćenja, optužujući me za krađu intelektualne svojine, podgrevajući sumnju, da je Kiš plagijator, mala sitna duša, Čivutin koji se kiti tuđim perjem, nosi oko vrata ogrlicu od lažnih bisera. Na šta sve oni nisu spremni! Predstavljaju se kao dobronamerni ljudi, humani, višestruko proverene nevinosti, žele samo da me zaštite od mene; lopova i barabu, intelektualnu prostitutku od koje treba zaštititi čitaoce. Sve to, pa još traže da priznam da sam plagijator, a oni će, kao velikodušni ljudi, sve zaboraviti! A ja sam prikupljao materijale, čitao i Iščitavao sve do čega sam mogao da dođem o stradalnicima i stratištima i zbog golemog ličnog razloga i lične dužnosti prema svojim najbližima, nestalim u logorima što su svuda na svetu istovetni. Trudio sam se da pišem što bolju literaturu, gnušajući se osrednjosti toliko pogodne za bronzani i lovorov venac. Ja sam morao da napišem dobru literaturu. I napisao sam…“ Kaže mi da se baš ovih dana seća šta mu je rekao žestoki momak, vođ Savamalaca sa kojim sam ga ja upoznao da ga zaštiti od džudista što su mu pretili i dobacivali urede, onako iz čistog mira.

– Znaš kako je tekao dijalog između mene i Savamalca? Kao u Joneskovim dramama. Savamalac kaže meni: „To je zbog tvoje slabe tačke, Danilo!“ A ja: „Misliš da je to zbog moje slabe tačke?“ Momak odlučno: „Zbog tvoje slabe tačke!“ On nije okolišao, nazvao je stvar pravim imenom. Moja Slaba tačka poslužila je tužiteljima kao kapisla za mračnu mržnju prema meni.

Kiš me je zamolio da mu zakažem sastanak sa Davičom.

Oskar je pristao i nas dvojica došli smo pet minuta ranije. Ali, Kiš i Mirko Kovač već su nas čekali u kafani Kalenić. Oni su znali da je Oskar držao do tačnosti bilo ko da je u pitanju… Davičo je odmah prešao na glavnu stvar, rekavši da je lepo što su ga nekolicina njegovih drugova – Kovač, Filip David, Bora Pekić, Predrag Matvejević, Boro Krivokapić i drugi – časno i nedvosmisleno uzeli u zaštitu. Ali, dodao je, tuđa ruka svrab ne češe. Onda se obratio direktno Kišu:

„Ti moraš da napišeš književnu polemičku knjigu. Na megdanu misli i snova, tvoj kritički duh mora da bude intelektualno superioran. Članci su praporci, a knjiga je zvono. Pazi, ti ne ulaziš u obračun samo sa dogmatizmom, timofejevštinom… već i sa zlom narastajućeg nacionalizma koji ispred sebe gura nekakav tobože pozitivan nacionalizam kao princip. Užasavaj se mekosrdačne nagodbe. Ne budi maneken idealističke estetike…“

Usred razgovora banu za naš sto, kao da je doleteo sa tavana na kome je stanovao, Jakov Grobarov! Obraća se Kišu: „Daniluška, može li za mene dupli vinjak?“ Mirko je brzo reagovao i odvukao Grobarova za drugi sto. I sam sam se njima priključio – … Potom smo otišli na pijacu i ona nas je zavela svojom vrevom… Koliko poseduješ nečeg – toliko robuješ nečim, to je dijalektika pijace… Vratili smo se nakon jednog sata, a Oskar i Danilo, licem u lice uneti, još su bili u razgovoru.

Ne mogu reći da sam sa Danilom bio intimus. Naši životi su se ukrstili, dodirnuli, okrznuli još u mladosti. Svako prijateljstvo u mladosti je stanje između nemanja prijatelja i mnogo prijatelja. Danilo Kiš je bio jedan od retkih ljudi sa kulturom brehtovske ljubaznosti. Među svojim prijateljima ja sam mu našao mesto između Branka Miljkovića i Radivoja Koraća… Kao i kod Branka: stvaralačka groznica i sklonost prema boemiji, doduše sa više otmenosti od Branka, i kao kod Žućka: povučenost u sebe i neki zajednički šarm stidljivosti.

Jedno vreme, nekoliko meseci 1958, pre ili nakon što je diplomirao, Kiš je ilegalisao u Studentskom domu 14 decembar u Zagrebačkoj ulici. Ja sam ga doveo u sobu sa desetak ležajeva. Bili su to gvozdeni kreveti kakvi su se nalazili još samo po bolnicama i u kasarnama. Ovi u studentskom domu bili su sa ulegnutim gvozdenim madracima prekrivenim jednim čaršavom i jednim ćebetom. Kišu je dao krevet student medicine koji je pisao roman pod uticajem Balzaka. Medicinar je odlazio kod učiteljice na selo i ostajao tamo mesecima. Bila je zima. Kaljeva peć nije ložena jer je strašno dimila. Jedan prozor razbijen. Spavali smo pokriveni ćebetom preko glave. Vazduh je bio svež. Danilov ležaj, uz moj. On je dolazio kasno, i pred spavanje je pušio. Ustajao je rano i još u krevetu palio cigaretu. Ja ga nikada nisam video da jede. Odlazio bi rano u biblioteku, da zauzme mesto. Posedovao je izuzetnu radnu etiku. U sobi su bili momci iz svih krajeva nekad nam zajedničke države. Niko nikom nije smetao ni podvaljivao. Niko nikog nije cinkario.

… Kiš i ja doputovali smo u Osijek na književno veče koje je organizovao pesnik Dejan Rebić. Tada su u Osijeku služili vojni rok Slobodan Novaković i Radivoj Korać. Nas dvojca otišli smo u kasarnu, Sloba i Žućko dobili su slobodan dan zahvaljujući majstoru Joški Škerli iz Kosova Polja. Naši očevi radili su pre Drugog svetskog rata u rudniku Trepča.

Postoje dani koji se urežu u sećanje i zadugo svetle unazad. Jedan od takvih je i taj dan u Osijeku koji se u uspomeni na drage ljude otvara motivima za elegiju. Danas bih sve dao za fotke što ih je napravio reporter lokalnog lista istrošivši čitav film snimajući nas četvoricu. Sećam se da su dečaci jurili za Žućom i tražili autogram. Sloba, koji je mogao biti doktor sociologije sporta, tvrdio je da je Žućko po popularnosti, sportista broj 2 u zemlji, odmah iza Šekularca! Sloba je vodio glavnu reč i ubeđivao je Kiša da piše scenarija za film. Ja sam dobacio da bi Korać mogao da bude naš Gari Kuper, na što je Žućko dodao: „Je l’ misliš da Gari Kuperu nosim kufer?“

I samo književno veče ostalo mi je u pamćenju kao jedno od najlepših na kome sam učestvovao. Kiš je pročitao pesmu u prozi S jeseni kad počnu vetrovi, i podosta odlomaka iz tada još neobjavljene knjige Rani jadi. Razgovor sa publikom se otegao, pljuštala su pitanja. Jedno Kišu: „Vi ne izlazite iz perioda detinjstva, znači li to da pišete porodičnu sagu?“ Kiš je govorio o „Eldoradu potisnutog pamćenja najranijeg detinjstva, i nepotisnutog sećanja na dečaštvo koje je, istovremeno, i sećanje na budućnost“, o „pučini zaborava iz koje ne znaš šta sve može da ispliva“. Sećam se da je citirao Foknera: „Ako moram da biram između ništa i jada, biram jad.“

Govoreći o knjizi Rani jadi, kaže da je naslov proizišao iz Foknerove rečenice…

U foajeu hotela, skrivenog iza velikih izduženih somotskih tkanina i senovitih nabora, smestili su se članovi mesnog literarnog kluba i neke devojke iz folklorne grupe… Kiš je uzeo gitaru, svirao je lepo i još lepše pevao dubokim promuklim glasom. Danilo počne „Oči čornije“, a devojke prihvate i prate ga. Danilo na mađarskom počne Sonju, a devojke prihvate i prate…

Danilo je u hotelu upoznao lepu Eržebet, zastupnicu poljoprivrednog kombinata iz Belja koja je kao trgovački putnik prodavala njihova vina. NJenim fićom krenuli smo za Batinu.

„Moram da vidim most na Dunavu, da pređemo što laganije preko njega. To mi je važno. Veoma važno“… rekao je Danilo.

Ni Eržebet ni ja nismo ga pitali zašto mu je to važno. Batina kao da je pobegla od mosta na breg, među vinograde. A sam most kao da je iskočio sa obale na obalu strašću ogromnog mamuta. Gvozdeni luk mosta gubio je svaku formu lepote… Danilo se obratio saputnici: „Eržebet, na kojoj ste strani reke srećni?“

Eržebet, nevoljno: „I na jednoj i na drugoj strani ja sam srećna…“

A Kiš: „Ja, takođe, nisam srećan ni na jednoj strani!“

Eržebet je na mađarskom verovatno nešto opsovala. Krenula se prema meni: „Izvinite što ćemo Danijel i ja malo madžariti“…

Bogami, madžarili su sve do Sombora, gde nas je ostavila…

Posle podosta provedenog vremena u fići, da protegnemo noge, uputili smo se u šetnju gradom. Zaustavljali smo Somborke na biciklama i pitali:

„Gde se nalazi ulica Paje Jugoslavije?“ Da li su nas čule ili samo prečule pitanje, devojke su nam veselo pokazivale rukom u pravcu u kome se nalazi kuća čuvenog knjižara i zaljubljenika u knjigu znanog po nadimku Paja Jugoslavija. Kad smo stigli, ovaj vedri, neobično komunikativan momak rekao nam je da možemo koju god hoćemo knjigu, ali pod jednim uslovom: da ne platimo! Sad, dok ispisujem ove redove, na um mi pada misao: Zašto se jedna ulica u Somboru ne zove ulica Paje Jugoslavije?

Uhvatili smo poslednji autobus. Svitalo je kad smo stigli u Beograd. Autobus se zaustavio na peronu uz sam hotel Bristol, a preko puta zgrade u kojoj je nekad bio Studentski dom 14. decembar. Prozori su se palili i gasili puni otegnute ravnodušnosti.

U petu deceniju života Danilo Kiš je ušao sa objavljenom knjigom Grobnica za Borisa Davidovića, 1976. On je znao da je napisao knjigu o kojoj je sanjao još na studijama. Dva romana, Mansarda i Psalam 44, ranije objavljena, kritika je jedva zabeležila. Avaj, Kiš ni slutio nije kakav će mu pakao napraviti od života nekolicina pisaca, novinara, univerzitetskih profesora, advokata… među njima i nekoliko bliskih prijatelja!

Orkestrirana kampanja protiv Kiša nije posustajala. Cilj je bio da se stvori u javnosti utisak – „ima tu nečega lopovskog, nemoralnog, nedostojnog…“ od čega treba „zaštititi narod i državu…“

Godine 1978. Izašla je u Nolitu Kišova polemička knjiga Čas anatomije. Nema sumnje: Čas anatomije je ostvarenje ravno Krležinim polemičkim rapsodijama Dijalektički antibarbarus i Moj obračun s njima. Danilo Kiš se nije predstavio kao antipod jednom Krleži, Marku Ristiću, Vinaveru, već kao njihov sledbenik. Bila je superiorna Kišova inteligencija, erudicija i ironija kojom je identifikovao bedu dvogodišnje ofanzive na njegovo delo sa ličnom bedom pojedinca.

Ova knjiga je totalno razbesnela tužitelje. Podnete su tužbe sudu protiv Kiša. Ja sam u Književnim novinama objavio tekst u kome sam rekao šta mislim o ovom književnom suđenju. Danilo mi je pokazao tužbu i uz nju Bliže objašnjenje i proširenje tužbe gde se moje ime pominje šest puta.

Bilo bi glupo da sada komentarišem suđenje. Kada je to trebalo reći, ja sam ga nazvao sramnim…

U izdanju Službenog glasnika

Službeni glasnik objavio je zbirku tekstova pod naslovom Venac od trnja za Danila Kiša (priredio Milivoje Pavlović), u kojoj veći broj autora govori o ličnosti i literaturi velikog pisca. U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje šire odlomke iz članaka Božidara Šujice koji su u knjizi objavljeni pod naslovom Rekvijem za most na Dunavu kod Batine. Oprema teksta redakcijska.