Božja telesnost

Reč je o linijama spoja između antičkih i srednjevekovnih predstava u kojima se pojam bestelesnog bića probio u dominantni model.

Da li je Bog telesno Biće – i ukoliko da, koliko ih je?

U antici je za obrazovane hrišćane bilo samorazumljivo da je Bog, kao i mnogobožačka božanstva, telesno biće. Kristof Markšis pokazuje kakao bi telesnost boga trebalo konkretno da se predstavi, prateći filozofske i teološke debate o tome, tako i analitički osvetljujući mnogostruke preplete jevrejskih, hrišćanskih pogleda sa politeističkim božanstvima pagana. Naporedo sa tim je vazda reč o ljudima, njihovoj telesnosti, njihovoj duševnosti i o isceliteljskoj moći religije.

Bog je nesamerljiv, nepojaman, bestelesan i izvan svake predstave. Tek što je Fotin, jedan egipatski monah, jednom starom eremitu Serapionu objasnio, ovaj, obliven suzama, jecajući proiznosi: „O doboga meni! Vi ste mi moga Boga uzeli. Sad nemam nikoga kome bih se obratio“. Ovu anegdotu je preneo Jovan Kasijan (420. godine) u Razgovorima staraca. Ona se odnosi na kontroverzu o tome: Ima li Bog telo ili ne? Fotin sledi ovde hrišćanskom ocu crkve Origenu (185-253), dok se Serapion drži doslovno Svetog Pisma i pripisuje Bogu telesnost.

U svojoj knjizi Gottes K�rper Kristof Markšis, profesor stare crkvene istorije na Humboldt univerzitetu u Berlinu, opisuje dva međusobno spletena narativa. Prvi počinje – ne izričitim, ali pretpostavljenim – verovanjem drevnih Grka i Jevreja u telesnost bogova ili jednog telesnog Boga. Potom dolazi Platon, koji je shodno Ciceronovom spisu O prirodi bogova (De natura deorum), Bogu atribuira bestelesnost: Bog je čisti duh, i ako ga pesništvo drugačije predstavlja, onda je to poezija, a ne istina. Među hrišćanskim teolozima ovo mišljenje dele Origen, Blaženi Avgustin i Toma Akvinski na hrišćanskoj, a na jevrejskoj strani Filon Aleksandrijski i Majmonid.

Sa konceptom bestelesnosti Boga je platonska filozofija ušla na velika vrata monoteističkih religija. Time su one helenizovane – grčkim duhom prožete i promenjene.

Markšis se na zadovoljava jednostavnim narativom. On mu priključuje i jedan dodatni, koji je nešto složeniji. On se odnosi na otpor platonskom poimanju Boga. Mnogi antički mislioci – paganski, jevrejski i hrišćanski – nisu mogli da se odluče da poreknu Bogu telesnost. Ono što nije telo, ne postoji; dakle, Bog mora imati telo. Tako rezonuje crkveni otac Tertulijan, koji i ljudskoj duši pripisuje izvesnu materijalnost.

Kad je reč o telesnim svojstvima bogova, duše, anđela ili samoga Boga, uvek je o jednoj posebnoj matrijalnosti reč – o prefinjenoj, fluidnoj ili astralnoj materijalnosti. Stoici i neoplatoničari su tako mislili, a među hrišćanima Tertulijan i Melito iz Sarda i još neki drugi. Kompromisnu formulu predložio je Genadije iz Marselja (oko 470): „Duša i anđeli su telesni, a sam Bog je bestelesan“.

Jevrejska mistika, kojoj Markšis posvećuje opsežno poglavlje svoje knjige, odlučno se suprotstavlja ideji bestelesnosti Boga. Pod oznakom Hehalot poznati tekstovi iz pozne antike opsežno opisuju u neizmernost potenciranu veličinu Boga. Posebnu oštru notu ima otpor protiv bestelesnosti Boga u poznoantičkim hrišćanskim debatama o prirodi Isusa Hrista.

Kako stoji sa pitanjem telesnosti Bogočoveka: Bića koje je Bog i čovek? Da li Hristos imao prividno ili stvarno telo? O tome je bilo reči u poslanici apostola Pavla Kološanima 2.9: „Jer u NJemu obitava sva punoća Božanstva (s�matik�s) telesno“.

Markšis se ovim predmetom kreće na polju florirajućeg naučnog istraživanja još iz sedamdesetih godina prošlog veka: istorije telesnosti u hrišćanstvu. O ovom sižeu je napisana ogromna literatura među kojima su imena poput Pitera Brauna, Žaka le Gofa i Kerolin Voker Binum najprominentnija. Spomenuti autori pišu o promenljivoj istoriji telesnosti u antici, o njegovom suzbijanju odnosno potiskivanju i obezvređenju u poznoj antici i srednjem veku, do decidiranih mišljenja u vreme renesanse i reformacije. Tada je ljudsko telo bilo u prvom planu, a Božije bilo zapostavljeno.

Ovom Markšisovom knjigom ova tema je obnovljena i, zaglušujućim udarom činjenica i zastrašujućom erudicijom autora, dobila nove dimenzije i perspektive. I modernoj teologiji ne polazi za rukom da se oslobodi ideje telesnosti Boga, iako Markšis izbegava da se opredeli za jednu od pro et contra frakcija.

U svakom slučaju on je daleko od podrugljive ideje da apostrofira viziju veoma uticajnog biologa i filozofa Ernsta Hekela postuliranu u svome delu Zagonetka univerzuma (Weltr�tseln, 1899), da je Bog „kičmenjak vazdušnog obraza“ („gasf�rmiges Wirbeltier“).