Da li Srbiji trebaju dva jezička standarda

Klasična akcentuacija koja je utvrđena sedamdesetih godina 19. veka u spisima Đure Daničića u još većoj meri odstupa od većine govora u Srbiji, a posebno od govora Beograda koji u Srbiji ima najveći prestiž. I u Srbiji su se povremeno javljali usamljeni kritički glasovi uprkos pritisku vlasti, ali su se oni jedva razabirali u jednodušnoj podršci zvanične, službene lingvistike (vidi knjigu Milke Ivić, O Vukovom i vukovskom jeziku, 1990).

Krajem šezdesetih godina prošlog stoleća, američki lingvisti Tomas Magner i Ladislav Matejka (Word Accent in Modern Serbo-Croatian, 1971) odlučili su da temeljno ispitaju akcente na celoj štokavskoj teritoriju bivše Jugoslavije da bi utvrdili stepen poštovanja klasične norme. Oni su testirali 1.600 učenika srednjih škola širom bivše Jugoslavije i našli da se klasična norma u znatnoj meri poštuje u Bosni i Hercegovini, gde se neakcentovana dužina, koja je problematična u skoro svim drugim oblastima štokavske teritorije, uspešno koristi za razlikovanje značenja. Nasuprot tome, dva kratka akcenta, uzlazni i silazni su gotovo svuda pokazala nedovoljnu razlikovnu moć, a sličnu nesigurnost su subjekti pokazali i u razlikovanju dugouzlaznih i dugosilaznih akcenata. Oni su zaključili da ton predstavlja najslabiju kariku sistema jer je njegova nezavisnost podložna uticaju „kako lingvističkih tako i nelingvističkih činilaca“. Nasuprot tonu, mesto akcenta je izgleda najpouzdaniji prozodijski elemenat sistema. S obzirom na mesto akcenta, američki lingvisti nisu našli da postoje značajne razlike između između gradova u Bosni i Hercegovini i drugih većih gradova na štokavskoj teritoriji. Oni su zaključili da je u gradovima širom bivše Jugoslavije uspostavljen uprošćen akcenatski sistem sa mestom akcenta i akcentovanom dužinom kao glavnim parametrima.

Magner i Matejka takođe su testirali neke prominentne lingviste koji su se sami dobrovoljno javili jer se posebno interesuju za akcentologiju. Rezultati testa ukazuju na jednu značajnu razliku u ovoj grupi stručnjaka. Profesori Brozović, Bugarski i Riđanović, koji su se rodili i odrasli u Bosni i Hercegovini, uradili su test potpuno tačno. Druga grupa uključuje lingviste koji su odrasli u drugim krajevima štokavske teritorije i upravo ovi lingvisti – akademici Pavle Ivić i Mitar Pešikan, a zatim hrvatski lingvisti Bratoljub Klaić i Božidar Finka nisu uspeli da u potpunosti utvrde očekivane razlike u značenju, već su našli da neki delovi testa dovode do zabune i konfuzije. Najviše grešaka su ti stručnjaci počinili u utvrđivanju neakcentovanih dužina i razlikovanju dva kratka akcenta. Taj rezultat su autori testa shvatili kao konačan dokaz da potpuno usvajanje klasičnog prozodijskog standarda van oblasti koje čine njegovu bazu nije verovatno. Oni predviđaju da će klasičnu normu normativisti morati da napuste ili će ona ostati izazov koji većina izvornih govornika neće moći da savlada uprkos upornom zauzimanju škole. Ovaj rezultat potvrđuje istraživanje Pola-Luisa Tomasa govora Niša i okolnih sela objavljeno u Zborniku 1999, koje nalazi da je prihvatanje prozodijskog sistema srpskohrvatskog standarda „praktično nemoguće ukoliko nije usvojen u detinjstvu“. Akcenat reči u Nišu jeste na istom mestu kao u standardu, ali „uglavnom čuva istu prirodu kao u izvornom dijalektu – ekspiratorni, bez kvalitativnih i kvantitativnih opozicija“.

Dragoljub Petrović (Dve srpske prozodijske norme, 1999) posle 30 godina takođe zaključuje da je jedan uprošćen akcenatski model uspostavljen na istočnoj teritoriji srpskoga jezika, naročito u Beogradu kao kulturnom centru. Petrović ocenjuje da shvatanja srpskih lingvista karakteriše odsustvo realnosti u oceni prozodijskog sistema. Beograd, severna Srbija i Vojvodina su prihvatili Vukov princip da književni jezik treba da se zasniva na govoru naroda, ali nisu prihvatili sve elemente njegovog jezika zasnovanog na dijalektu istočne Hercegovine. On citira ocenu Miloša Moskovljevića (1921) da se u Beogradu „usled dominacije jugoistočnih elemenata“ početkom 20. veka razvio „živ i vitalan govor koji ima sopstveni razvitak i pravila, i koji se progresivno širi i jača“. Petrović zaključuje da su dva autohtona prozodijska sistema već uspostavljena u srpskom jeziku, na zapadu onaj koji čuva sve bitne odlike Vukovih kontrasta u dužini, kvalitetu i mestu akcenta, a na istoku sistem koji zadržava samo mesto akcenta. On predviđa da će srpski jezik „morati još dugo da toleriše dva prozodijska standarda… iako samo zapadni ima onaj formalno validniji – preskriptivni status“. Petrović predviđa da će oba sistema funkcionisati kao i dosad – paralelno, ali da se dalje neće moći previđati činjenica da „onaj istočni postaje sve ekspanzivniji“. Problem silaznog akcenta u srpskom jeziku u Bosni i Hercegovini, 2007)

Magnus i Matejka već ranije su utvrdili da gotovo na celoj štokavskoj teritoriji bivše Jugoslavije vrlo dobro funkcioniše uprošćen prozodijski sistem čiji su glavni parametri mesto akcenta i akcentovana dužina, pa nije nikakvo iznenađenje da takav prozodijski sistem odlikuje i govor Beograda. Upravo takav uprošćen prozodijski sistem treba u Srbiji usvojiti kao standard jer je već potvrđeno da on uspešno reguliše komunikaciju štokavskih govornika iz različitih krajeva. Mogući različiti raspored tonova bi se shvatio kao dijalekatska specifičnost pojedinih govora koja ne ometa uspešnu komunikaciju. Noviji izveštaju nagoveštavaju da se i govori centralnih oblasti bivše Jugoslavije kreću u smeru uspostavljanja jednog jednostavnijeg prozodijskog modela (vidi Zenaida Meco, Silazni akcenti i dužine u bosanskom jeziku – norma i stvarno stanje, Bosanski jezik 8, 2011. i Dragimir Kozomara, Problem silaznog akcenta u srpskom jeziku u Bosni i Hercegovini, 2007). O promenama u prozodiji hercegovačkih govora izveštava i Asim Peco u članku Za reformu naše standardne akcentuacije (2002), u kojem on priznaje, posle gotovo poluvekovnog opiranja, da je reforma standardа nužna. On primećuje da je gubljenje dužina zahvatilo ne samo Beograd, nego i zone klasične akcentuacije, gde su nekada postojale tri, pa čak i četiri uzastopne neakcentovane dužine, ali su se one danas svele na jednu „i to znatno izmenjenu dužinu“.

Ako se ipak dopusti da dva standarda već postoje na teritoriji srpskih govora, jedan na istoku, a drugi na zapadu, normalno je da jedan primenjuje RT Beograd, a drugi RT Banjaluka, a da svi ostali mediji u Srbiji i Republici Srpskoj budu slobodni da primenjuju jedan ili drugi standard već prema tome koji više odgovara lokalnim uslovima. Veštačko nametanje nekog konstruisanog standarda nije prihvatljivo u jednom demokratskom društvu, a još manje namera da se taj standard proglasi za obaveznu normu. Može li se najzad dozvoliti da se kao standard i dalje nameće prozodijski sistem koji je neprimenljiv na najvećem delu teritorije Republike Srbije, uključujući i njen glavni grad. U jednom demokratskom društvu nije prihvatljivo rigidno insistirati da svi građani moraju da govore na isti način kako se to čini u nedavnoj kampanji. Standard dakle treba da propiše samo mesto akcenta i akcentovanu dužinu reči, a raspored tonova, koji vrlo retko i izuzetno uslovljavaju značenje, prepusti ličnom izboru i oceni govornika. Igra prestiža prirodno odlučuje koji će govor ili akcenat preovladati kao standard.

Autor je univerzitetski profesor lingvistike iz Sarajeva