Nušićeva Retorika

Nije slučajno da je pisac pozorišnih komada napisao jedan od prvih udžbenika retorike, jer je gluma, uz poeziju, bliska retorici. Nušićeva „Retorika“ prvi put je objavljena 1934. godine u izdanju „Gece Kona“, a ponovo 2011. u izdanju Glasnika. To su, izvorno, bila njegova predavanja držana na vojnoj akademiji. Retorika je nauka o besedništvu, veštini besedništva. To je i veština i umetnost. To je drevna veština, to nije ni brbljanje, ni pričam ti priču (storytelling). Retorika predstavlja skup pravila o lepom govoru, dok je besedništvo praksa u kojoj se ta pravila primenjuju. Jedni ubeđuju svoje slušaoce, drugi na njih prenose svoja iskustva, treći šire svoje ideje i stvaraju sledbenike. Svakome je važno kako pridobiti slušaoca. U onoj meri u kojoj smo epski narod, oduvek se negovalo besedništvo a reči su se prenosile – „s koljena na koljeno“. Besedništvo, počiva na krasnorečivim, bogougodnim, zlatoustim, govornicima, besednicima ili oratorima. Nušić je razlikovao više vrsta beseda. Pomenuću samo neke od njih.

Sudska beseda brani pravdu. Pravo nije isto što i pravda. Vladavina prava je iznad vladavine ljudi. Nevinog optužiti i krivog osloboditi je nepravda. Ne kaže se slučajno, neka vam reči budu blage a dokazi jaki. Danas je to manje više obrnuto. Reči su nam, obično, jake a dokazi slabi.

Vojnička beseda brani čojstvo i budi junaštvo. Ne napred, već za mnom! Uvek će se pamtiti kako je Spartanka svom sinu rekla „sa štitom ili na njemu“, ili kako je Cezar uzviknuo Dođoh, videh, pobedih! (lat. „Vene, vidi, vici“). Kada je prošao Rubikon uzviknuo je Kocka je bačena! (lat. „Alea iacta est“). To je ostalo sinonim za donošenje teških odluka. Cezar je ipak uspeo da pobedi u građanskom ratu, a kako je Senat pobegao iz Rima, smrtna kazna nad njim i legionarima nije izvršena. Naši oficiri su gubili bitke a dobijali ordenje. A mnogi koji su poginuli za otadžbinu nisu dobili ništa.

Duhovno besedništvo je prisutno još od vremena osnivača velikih svetskih religija: Bude, Mojsija, Isusa, Muhameda i Konfučija. Nikada nije bilo lako prodreti u dušu čovekovu i navesti ga da se zapita i zamisli. Ne kaže se slučajno: progovori da te vidim! Mudri ljudi, od davnina, tragali su za pravilima što sadrže ono najvažnije za ljudski život u zajednici. Odnosi među ljudima na ljudski način se mogu urediti na jednom jednostavnom pravilu: Ne čini drugome ono što ne želiš da tebi drugi čine. Kao što znamo, to je hrišćansko načelo iz Isusove besede na Gori: „Sve što hoćete da ljudi vama čine, činite i vi njima“ (Jevanđelje po Mateju). Do potpuno istog načela mnogo ranije došli su Buda i Konfučije, koji je to načelo nazvao „zlatnim pravilom“. Ključna reč za zlatno pravilo je reciprocitet. Za Svetog Savu to je ljudskost. I patrijarh Pavle je upozoravao: „Budimo ljudi….“ Kada je Konfučiju hvalisavi i ambiciozni student isticao kako on zna „zlatno pravilo“, Konfučije je odgovorio: Ti znaš pravilo, ali nemaš snage da ga se pridržavaš. Često nam se dešava da znamo „zlatno pravilo“ ali nismo u stanju da ga se pridržavamo. Nije li to i kategorički imperativ Imanuela Kanta – „moralni zakon u meni i zvezdano nebo nadamnom“. Nije slučajno baš on uzviknuo Sapere aude! (Imaj hrabrosti služiti se sopstvenim razumom).

Branislav Nušić je primer čoveka koji se služio sopstvenim razumom. On je bio hrabar čovek u svom vremenu! On je pisao kako je mislio, ali je i živeo kako je pisao. Da li mi zaista živimo onako kako mislimo? U nama se naš razum, ponekad, sukobljava sa našim iskustvom. O odnosu razuma i iskustva svedoči dijalog između racionalista i empiričara. Empiričari poručuju racionalistima: Nema ničeg u ljudskom razumu što pre toga nije bilo u ljudskom iskustvu. A racionalisti im odgovaraju: Nema ničeg u ljudskom razumu, što pre toga nije bilo u ljudskom iskustvu, osim samog razuma! Dakle, potrebno je i znati i verovati. Biti promišljen ali ne i umišljen.

Da li uopšte u nešto verujemo? Moj teizam je evoluirao od verovanja da Bog stanuje na nebu, do uverenja da je Bog u svakome od nas, kako vrhovni moralni princip. Verujem da, ako ne spasenje duše, bar svoj unutrašnji mir, možemo pronaći ako smo u stanju da budemo gospodari svojih osećanja, svojih misli i svojih reči. Da bismo slobodno koristili svoje reči, jako je važna sloboda govora. Bez slobode govora i slobodnog čoveka, nema ni dobrog govora. Danas svuda možete imati „Hajd park“, svoju pozornicu i govornicu i možete se obraćati svakome do mile volje. Ali šta sve to vredi bez kamera i mikrofona, ako vas niko ne vidi i ne čuje? Čovek ima potrebu da se obraća drugima, ali podjednako su važni i oni kojima se obraćamo. Vrlina dobrog sagovornika je i da ume da sluša. Da bi se ljudi razumeli, potrebno je da se dobro čuju. Kada se slabo slušamo, loše se čujemo i još slabije razumemo. A mi u razgovoru sa decom kažemo: „Ćuti dok razgovaraš sa mnom“!

Govornici imaju različite motive i porive. Učitelji i profesori obraćaju se vašem razumu, političari vašim strastima, a ljubavnici vašim emocijama. Ja imam svoju katedru, ali ponekad mi je potrebno da imam i svoju Saharu da mogu urlam do mile volje, a ponekad i da imam svoj „zid plača“.

Nušić je živeo i pisao u skladu sa stihom – „Mene sve rane moga rod bole i moja duša s njim pati i grca“. NJegove predstave danas se igraju, verovatno, više nego u njegovo vreme. Možda zato, što nam je pokazao kao ogledalu ko smo i kakvi smo. Možda zato, što je bio u pravu, a biti u pravu pre vremena znači ne biti u pravu. „Narodni poslanik“ i „Gospođa ministarka“ su naši savremenici kao i sam Nušić. Dilema političara još iz njegovog vremena mogla bi da glasi – Šta reći a ne slagati? Da li postoji odgovornost za izgovorenu reč? U skladu sa Kampanelinim da „reči prethode mačevima“, na Gazimestanu smo čuli – ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo. Čak se i sa balkona Narodnog pozorišta komandovalo – Agonj! Beše teška reč, ali behu i ratovi. Koje su posledice ovih ratova? To što više svi ne živimo u jednoj državi? To što za granice kažemo – na ovim prostorima? To što su nam Crna Gora i Crnogorci dalje a ne bliže? To što više ne slavimo ispraćaj u vojsku, nego punoletstvo? To što je Srbija jedina zemlja u kojoj ni više ratova sa susedima, ni više izvinjenja? To što smo imali ni više ratnih heroja, ni više njihovih izručenja? To što smo 1989. povikali „svi na Kosovo?“ To što smo 1999. otišli „svi sa Kosova?“

Kada ne znaju o čemu, mnogi bi da pričaju o patriotizmu. Da li neko zna da li je pronađena jedinica za merenje stepena srpstva? Tesla, Pupin i Milanković već su dobili merne jedinice, ili se po njima nešto zove u nauci ili bar neka ulica. Oni su, kao i Đoković zbog kojeg podižu našu zastavu na jarbol i pevaju našu himnu širom sveta, postali mera. „Čovek je mera svih stvari, koje jesu da jesu a koje nisu da nisu“, veli istaknuti sofista Protagora. Andrić je na dodeli Nobelove nagrade u svojoj besedi naglasio da je najvažnije biti čovek. Ali je i najteže. Pominjući njih i pitam se, da li cenimo svoje najumnije i najuspešnije. Da li ih cenimo za života? Ovde se uspeh ne prašta a ništa ne prolazi brže od poverenja naroda. Niko nije prorok u svom selu. Zato mnogi odlaze iz „svog sela“. Ali zato, što dalje odeš – dalje stigneš. Tek kada ih drugi primete i učine značajnim, mi ih svojatamo. Tako je, izgleda, i drugde. Molijer, poznati komediograf i majstor smeha, nikada nije postao član Francuske akademije. NJeni potonji članovi napisali su na njegovom spomeniku preko puta akademije: „NJegovoj slavi nije ništa nedostajalo što nikada nije bio član akademije, a našoj je nedostajao on“.

Možemo li da menjamo tu sliku? Promene u ljudskom društvu počinju promenama u ljudskom mišljenju. Promene počinju promenama u nama samima i u sopstvenom dvorištu. Srce naroda ređe se osvajalo istinom, a češće zabludama. U tome se razlikujemo oni i mi. Nama je do istine i do morala a njima do vlasti. Moral je izgleda proteran iz politike. I posle 5. oktobra rekli su nam – kome je do morala neka ide u crkvu!? Mnogi ne vole da čuju istinu. Profesora istina obavezuje. Borba između dobra i zla nema konačnog pobednika, ali je važno suprotstavljati se zlu. Kao što nam reče „nobelovac“: „sve su Drine krive, nijedna se ne može ispraviti, ali nikada nemojte prestajati da ispravljate krive Drine“. Maks Veber kaže ne suprotstavljati se zlu – znači učestvovati u njemu. Marko Antonije nad mrtvim Cezarom izgovara: „Zlo što ga ljudi čine, živi i posle njih. Dobro se često sahranjuje sa njima“.

Za slobodnu reč uvek se plaćala visoka cena. Progonom, izgonom ili ostrakizmom. Proroke su uvek proganjali. I Hrista su ljudi razapeli, a što više Hrista u vama ima, više vas razapinju i progone. Sokrata je demokratska Atina osudila na smrt sa obrazloženjem da kvari omladinu i poriče moć bogova. Često nam kažu – lepa reč i gvozdena vrata otvara, a obično prećute da se zbog slobodne reči, neretko, iza gvozdenih vrata zatvaralo. Kažu nam: ako vas ne slušamo, pratimo vas. Ako vas ne slušamo i pratimo – snimamo vas. A ja njima poručujem: doušnici, prenesite verodostojno! Vlast je oduvek volela da sluša svoje građane, ali i da ih prisluškuje. Tehnika je napredovala. Sve je više poslušnih ljudi i prislušnih uređaja. Zato ja sam snimam sve svoje govore. Bolje da imam original. Zlu ne trebalo. (Evo napraviću i selfi a vama. Za mnom ili sa mnom!) Ko se drzne, trzne i podigne glavu, optuže ga da nije ispravan. Optužbe da nismo ispravni imaju za cilj da više ne budemo uspravni. Iskustvo govori da život sa „ortopedijom uspravnog hoda“, znači da imamo kičmu. Moralni život je teži, ali je ljudskiji. I sam Nušić je to iskusio. Nušić je zbog jedne pesme proveo dve godine u zatvoru. Na razvojnom putu, on je u svom stvaralaštvu „politički ometen“. Ko danas pamti ko je bio na vlasti u vreme Nušića­? Od Ben Akibe možemo naučiti da se uvek treba sprdati sa progoniteljima svojim. Ali strpljen spašen, jer strpljenjem pobeđujemo mučitelje svoje. Naše strpljenje nije naša slabost, već naša snaga. Trpeljivost je tolerancija a tolerancija je pretpostavka za dijalog. Snagom argumenta, a ne argumentom snage. Volteru se pripisuje da je rekao „Iako se ne slažem sa vašim mišljenjem, trudiću se svim silama da se ono može čuti“.

Možemo li, konačno, da premostimo taj jaz između njih i nas, između onih koji imaju moć i nas koji verujemo u moć reči? Mostovi služe da spajaju različite obale, ali i da bi se gazili i rušili. Zna se ko uvek prvi strada. Treba ubiti glasnika! Konačno, i ako eventualno stradate zbog svoje reči, zar put stradalništva ne vodi u vaskrsenje? Zato, dragi prijatelji, držite se svojih reči, datih obećanja i čuvajte se lažnih proroka! Sa rečima kao i sa snovima, budite oprezni, mogu vam se i ostvariti.

Šta mislite, šta bi danas Nušić primetio da se slučajno prošeta Srbijom? Čuo bi: „Bravar je bio bolji!“, „Za sve su nam krivi profesori i akademici!“, kako za pametne i obrazovane kažu „Sjebi mu znanje!“, pročitao bi sa zidova kako se traži „Pravda za Uroša“, u novinama kako se traži „Sloboda za Miškovića“, i „cipele za Dragicu“, a navijači bi mu uzvikivali „pederu, pederu“! Zato je u Nušićevom stilu najbolje boriti se humorom protiv gluposti. A u besedništvu, kao i u životu, važno je učiti od boljih od vas i ne sputavati bolje. Kakav bih ja profesor bio ako bolji ne bi dolazili posle mene? Sada ja odlazim, a oni dolaze. (Beseda na Nušićijadi u Ivanjici, 27.08.2016.)

Autor je redovni profesor Fakulteta političkih nauka, Univerziteta u Beogradu