Upozorenje mračnoj javnosti

… a pogotovo posle njenog udaljavanja sa nastave sa grupom profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu 1975. godine.

Knjiga „Glas u javnosti – kako postati građanin“ (izdavač MOSTART, Zemun 2016) predstavlja zbornik njenih brojnih javnih istupa u štampi, autorskih članaka, javnih reagovanja i intervjua od 1988. do 2014. godine, u periodu raspada Jugoslavije, rata i sankcija, prvih koraka višepartijskog sistema, otpora vladavini režima Slobodana Miloševića, i perioda koji je nazvan tranzicija, a koji je u biti period ukidanja sistema zasnovanog na ideji socijalizma, društvene i državne svojine, i uspostave kapitalističkog uređenja zasnovanog na privatnom vlasništvu.

O svim ovim događanjima, povodom raznih situacija i političkih zbivanja, Zagorka Golubović nije učestvovala samo kao kritički intelektualac koji javno moralizira, nego i kao delatan naučni radnik, sociološkim istraživanjima na terenu, i angažovanjem u radu političkog saveta sindikata „Nezavisnost“ i izuzetno značajnim neposrednim učešćem i kreiranjem u radu Saveta za borbu protiv korupcije. Tom vrstom delatnog javnog angažmana, kad naučnik izađe iz izolacije i kabinetskih teorijskih razmatranja, Zagorka Golubović je jedan od najsvetlijih primera definicije kritičkog intelektualca koji nije sluga režima, ili pasivan, „vanvremenski“ socijalni filozof, ili vrednosno neutralni istraživač.

U kontinuitetu i dosledno Zagorka Golubović, tokom čitavih 26 godina, na raznim mestima medijskog, pre svega štampanog, prostora jasno se određuje prema brojnim aktuelnim pitanjima društvenih pojava – od nacionalizma do liberalnog kapitalizma, pojma građanina i civilnog društva, do pozicije levice danas. U svim njenim tekstovima i izjavama pak nema zagriženosti, neprijateljstva, borbene strasti – ona se trudi da izlaganjem činjenica i argumentima znanja, nauke i struke, aktivira racionalni odnos prema stvarnosti i time pridobije čitaoca iz najšire publike. U tom i tolikom nastojanju da se bude civilizovan i tolerantan prema drugim i drugačijim shvatanjima, zbog tolike dobronamernosti, nekima se moglo učiniti, istrgnuto iz konteksta, nemajući uvid u sve tekstove, da Zagorka Golubović prećutno pristaje i prihvata „novo doba“. Upravo zbog toga, objavljivanje svih ovih tekstova na jednom mestu i u jednom prostoru tek daje pravu i kompletnu sliku za ocenu i vrednovanje učešća i uloge Zagorke Golubović u ovim dramatičnim istorijskim okolnostima. To je i najvažniji razlog za pojavu ove knjige, jer, ona pruža mogućnost novog čitanja i promišljanja. Mnogi aktivisti, jurišnici i lideri tranzicije nisu marili za javnu reč Zagorke Golubović i mnogih njenih kolega, kritičkih intelektualaca, smatrajući je prevaziđenom, i „demode“. Posle svih iskustava i ćorsokaka u koji je voluntarizam političkih skorojevića zaveo savremeno društvo i socijalnu misao, novim generacijama intelektualaca ova knjiga može predstavljati novinu i osveženje! Jer, došlo je vreme da se sa mnogih pojmova skinu stigme kojima su obeleženi samo zato što su „socijalistički“.

Jedno od važnih pitanja koje se čitanjem Zbornika tekstova nametnulo uredniku ovog izdanja jeste koliko je ovakvo javno istupanje bilo neophodno upravo dve decenije ranije, posle 1968. godine, kad je kritički metod negovan u časopisu Praxis zabranjen i proteran iz javnosti i sa Univerziteta. Tada je otvoren prostor za one ideje, pre svega nacionalističke, a onda i građanske desnice koje su pripremile prostor za restauraciju i na kraju rehabilitaciju prošlosti poražene u Drugom svetskom ratu. Iako je početkom osamdesetih skinuta nezvanična zabrana javnog oglašavanja, pre svega u studentskoj štampi i časopisima, povratak Zagorke Golubović i njenih kolega u elektronske medije i dnevnu štampu i na Univerzitet dogodio se kad je ceo ideološki program nacionalne desnice (koja je sebe čak u jednom delu smatrala i levicom!) već bio zavladao. U vremenima od 1988. do 2014. bilo je nemoguće da ideje levo orijentisanih kritičkih građanskih intelektualaca uživaju respekt javnosti i političara. Bili su na javnoj sceni samo sastavni deo demokratskog privida, demokratski alibi u višepartijskom sistemu u kojem su se za vlast borili i na kraju u vlasti izmešali, nacional-socijalistička i nacionalna neoliberalna desnica, u procesu tranzicije, to jest smene društveno-političkih sistema, ukidanja socijalizma i uspostave kapitalizma. Kao što se može letimičnim pregledom lako ustanoviti, javni nastup Zagorke Golubović bio je najčešće ostvaren u opozicionoj, ozbiljnoj, niskotiražnoj štampi – „Naša Borba“ i „Danas“, zatim, u listu „Republika“, a tek u nekoliko navrata u „Politici“ i „Blicu“. Od tabloidiotizacije štampe početkom dvehiljaditih, koja je preuzela formiranje javnog mnjenja, nije se moglo ni očekivati da daje prostor autorima a pogotovo idejama za koje se zalagala Zagorka Golubović. Glas je postojao, ali u javnosti koja praktično nije postojala, koja je odavno zatrpana i bila ugušena pre svega elektronskim zabavnim medijima. Novine traju samo jedan dan, već sutrašnje donose nove sadržaje koji u zaborav bacaju sve ono od juče. Zbog toga objavljivanje knjige predstavlja pre svega spašavanje ovog značajnog Glasa iz ponora ovakve mračne javnosti i pruža mogućnost za prosvećivanje i posvećivanje novih čitalaca, kojima je potrebno znanje, putokaz i podstrek, za neke nove početke mišljenja i delanja.