Bekstvo od slobode

Zamjatin je iza sebe ostavio znamenito delo „Mi“, politikološki praktikum za razumevanje totalitarne svesti oličene u boljševizmu, staljinizmu, fašizmu i neoliberalnom kapitalizmu, čija je krajnja forma Novi svetski poredak i globalizacija.

Odrastao je u Harkovskoj guberniji u provincijskom gradiću Lebeđanu, udaljenom oko trista kilometara od Moskve, u građanskoj porodici, sa ocem sveštenikom i majkom pijanistkinjom. U Voronežu završava gimnaziju sa odličnim uspehom, nakon čega u Sankt Peterburgu upisuje 1902. godine politehničke nauke – brodogradnju. Sklon liberalnim idejama pridružuje se boljševicima zbog čega ga carske vlasti hapse i proteruju u rodni grad, ali se on ilegalno vraća u Sankt Peterburg, gde završava studije. Pažnju književne kritike privlači pripovetkom „Srez“ u vreme kada je bio prognan, iako je njemu pisanje bilo hobi, a glavna profesija projektovanje i gradnja brodova. Stalno je bio pod prismotrom carske cenzure, posebno kada je 1914. godine objavio antiratnu priču „Na kraju sveta“. NJegovo životno geslo je bilo da „svet u životu održavaju jeretici, a kada ih ne bi bilo trebalo bi ih izmisliti“.

U početku je bio opčinjen boljševičkom revolucijom, govoreći: „Revolucija je mlada ljubavnica vatrenih očiju – i ja sam bio zaljubljen u revoluciju“, ali je ubrzo doživeo veliko razočaranje. Svet je upoznao putujući po Rusiji, Mediteranu i Engleskoj, ali i prevodeći dela DŽeka Londona i H. Dž. Velsa, „Gvozdenu petu“ i „Vremeplov“.

Kruna Zamjatinovog književnog rada je roman „Mi“, delo sastavljeno od četrdeset beleški u kojima anticipira budućnost društvenog uređenja u Jedinstvenoj Državi, na čelu sa Dobrotvorom, gospodarom države koji brine o svojim podanicima. Delo je nastalo 1920. godine kao reakcija na deformaciju ideja socijalizma, neposredno posle pobede Oktobarske revolucije, građanskog rata i inostrane intervencije, ali je prvi put objavljeno 1924. u SAD na engleskom jeziku. Na ruskom je objavljeno 1952, u NJujorku, a u njegovoj otadžbini tek 1988. godine u vreme perestrojke, kada je sovjetski socijalizam doživljavao sunovrat, a SSSR raspad.

Intervencijom Maksima Gorkog kod Staljina 1931. godine, Zamjatin napušta SSSR da bi, šest godina kasnije, 10. marta 1937. umro u Parizu u najvećoj bedi.

Nasuprot utopijskim delima koja su projekcija pozitivne idealističke slike društva, Zamjatin je rodonačelnik negativne utopije ili distopije sa kataklizmičnim i apokaliptičnim predviđanjima. Poruka njegovog dela je da dolazi do diskontinuiteta u razvoju civilizacije i da pojedinac ne može slobodno uticati na svoju budućnost. Opisujući uređenje države koja je represivnu moć razvila do savršenstva, roman „Mi“, apologetski veliča kolektivitet nad pojedincem, projektuje idealnu državu koja vlada ljudima kroz brojeve, mašine i medije, nadgledajući pod staklenim zvonom svakog čoveka, njegovu javnu i privatnu sferu. Sve je strogo kontrolisano, cenzurisano i matematički unapred uređeno, a izbor bez alternative pojedinac treba da prihvati kao sreću i vrhunac slobode. Iako ga anarhisti nikad nisu svrstali u svoje redove, može se reći da je bio strasni kritičar države.

Za državu je svaki njen zločin opravdan i ona je „branila da se osudi na smrt pojedinac, a nije branila da se ubijaju milioni“. U svom groteskno-ironičnom opisu uloge države zamera bivšoj vlasti zašto je ona mogla dozvoliti da ljudi žive slobodno, bez obaveznih šetnji i tačnog rasporeda jela, da ustaju i spavaju po svojoj volji. U zanosu veličanja države veli: „Jedino sredstvo da se čovek izbavi od zločina to je da se izbavi od slobode“, smatrajući da je svest o sopstvenoj ličnosti bolest. U takvoj državi čovek je prestao da bude divljak tek onda kada je sagrađen zeleni zid kojim je odvojen savršen svet „od nerazumnog, nakaznog sveta drveća, ptica, životinja“. Život ima smisao samo ako je neslobodan i potčinjen idealnoj estetskoj neslobodi. LJudi su obučeni u uniforme sa zlatnim pločicama na grudima na kojima su upisani brojevi. Policiji se daje uloga anđela-čuvara, a snovi su strogo zabranjeni i predstavljaju ozbiljno psihičko oboljenje. U Zamjatinovoj Jedinstvenoj Državi pojedinac je samo broj u izvršavanju kolektivne volje države čiji se autoritet i moć nikada ne smeju dovoditi u pitanje. U protivnom sledi kazna, operativni zahvat na mozgu. Autor beleški o Državi broj D-503 ubeđuje čitaoce da je sve ono što je napisao izraz zdravog razuma i činjenica u kojima nema metafora i osećanja.

Pošto je pokorila zemaljsku kuglu Jedinstvena Država će svoj način života nametnuti čitavom kosmosu, gradnjom čudovišne mašine – Integrala, uz opomenu: „Naša je obaveza da ih primoramo da budu srećni. Ali pre oružja – oprobaćemo reč“.

Neposredno posle nastanka, delo „Mi“ mnogi teoretičari su svrstali u rod književne i naučne fantastike, ali će vreme pokazati da je ono bilo u dosluhu sa društvenom zbiljom i tragičnim istorijskim događajima u XX I XXI veku. Delo je nagovestilo formiranje staljinističkih gulaga, masovnih deportacija, nacističkih logora, gde su ljudi bili brojevi bez svog identiteta. Tako je bilo za vreme Drugog svetskog rata, u logorima smrti, stvaranjem vojnih blokova, podizanjem Berlinskog zida, sve do novih zidova prema azilantima u Evropi i SAD, jačanjem represivnih mera i primenom globalnih informativnih mreža kao oruđa za vladanje i nametanje geopolitičkih, državnih, korporativnih i drugih interesa. Uvođenjem informacionih tehnologija ljudi su postali kontrolisani od tajnih službi koje su zahvaljujući internetu ušle u spavaće sobe i na radna mesta.

Prethodnik ideja Hakslijevog „Vrlog Novog sveta“ i Orvelove „1984“, Jevgenij Zamjatin je aktuelniji danas nego juče. Njegovo teorijsko delo nije samo naučna fantastika, već je ozbiljno politikološko štivo koje upozorava da svako represivno i totalitarno mešanje države u javni i privatni život dovodi do sumraka demokratije i slobode ličnosti.

Autor je publicista i politikolog