O zlu, bez patetike

Knjige koje govore o zlu zapravo ga opisuju post festum, dokazujući da je ono što je neshvatljivo i te kako ostvarivo, a da je mašta zlatni grumen uma koji nas od toga brani. O tome, o imaginaciji i o zlu, piše sarajevski pesnik i autor kratke proze Damir Ovčina u svom prvom romanu Kad sam bio hodža (Buybook, Sarajevo 2016), knjizi o opsadi Sarajeva koje su vojne i paravojne snage bosanskih Srba držale na nišanu od 6. aprila 1992. do februara 1996, i o nemoći mašte pred onim što čovek može da najstrašnije, a istovremeno najpodlije i najkukavičkije sprovede u delo.

Teško je, a ideja Ovčine i jeste da je nevažno odlučiti se ko je glavni junak romana, da li devetnaestogodišnjak muslimanskog prezimena koji se u času izbijanja rata našao na Grbavici, u stanu koji povremeno obilazi, Sarajevo, u novoj svetskoj istoriji grad koji je najduže bio pod opsadom, ili Grbavica, sarajevsko naselje u rukama vojske i milicije bosanskih Srba. Oni će mladića, koji piše dnevnik događaja, već prvih dana rata mobilisati u radnu brigadu čiji će zadatak biti da uz ratni plen, opljačkan iz tuđih stanova, prenosi i pokopava tela onih koje su ti čuvari Grbavice pretukli ili likvidirali jer su nesrpskog porekla – Muslimani, Slovenci, Hrvati, Crnogorci, Makedonci, Jugosloveni. Po ukopu, a na predlog komandira, mladić je sahranjene opojavao sa par fraza koje je tu i tamo napabirčio, pa tako prinudno postao hodža. I kao što molitvu mrtve duše ne čuju, tako njene reči ne čuje ni Bog svake od konfesija kojoj su ubijeni pripadali; filozofija gnostika u romanu Kad sam bio hodža mnogo je probitačnija od one, agnostika ili ateista, pošto sumnja u Boga koji toleriše zlo.

Mladom hodži ime ne znamo zato što je on simbol Sarajlija koji beže od svake primisli da su mučenici, i sebe najmanje vide u samodopadljivoj virtualnoj identifikaciji sa Ja-idealom u kojoj je primetno „narcisističko zadovoljstvo u njihovoj narativizaciji svoje nevolje“ jer strahuju „(barem nesvjesno) od gubitka te privilegirane svete uloge egzemplarne žrtve, tj. od trenutka kada će Sarajevo opet postati grad poput svakog drugog“, kako to nategnuto psihoanalizira Slavoj Žižek u svojoj knjizi Nedjeljivi ostatak, Ogled o Schellingu i srodnim pitanjima (Demetra, Zagreb 2007). Baš suprotno.

Damir Ovčina roman-dnevnik potpuno lišava patetike, samosažaljenja i fiksacije na frustraciju, gotovo spartanski izbegavajući svaki pridev u opisu užasa u opsednutom gradu. On ne traži empatiju, ali dokumentarističkim pasažima svesno rizikuje da istiniti fakti priguše tananost ovog literarno vrhunskog dostignuća kakvo se odavno nije pojavilo na našim jezički isparcelisanim ali razumljivim prostorima. Istančanost romana primećuje se u uspešnom prevođenju pesničkog jezika u jezik proze, iako poetsko vibrira u pozadini, počev od nesvakidašnje (ne)upotrebe glagolskih oblika koji su u velikom broju slučajeva u delu Kad sam bio hodža prosti, ili ih jednostavno nema, ili su u prošlom obliku namerno lišeni pomoćnih glagola. Time Ovčina efektno implicira brzinu kojom se živi u zaglušujućem huku granata, mitraljeza, haubica i jauka, kada se nema vremena za pravilan govor pošto je u toku utakmica života i smrti. Ta se groznica zatim smiruje tečnim, lepim pripovedanjem da bi neočekivano ponovo izbila, zagrcnuta silinom surovosti kojoj je Grbavica nemi svedok, i od koje se mozak ledi od užasa. To kretanje po nasumičnom taktu jednog bunila, paradoksalno, romanu daje skladni ritam i prividno smiruje tenziju u dnevničkom rekapituliranju zverstava na kraju dana, ali gotovo neprimetno i diže tonus pretvarajući taj košmar u mladićevo prirodno stanje u kojem će, u slobodi, iznenada i hladno, bez trunke kajanja, a u ime osvete svih nedužno ubijenih, nalik robotu i on počiniti ubistvo čime će i sam postati čovek-zver, a onda nestati u izmaglici preobraćenja u stamen-kamen.

Ko nije nikad bio u Sarajevu iz knjige Damira Ovčine upoznaće do detalja mrežu ulica koje su četiri godine bile zasipane smrću, a iza čega su stajali, civilizacijski duboko problematični cilj – stvaranje etnički čiste države, i argument da su to isto, samo s one strane rijeke, činili juke, i ćele, i njima slični. O tom Sarajevu roman dokumentovano svedoči imenima radovana, slobodana, arkana, bokana, biljane… a neka se, kao onaj naš režiser, kroz priču prepoznaju. Ali ono što roman Kad sam bio hodža svrstava u najbolje što je o Sarajevu i tom vremenu napisano, jesu epizode koje su pravi literarni biseri. Među njima se izdvaja briljantna scena u kojoj (Nikola) Koljević čoveku koji ga moli za spas zaneseno, arogantno, hladno i nadmeno deklamuje parafrazirajući Šekspira: „život je pozornica na kojoj svi glumimo i nestajemo. Odglumite da ste hrabar i svom narodu koristan čovjek… to je životna uloga za svakog od nas“. Izvanredna je i scena orgija na kojoj sadističko lascivno ponašanje prati pijani refren o Kosovu srpska je duša u toj pesmi, a majstorske su i sve sekvence romana o zlu ali i o posramljenosti onih koji, boreći se za spas srpstva, kasno shvataju ono praiskonsko – nekom rat nekom brat, nekom metak nekom plen, nekom ideali nekome banditski profit.

Damir Ovčina zna delikatnost teme o kojoj piše, njeno crnilo razbija duhovitim opaskama, ironijom i humorom, a posebno uvođenjem ljubavne priče između mladića i devojke iz porodice Ekmečića, zahvaljujući kojoj on preživljava pakao opsade. Ova priča diže se u sam vrh literature kao najnepatetičnija, najnesentimentalnija, najnesladunjavija pripovest o ljubavi, i bez ijedne seksualne konotacije primer je najljubavnije povesti o geografiji tela i azbuci voljenja.

Prošlo je dvadeset pet godina od početka opsade Sarajeva, a po svakodnevnim srpskim narativima, po tužno-sterilnoj savremenoj srpskoj prozi (čast izuzecima poput Mirka Demića koji i kroz fantazmagoriju piše o ratu u Hrvatskoj), odsustvu suočavanja sa moralnom odgovornošću i individualnom krivicom za rat, po nesuvisloj ideji odbrane da su zlodela i nama činjena u prošlosti, po namernom eufemističnom definisanju počinjenih zločina kojih se i eufemizam stidi, reklo bi se da Srbija spava besanim snom. Kao vrhunska književnost zasnovana na čistom dokumentu roman Kad sam bio hodža svedoči da, ako se ne suočimo sami sa svojom savešću, rizikujemo da jednog dana doživimo ono na šta je mašta nemoćna da nas upozori. Jer, život nikada nije nešto što sigurno držimo u ruci i što uvek, ama baš uvek, zavisi od nas.