Danas je možda sreda

 Za jedne, poput Basare, „Danas je sreda“ predstavlja pomalo iznenađujuće delo, koje bi se pre moglo očekivati od mladog, nego od pisca u zrelom dobu i, sledstveno tome, prozaiste vičnog zamašnijim i složenijim romanesknim konstrukcijama. Neki pak, u ovom Albaharijevom očiglednom, mada ne i definitivnom iskoraku iz postmodernističkog načina kazivanja istine o sebi i svetu, razume se opet porodičnom, pronalaze sasvim novog prozaistu.

Začuđenost koja prožima i jedne i druge, čitače i tumače ovog svedenog i dirljivo jetkog romana proističe iz dva naoko suprotstavljena jezgra Albaharijeve priče. S jedne strane se nalazi autorova neprikrivena potreba da jasno i saučesnički bolno razazna uzroke koji dovode do bolesti pojedinca, u ovom slučaju junakovog bizarnog oca i, s druge strane, da u tragovima sećanja i nepoznatim činjenicama očevog ispovedanja, pronađe odgovor na pitanje kako se zlo u ljudima, cikličnim hodom istorije, razgranava do samouništenja društva i pojedinca.

Raspet između ta dva čvorna uporišta romana, pripovedač se ogleda u surovom i razotkrivajuće oštrom ogledalu, koje stvarne, svakodnevne manifestacije propadanja očevog tela obolelog od „Parkinsonove bolesti“ suočava sa odrazima prošlih događanja tražeći u njima ishodište potonjeg zla. Ono do čega je došao jeste osvedočena istina da razorno, ubilačko i samoubilačko zlo u ljudima počinje razaranjem porodičnih vrednosti.

Dostojanstvo i ukupan čovekov život prelamaju se u Albaharijevom romanu kroz prizmu preispitivanja moralnih posrnuća ostrašćenog, moćnog i najzad poraženog, te kažnjenog i izopštenog pojedinca. Pa čak i takav, na uviru elementarnih životnih snaga, junakov bolesni otac ostaje dosledan svojim prokazanim uverenjima. David Albahari time kao da poručuje da je zlo u istoriji čovečanstva ne samo nužnost nego, iznad svega, pitanje ravnodušnosti onih koji ga primaju.

Otuda neverovatan, bolan ali i nepotkupljivo osuđujući odnos sina u „Danas je sreda“ prema očevoj trajnoj zaslepljenošću zlom činjenim u prošlosti. S druge strane, sinovljevim neprihvatanjem nepodesnog autoriteta roditelja i istovremeno iskazanom nežnošću i brigom za njega. Albahari kao da nam ponavlja kako je zlo naneto drugima uvek i zlo naneto sebi, te da je iskrivljeni pojam zajedničkog dobra, u ovom slučaju ideala, drugo ime za prirodu ljudske nesreće.

Pisac koji je svoju izuzetno uspešnu karijeru započeo prozom o „porodičnom vremenu“ ovim najnovijom delom to vreme nužno i prirodno uokviruje idejom da nije Bog, nego upravo čovek sve. U bezgraničnosti svojih suprotnosti.