Ruska zima u avgustu

 Iz belina istoriografije. Da bi se podnele neke istine iz prošlosti potrebno je mnogo snage. Verujem da su zato rokovi za otvaranje arhiva dugi i do 50 godina. Sve do toga da se smisao istorijske distance može izgubiti. Distanca pomaže da se uoči da mnogi nisu imali perspektivu 21. veka kao bitnu za sagledavanje događaja u vremenu u koje ih zaronio život.

***
Iz detinjstva najviše pamtim veliku roditeljsku ljubav koju sam osećao svaki dan, svaki put. To mi je ulivalo sigurnost. Moji najveći prijatelji.

***
Sećam se praznika Detinjci, Materice i Očeva pred Božić. Proslave Božića i Božić Bate koji mi je „poklone“ stavljao u cipele. To je učvršćivalo porodične odnose i strašno me je radovalo. Radost i igra. Proslave slave sa obredom, sa presecanjem slavskog kolača i gosti…

***
Sveštenik je ocu govorio da je važno da vlada mir, ali da u nekim krajevima pravoslavcima nije lako, da se sele. Na slavi sam čuo da neki gosti pevaju himnu „Bože pravde“. Bilo je i nekih prepirki oko teksta himne i završne primedbe da ovde nisu ni svi Sloveni, pa se opet peva poljska himna „Hej Sloveni“ kao naša. To sam kasnije viđao na atletskim takmičenjima, kada su se naši sportisti radovali „našoj“ pobedi, iako je intonirana poljska himna.
***
Naravno proslava Uskrsa. Recitacije. Farbana jaja. Odlazak u crkvu. Posete manastirima sa roditeljima. Posebno manastira Svete Petke kod Paraćina i monahinja koje tamo i danas pod zavetom brinu o umno zaostaloj deci. Sa neviđenom hrišćanskom ljubavlju, kao da su im majke.
***

Uživao sam kada su roditelji posle pozorišnih predstava ponekad danima raspravljali o likovima iz predstava. Majka je znalački branila ženske likove, a otac muške. Davali su i jedno drugom za pravo sa tolerancijom i uvažavanjem. Divio sam im se.
****

Najviše sam voleo da idemo u Narodni muzej, jer bih tamo trčao po salama. Sećam se da je jedan čovek rekao ženi koja je tamo radila: “Pa šta ako trči, dete je. Neka prvo nauči gde je muzej, a sutra će kao mi danas da uživa u platnima velikih majstora.“
***
Sa ocem sam naravno odlazio i na Mali Kalemegdan, u „Bastion jugoslovenske košarke“ i naravno na fudbalske stadione. Tu sam se naslušao, kako sam kasnije shvatio, vrlo žestokog jezika ulice. Jezive psovke i kovanice, strašno izlaganje ruglu. Počinjem da se navikavam na to.

***
Čujem da će ovi da izgube, jer su oni „namestili“ meč sa onim drugima. Pitam oca kako su se dogovorili, ko je dao pare i kome i zašto onda navijamo? Šta to znači da će ovi biti prvaci jer slave godišnjicu osnivanja. Kasnije čitam da je general Svetozar Vukmanović pozivao Rajka Mitića i dva-tri prvotimca Zvezde na vojnu vežbu da bi Partizan mogao da pobedi, uz nezapamćeno zvezdaško psovanje vlasti.

***

Na jednoj utakmici čovek skida zimski kaput i urla da ga poklanja posle gola svog tima. LJudi podetinjili. Hladno, a on poklanja kaput. Vremenom vidim da je Jugoslavija prvo odumrla na stadionima i u ekonomskim odnosima.
***
Pamtim učiteljice koje su nas vrlo volele i bile pravi pedagozi. Veoma pažljivo i strpljivo su prenosile znanje. Postupno i sa umećem koje pleni. Od petog do osmog razreda osnovne škole pamtim većinu nastavnika. Nisu ni znali da su svaki dan pred nama, na smotri.
***
Upisujem gimnaziju… U julu je smenjen Aleksandar Ranković. Pamtim naslove da je služba bezbednosti bila sila iznad društva, da su činili teške zloupotrebe i vršili krivična dela i prisluškivali glavnog, u društvu u kome je čovek deklarativno bio najveća vrednost. Stekao sam utisak da je sa tom smenom srednja klasa odahnula, a da je priča o prisluškivanju bila i „most za savez“ ka građanskim slojevima koji su eto „oslobođeni“ zle sile. Zapravo cela afera o prisluškivanju Josipa Broza Tita je pokazala da nije bilo dozvoljeno prisluškivanje samo njega, a ostali su slušani kao i do tada.
***
Krajem godine pušten je iz zatvora, kako nam je javio rođak, redovni slušalac BBC, Milovan Đilas, jedan od četvorice vođa jugoslovenske revolucije. U svojim delima je objasnio ko je ovde 1945. došao na vlast, a onda su oni njemu 1954. objasnili ko je došao na vlast. U zatvorima je posle rata proveo ukupno devet godina. O njemu nisam znao ništa, osim da je zbog delikta mišljenja osuđen na 13 godina zatvora.
***
Počinjem da pratim sudsku hroniku i vidim da se sudi i zbog neke neprijateljske propagande i nacionalizma. O tome čitam i u izveštajima sa utakmica, dok je moglo da se piše. Uočavam da spikeri sa utakmica dobijaju kabine, pa se dobacivanje publike ne čuje ni u radio i TV prenosima, osim na stadionima.
***

Rok muzika… Program Radio Luxemburga na čijoj su listi sarajevski Indexi, posle takmičenja na Evroviziji, nekoliko nedelja bili sa hitom Pružam ruke… Emisija Sastanak u 9 i 5… Na Igrankama sviraju Siluete, DŽentlmeni, Elipse… Gitarijade. Sedeljke uz slušanje muzike, rođendani, žurevi…
***
Čitam da se zbog sve veće nezaposlenosti vlast odlučuje da se građanima omogući privremeni odlazak na rad u inostranstvo. Sve do danas. Čujem prvi put za štrajkove. Zabranjuju se i novine, časopisi. Ipak, od srednjoškolske stvarnosti ne vidim mnogo.
***
Dolazi 1968… Iz razgovora oca sa prijateljima čujem da dolar nema podlogu u zlatu, da se štampa bez pokrića i da je De Gol bio iznenađen kada su mu savetnici saopštili da su francuske dolarske rezerve pokrivene zlatom samo u visini od pet odsto emitovanih dolara i da ne može da ih konvertuje u zlato. Ekonomija i matematika.
***
Brionski arhipelag, Vanga, Plavi voz, Galeb, Rols rojs, Mercedes Pulman, Podgorka, Jadranka, Brdo kod Kranja, Pantovčak, vila Dalmacija… Lovišta Karađorđevo, Jelen, Morović, Bugojno, rezidencija u Igalu… Te lokacije se često ponavljaju na TV vestima. Dvorovi Karađorđevića na Dedinju najviše. Od novembra 1944. tu je Titova rezidencija. Shvatam da zavist može da bude i te kako jak revolucionarni motiv. Čak vrlo jak.
***
Eksplozija nezadovoljstva na Beogradskom univerzitetu početkom juna 1968. Preko fasada Filozofskog i Filološkog fakulteta beli čaršavi sa parolama: Dole, crvena buržoazija… Dole, socijalne razlike… Tito i Jovanka prikazani su kao lav i lavica sa krunama na glavama… Mi nećemo kapitalizam, Izvozimo ljude kao govedinu…
***
U dvorištu Filozofskog fakulteta kao u grotlu. Čuju se govori. Daju mi „Student“. Ispred SANU srča. Vidim policajca na konju sa šlemom i palicom u ruci. Kaže mi – Mali, idi kući… Polupana stakla na izlogu američke čitaonice, na zgradi koju je Koča Popović poklonio državi. Ulice prazne.
***
Policija je „razbila“ studente kod podvožnjaka. Gumenim palicama. Na fotosima imaju šlemove i palice i „razbijaju“. Kasnije čitam da je funkcioner Miloš Minić pitao policiju da ako niko njima ne komanduje, da on preuzima komandu. Jedan milicioner mu kaže – Matori, šta ti tražiš ovde! i udara ga po glavi. U štampi napadaju studente, posebno Večernje novosti… Kriminalci… Neradnici… Hoće vaše vikendice … Opet „mostovi“ ka srednjoj klasi.
***
Posle pet godina ponovo čitam tu štampu. Saznajem da je tada UDBA zaposela redakcije. U TV govoru Tito kao glavni, bez nervoze kaže da ako je potrebno može i on da ide. Kaže da su zapostavili omladinu, da je 90 odsto omladine pošteno. Sve deluje kao hladne obloge. O svojoj odgovornosti nije govorio. Nemamo papu, ali imao nepogrešivog. Tek mnogo kasnije TV novinari su preneli da im je ustajući od stola rekao, kad su isključene kamere: – Tako je to, momci, kad se grupa mangupa ne uhapsi na vreme!
***
I vlast i studenti su bili zatečeni jedni drugima. Policija je sprečila da studenti dođu do Terazija. UDBA je odradila posao. Policija je iznenadila studente premlaćivanjem, a drugi više nisu znali šta da rade dalje, što je vlast iskoristila… Tito ih je pohvalio, rekao da su u pravu i oni su sa delom profesora krenuli u „Kozaračko kolo“.
***
Posle je Tito sa Briona održao oštar govor, pa je kasnije Vladimiru Mijanoviću, Pavlušku Imširoviću, Jelki Kljajić i Milanu Nikoliću suđeno. Suđeno je i u Zagrebu. Druge je učešće u demonstracijama pratilo kroz ceo život u društvu u kome su želeli više socijalne pravde. A zapravo se branio presto. Neki revolucionari su tada rekli da su u krvi došli na vlast i da će vlast u krvi braniti. To obećanje njihovi naslednici su devedesetih i održali.
***
Započela je nekakva tržišna privreda, koja je stvorila socijalne razlike. Titoisti su stvorili novo klasno društvo i sve više ličili na svoje klasne protivnike u zapadnim društvima. To je i podstaklo studentsko nezadovoljstvo. U TV dnevnicima su videli večernju školu majskih demonstracija u Parizu i američkim univerzitetima.
***
O pobuni na Kosovu, na dan zastave 28. 11. 1968, kao i u Makedoniji u Tetovu i Gostivaru se mnogo ne govori. Tada je ispostavljen zahtev „Kosovo republika“. Klicalo se Enveru Hodži i zatraženo je da se objedine teritorije sa albanskim življem, uz promenu ustava. Pobuna je ugušena. Pokazalo se privremeno. Sećajući se tog vremena, shvatio sam da je Jugoslavija počela da se ubrzano raspada. Tih dana.
***
Sve je zaledilo i kao poručen, Titu i drugovima je došao upad Varšavskog pakta 20. avgusta 1968. u Čehoslovačku. Otac mi je govorio da još nisu priznati rezultati Drugog svetskog rata. Nisam ga razumeo. Što bi rekao Zdenjek Mlinarž – Mraz dolazi iz Kremlja. Ruska zima u avgustu. Vlast je dočekala početak školske godine da škole izvedu đake na Trg Marksa i Engelsa na veliki miting da bi se zaboravile studentske demonstracije i vlast manipulisala narodom i „prala ruke“, a osudila okupacija Čehoslovačke.
***
Te godine odlazim na matursku ekskurziju u Italiju. Osam dana, autobusima sa boravkom u dobrim i jeftinim hotelima. Kopar, Venecija, Firenca, Rim, Napulj… Fontane, bogomolje, galerije, trgovi… Prelepo i antistresno. Jedan, na prvi pogled drugi svet. Uveče izlasci i druženja u hotelskim sobama uz muziku sa kasetofona. U Rimu na trgovima metalne fontane sa galerijama i kriškama crvenih i slatkih lubenica preko kojih se sliva voda. Uživamo.
***
Drugar iz razreda u sporoj vožnji autobusom ka hotelu, u uskoj ulici, uz pantomimu uspostavlja vezu sa dugokosom devojkom iz neke radnje i dogovara da se vide. Ona ostavlja posao, skida kecelju, ulazi u autobus uz naše oduševljenje i aplauze, sve do hotela… Deo dana je sa njim i našim društvom. Ona ne zna engleski, on ne zna italijanski, ali se odlično razumeju.
***
Upisujem pravni fakultet. Želim da budem advokat. Nastavni program prožet ideologijom. Lakirovka. Pratim vežbe iz predmeta Uvod u pravo koje vodi asistent Vojislav Koštunica. Komentari o stvarnosti su mu „radioaktivni“. Zanimljivi. Govori o protivrečnostima. Profesor Mihajlo Đurić u javnoj diskusiji je rekao da je „Jugoslavija već danas geografski pojam“.
***
Znam da svaka republika ima željezaru. Slovenija ima čak tri. Vidim osnove za kasnije republičke ekonomije. Vremenom saznajem da savezni budžet pune Slovenija, Hrvatska, Vojvodina i delom centralna Srbija, jer se oko 50 odsto gubitaka Željezare Smederevo podmiruje iz budžeta. Ostali troše iz saveznog budžeta. Jasno je i zašto se uvodi veto. Postajemo konfederacija.
***
Profesor političke ekonomije se ne slaže sa mojim podacima. Navodim reči profesora Bajta, Horvata, Županova, citiram Ekonomsku politiku. Ništa. Profesoru Đuriću odgovaraju tako što ga šalju u zatvor.
***
Bogatije republike finansiraju prugu Beograd – Bar, ali i uz međunarodne kredite koje vraća Jugoslavija. Pruga jednog koloseka. Gradi se od 1951. 254 tunela od ukupno 114 kilometara. Četvrtina pruge. Preko 200 mostova. Ukupno 14 km. Najviši most je visok 200 m. Razumem ustavni veto. Zato prugu dovršavaju Srbija i Crna Gora. U pregrejanoj konfrontaciji i manipulacijom građana koji daju zajam za državne obveznice. U štampi se navodi da je ta pruga, ta jugoslovenska investicija, „prelila čašu“.
***
„Masovni pokret“ u Hrvatskoj već je bio u ofanzivi podstaknut od tamošnje inteligencije. Elite? Karađorđevo, smene u Hrvatskoj. Privremeno se zaustavlja otcepljenje Hrvatske, koja traži stolicu u UN. Smene u Srbiji. Marko Nikezić, Latinka Perović… Pravi se „brana“ njihovom kapitalizmu. Saznajem da se od tadašnje smene direktora „tehno menadžera“ Srbija još nije oporavila. Prvo su dozvoljeni Genexovi hoteli na Jadranu, pa sistem Robnih kuća Beograd, Beobanka, modernizacija…
***
Iz medija, iz više listova u zbiru, saznajem da neki advokati sjajno brane optužene za delikt mišljenja. Izvanredno. To me sve više interesuje, iako su bitke izgubljene. BBC javlja da je u Jugoslaviji sve više političkih zatvorenika.
***kraj prvog dela ***
O sagovorniku
Rođen sam u Beogradu 1951. godine. Osnovnu školu i gimnaziju i Pravni fakultet sam završio u rodnom gradu. Od početka radnog veka sam u advokaturi. Zanimao me je film i pozorišni amaterizam.

Eksplozija nezadovoljstva na Beogradskom univerzitetu početkom juna 1968. Preko fasada Filozofskog i Filološkog fakulteta beli čaršavi sa parolama: Dole, crvena buržoazija… Dole, socijalne razlike… Tito i Jovanka prikazani su kao lav i lavica sa krunama na glavama… Mi nećemo kapitalizam, Izvozimo ljude kao govedinu…

U dvorištu Filozofskog fakulteta kao u grotlu. Čuju se govori. Daju mi „Student“. Ispred SANU srča. Vidim policajca na konju sa šlemom i palicom u ruci. Kaže mi – Mali, idi kući… Polupana stakla na izlogu američke čitaonice, na zgradi koju je Koča Popović poklonio državi. Ulice prazne. Policija je „razbila“ studente kod podvožnjaka. Gumenim palicama. Na fotosima imaju šlemove i palice i „razbijaju“. Kasnije čitam da je funkcioner Miloš Minić pitao policiju da ako niko njima ne komanduje, da on preuzima komandu. Jedan milicioner mu kaže – Matori, šta ti tražiš ovde! i udara ga po glavi. U štampi napadaju studente, posebno Večernje novosti… Kriminalci… Neradnici… Hoće vaše vikendice … U TV govoru Tito kao glavni, bez nervoze kaže da ako je potrebno može i on da ide. Kaže da su zapostavili omladinu, da je 90 odsto omladine pošteno. Sve deluje kao hladne obloge. O svojoj odgovornosti nije govorio. Nemamo papu, ali imao nepogrešivog. Tek mnogo kasnije TV novinari su preneli da im je ustajući od stola rekao, kad su isključene kamere: – Tako je to, momci, kad se grupa mangupa ne uhapsi na vreme

Smene u Srbiji. Marko Nikezić, Latinka Perović… Pravi se „brana“ njihovom kapitalizmu. Saznajem da se od tadašnje smene direktora „tehno menadžera“ Srbija još nije oporavila.