Šume se krče zbog nepismenih magaraca

Rođen je 7. aprila, a preminuo 25. septembra 2002. Kao da je „to“ juče bilo, a već je prošlo 15 godina. Bila mi je čast da sam ga poznavao i voleo i njega i njegovu poeziju. „Kad gori čovek ceo svet se greje/ Kad izgori čovek, tad pepeo sve je“.

Najbolje je da se ovoga puta setimo Brančila kroz jednu anegdotu i jedan njegov tekst povodom trideset godina od smrti Branka Miljkovića.

Jakov Grobarov me je upoznao sa Branislavom Petrovićem i Acom Sekulićem. Brana, već podnapit, upitao me je „pišeš li“? Odgovorio sam da ne pišem, a on je rekao „pametno, pametno, danas svaki magarac piše, a još je tragičnije što sve te gluposti i objavljuje. Zbog tih netalentovanih budala mnogo je šume iskrčeno“. Aca, vidno pijan, recitovao je svoju pesmu „Jedno zrno časti“, a kada je završio, Brana je rekao: „Svako peva o onom što mu nedostaje“. Aca se naljutio i napustio kafanu, a Brana je dodao „Istina je bolna, ali lekovita“. Konobar Mićo neće da donese piće dok se ne plati prethodna tura, a Jakov se obraća Brani i podsjeća ga na kafanski „kućni red“: da plaća onaj ko je piće naručio. Brana kaže Jakovu da je upotrebio stilsku figuru koja se zove oksimoron, a Jakov odgovara „Ti si moron, kakva, bre, stilska figura – to je život ili, ako hoćeš – „selavi“, što bi rekli Francuzi“, a Brana mu kaže „Ti, bre, ne znaš ni srpski, a kamoli francuski!“ Jakov ustaje na noge lagane i poziva Branu da izađe na jednu „ferku“, a Brana odgovara: „Pametan si čovek, ne vredi ti govoriti, a uostalom nisi moja kategorija“. Jakov kaže Brani da je „debeli mali ćelavko“. Brana ustaje od stola, ali Nikola Kolaković i ja ga zaustavljamo: „Zahvali Atifu i Nikoli što nećeš biti nokautiran“. Jakov prilazi Brani i iznenadnim udarcem glavom patosira Branu i žurno odlazi iz kafane.

Poslije nekoliko minuta Brana se „oporavio“ uz jedak komentar da nikada nije osetio ništa praznije, a tvrđe od Jakovljeve glave.

Dnevnik (noćnik) Grmeč (oktobar, 1972)

Trideset godina od sleđenog jutra

Trideset godina, trideset zima, prošlo je od smrti pesnika Branka Miljkovića i svakako jednog od najvećih koga je dao ovaj vek na izmaku, trideset godina od onog sleđenog jutra kad je na nekoj zagrebačkoj periferiji pronađen pesnik. Zvaničan izveštaj službenih, sudsko-policijskih i istražnih organa grada Zagreba i republike Hrvatske bio je: pesnik je izvršio samoubistvo. I sve se uklapalo u taj izveštaj: i pesnikovi poslednji dani u Beogradu, i njegove velike nagrade, pre svega „Oktobarska nagrada grada Beograda“, i način na koji ih se u listu „Duga“ odrekao (tada je redakcija tog lista bila u „Vlajkovićevoj“), pa i neke za to vreme uobičajene dogodovštine među pesnicima („opet smo izašli na trg sjajan, gradski/ i tukli smo se bez razloga, bratski“), a pre svega sa izveštajem o samoubistvu slagao se sadržinski, filozofski intonirani sloj njegove poezije. „Ubi me prejaka reč“ – bio je, tada, stih koji je Miljkovićevu pesničku harizmu uzdigao do najviših visina svetskih tzv. ukletih pesnika.

A još je sasvim nezaboravljen bio i Miljkovićev tekst u „Književnim novinama“ u kome je govorio da će ovaj vek dati još „mrtvih pesnika“, to jest onih koji o svojoj smrti sami odlučuju. Pa su stihovi: „Kad mastilo sazre u krv, svi će znati, da isto je pevati i umirati“ – stihovi koji će na bezbroj načina biti varirani u srpskom pesništvu posle Miljkovića, za dugi niz godina, takođe služili kao dokaz da je ono što se dogodilo na zagrebačkoj periferiji sasvim jasno: pesnik se doslovno i dosledno i ljudski moćno i odvažno odredio prema sebi i svom pesničkom podvigu. Hrišćanska crkva samoubistvo ne opravdava i ona za to ima valjane razloge, ali za pesnika ti razlozi ne važe, njemu je dato da sam odlučuje.

Godine su prolazile, neumitne kao sudbina, i kako su se politički odnosi između dveju republika, Srbije i Hrvatske, ja bih rekao između politikanata, a ne naroda ovih balkanskih zemalja, tako je i semenka sumnje da se pesnik nije ubio, da su ga u gradu sjajnih pesnika ubili, polako bubrila, klijala, nicala, rasla i sad je, u godini koju živimo izrasla do čudovišnih razmera. Prvo se, javno, pre nekoliko godina, u časopisu „Povelja“ u Kraljevu, oglasio pesnik i Miljkovićev blizak prijatelj, Tanasije Mladenović. Na mene je taj Mladenovićev tekst u kome on kategorički tvrdi da je Branko Miljković ubijen, delovao poražavajuće. Znajući da je Tanasije u vreme Brankove smrti bio politički sasvim u skladu sa politikom koja se tada sprovodila nad narodom, da je poznavao najslavnije srpske policajce Krcuna, Ćeću, Vojkana, pa i Aleksandra Rankovića, a oni su tada bili to što su bili, pitao sam ga, Tanasija, letos u Budvi: Zar se nije moglo tada, kanalima vlasti i moći, pokrenuti to pitanje i zatražiti provera istrage istražnih organa Zagreba i Hrvatske? Odgovor me nije zadovoljio: Tada se nije moglo, tada to nije bilo zgodno, tada ja nisam bio u Beogradu itd. Po meni, nema tu nije bilo zgodno, nije se moglo, nisam bio… sve se moglo, i sve mora da je zgodno, i mora da se bude tu, da bi se, posle decenija steklo pravo na najstrašniju sumnju u smišljeno i planirano ubistvo srpskog pesnika u Zagrebu. Jer, Tanasije je, i po svom slavnom partizanskom vojevanju, i kao javni radnik i kao pesnik, i kao pobunjenik protiv vlasti kojoj je najbolji deo svog života pripadao, veliki uglednik u srpskom narodu, pa kad on javno izrazi sumnju i kad je u tome kategoričan, to ima svoju veliku težinu i dovodi do strašnih nesporazuma. Baš s obzirom na to da se sve to uklapa u politikantski rat između republika, a i bez toga, ja se s čitavom tom kampanjom koja umesto činjenica nudi pretpostavke, ne slažem. Dužan sam da svoje neslaganje obrazložim.

Sugeriše se, i posetiocima književnih večeri Miljkoviću u pomen i televizijskom gledateljstvu, da su našeg pesnika, možda, ubili u kafani, zatim odneli stotinjak metara dalje i inscenirali samoubistvo, vešanje (slušalac će razumeti da ovo sve izgovaram sa velikom nelagodom). U svemu tome, razume se, moralo bi učestvovati mnogo poremećenih i zlikovački nastrojenih ljudi, sa mnogo svedoka, jer, kaže se „kafana nikad nije bez gostiju“. Miljković je bio snažan čovek, ne bi se to moglo izvesti bez ostavljenih tragova. Pohvatati zlikovce, ako prihvatimo tu verziju, i za učenike najniže policijske škole, bio bi rutinski posao. Da, kaže se, ali zagrebačka policija „NIJE HTELA“ da ih pohvata. Uzela ih je u zaštitu! Zašto? Ni jedne činjenice koja bi na tako nešto ukazivala, a optužba je monstruozna.

Po drugoj sugestiji: pesnika je ubila „POLICIJA“, onda, razume se, tragove nemoj istraživati, do cilja nećeš stići. I o tome se ne nude dokazi, a oni su, za zaista monstruoznu optužbu, više nego neophodni. Jer i mrtav, Miljković bi, kao Majakovski mogao iz groba uzviknuti: „Drugovi, ne spletkarite“. Ako je pesnik imao velike pesničke odvažnosti da sve svoje pesničke odrednice potvrdi životom i smrću, u šta ja verujem, mi, njegovi savremenici, nemamo pravo da mu to, zaslepljeni našom politikantskom ukletošću, oduzmemo – oduzeli smo mu mnogo, ako ne i sve. A za rad na drugim pretpostavkama i sugestijama, književne večeri u slavu Branka Miljkovića nisu prava mesta. Za te pretpostavke i sugestije još nije kasno. U zagrebačkoj, ili hrvatskoj sudsko istražiteljskoj instituciji, siguran sam, o svemu što se dogodilo, postoje još zapisnici. Nema države na svetu koja te spise ne bi dala na uvid odgovarajućim službama druge države koja je direktno zainteresovana. Siguran sam da bi država Hrvatska državi Srbiji taj dosije prosledila. Samo radom na dosijeu, vrhunski stručnjaci našli bi pukotine, ako ih ima, ili ih ne bi našli, ako ih nema. Nauka kaže: nemoguće je u falsifikovanju takvog dosijea ne načiniti grešku, koja svetli i vapije do neba.

Jedan strašan teret, jedna teška mora spali bi s naših života koji ionako, pri kraju stoleća, postaju mučni. A pesnik je rekao: Jedna strašna bolest po meni će se zvati…

Branislav Petrović (za Radio Beograd, 1991)