Izložba SNS: Kolektivni popis neprijatelja

I upravo su elektronski i štampani mediji pod kontrolom SNS i premijera, na neki način, odgovorni za sve ono što se u našim medijima događa, kaže za Danas pisac Filip David povodom izložbe koju je organizovala Služba za informisanje SNS u Galeriji Progres u centru Beograda.

Prema rečima organizatora, izložba je inspirisana delom medija koji su predstavljali logističku podršku Demokratske stranke tokom njene dvanaestogodišnje vladavine. Kako je objašnjeno, izložba je izbor 2.523 primera od ukupno 6.732 negativna medijska sadržaja u poslednje dve godine objavljena o Aleksandru Vučiću i SNS, a cilj joj je da se pokaže da u Srbiji nema cenzure i da u stvari mediji svojim negativnim pisanjem zloupotrebljavaju svoju slobodu. Zidovi galerije su prekriveni naslovnicama i isečcima iz tekstova koji u naslovu sadrže makar jednu reč kojom se kritikuje, pa i samo pominje, najpre premijer, a zatim vlada i ministri. Na donjem nivou Galerije ubedljivo dominiraju paneli na kojima su naslovnice, tekstovi i kolumne Danasa, ali i ostalih dnevnih novina, kao i nedeljnika Vreme i NIN. Izložba se može videti mesec dana, a zatim „kreće na turneju“ po Srbiji.

– SNS i premijer su odgovorni za taj duh kulturnog primitivizma i jedne vrste licemerja. O svemu tome, da dodam, svedoči i otvaranje izložbe Dragoša Kalajića u galeriji RTS. Kalajić je slikar koji se javno hvalio svojom fašističkom ideologijom i fašističkim pogledima na umetnost i društvo. Ove dve izložbe se na neki način nadopunjuju, a pokazuju takođe i sliku društva u kojem živimo i oblika kulture, možda bolje reći nekulture, koji je postao dominantan – objašnjava David.
Prema njegovim rečima, na delu je velika zamena teza.

– Dakle da su oni koji kritikuju, često opravdano, vlast nosioci tabloidnih kretanja u našoj kulturi, a ne oni koji su zapravo proizvodi te tabloidne kulture, a to je sadašnja vlast koja kontroliše većinu medija. Prisustvujemo i situaciju koja to potvrđuje. Naime sada će oni koji protestuju protiv ovoga što se događalo u noćnom prepadu u Hercegovačkoj ulici, za koji niko nije odgovarao, krivično ili prekršajno da budu gonjeni. Policija posle više meseci ne može da nađe krivce za rušenje u Hercegovačkoj, a vrlo su brzi da nađu krivce u onima koji protestuju protiv toga – ukazuje naš sagovornik.

On navodi da je reakcija na izložbu vrlo malo, „kao što ima malo reakcija na sve slične oblike ponašanja, jer je apsolutna većina naših medija pod kontrolom onih koji zapravo ovakve izložbe organizuju“.

– Izostanak prave i stvarne reakcije na te pojave, koje su jednako u oblasti kulture koliko u oblasti politike i našeg društvenog života, samo pokazuju dokle smo došli – navodi on.

Filip David se ne seća da je ovakvih izložbi bilo u vreme Slobodana Miloševića.

– Moguće je, ali ne mogu da se setim. Ali u to vreme su postojali Beogradski krug, forum pisaca i neki oblici organizovanja koji su reagovali na tu vrstu pojava ako ih je bilo. Sada sve to prolazi nemo bez prave reakcije, sve što nam se u politici i kulturi događa i što dobija oblik tabloida. Tabloidi su merilo za kriterijume u politici i kulturi. U tom smislu ova izložba je vešt doprinos svemu onome čega zapravo treba da se stidimo – zaključuje Filip David.

Predrag Koraksić Koraks, karikaturista

Iste stvari radio i Gebels u Nemačkoj

Prvo čega sam se setio kada sam video da je izložba otvorena jeste kafa sa bivšim predsednikom Milanom Milutinovićem, koji me je pozvao na kafu, dok mu je još trajao mandat, i rekao da je rukovodstvu predložio da se u NJujork tajmsu zakupe dve strane na kojima bi bile moje karikature i što bi bio dokaz da u Srbiji nema cenzure i da ima slobode štampe. Rekao mi je i da taj njegov predlog nije prihvaćen. Čak je i Milošević Holbruku, koji ga je kritikovao zbog cenzure i nepostojanja medijskih sloboda, pokazivao moje karikature uz reči da, eto, taj karikaturista nije uhapšen. Ista priča se i sada ponavlja i sve se vraća, a podsetio bih i da je iste stvari radio i Gebels u Nemačkoj.

Veljko Lalić, glavni urednik Nedeljnika

Noć dugih muzeja

Kada sam sinoć prvi put video prilog na TV na kojem nisam uspeo da nađem naše naslovne, pozvao sam redakciju i rekao da moramo da reagujemo. „Stavite i nas, nijesmo gubavi“, mislio sam da napišemo saopštenje odmah ujutru. Pomislio sam da je ovo neka smišljena diverzija protiv Nedeljnika, pa sam pozvao urednika političke Nenada Čalukovića upitavši ga u čemu je problem. Čale se iznervirao više od mene, pa je odmah pozvao organizatore, koji su nam saopštili da smo „zastupljeni 15 odsto“, ali i da glavna osoba nas smatra „najboljim opozicionim medijem“. Hvala lepo. Na kraju, rekli su nam da ima najviše kolumni glavnog urednika, odnosno mene, u šta smo se uverili na Đukinom klipu. Noć dugih muzeja počinje…

Marko Somborac, karikaturista

Pedantnost prikupljanja čega bi voleli da nema

Totalno su mi se otvorile oči. Srbija je bastion slobodarstva, čak ima toliko naslova da se nije našlo mesta za onoliko puta medijski obrađenih tema tipa gde je 3,5 milijardi u Beogradu na vodi, ko plaća Blera ili ko je napravio tajni ugovor sa dobavljačem da vodi Železaru, ali sigurno bi stavili da ima prostora. Uglavnom zastupljene su sve novine, ali najviše dokazuju „slobodu“ sa malo tiražnim stvarima koje zaokupljuju većinu prostorije. Komične su neke stvari koje im smetaju, na primer kad Vučić najavi borski odmor. Izuzimam naravno Tabloid, koji biram da ne konstatujem i sada i pre, (a oni samo pre), Kurir naravno u svom stilu, ali najveći je utisak ta pedantnost prikupljanja čega bi voleli da nema, ali eto zamislite postoji, a izgleda smo velikom željom SNS za slobodom.

Vukašin Obradović, predsednik NUNS

Kolektivni popis „neprijatelja“ Aleksandra Vučića

Izložba, ako je posmatramo kao izdvojeni incident, ne zaslužuje posebnu pažnju jer se na ovaj način ne dokazuju medijske slobode u demokratskim društvima. To znaju i idejni autor i neposredni izvršioci. Ova „izložba“ ponajmanje ima veze sa cenzurom. „Necenzurisane laži“ su zapravo deo političkog programa vladajuće stranke, odnosno koncepta srpskog društva kako ga vidi Aleksandar Vučić, koji i ovom izložbom želi, pre svega, da jasno targetira grupe građana Srbije ali ne kao neistomišljenike, političke protivnike, ljude sa drugačijom vizijom razvoj srpskog društva od nametnutog. Ne, za ovaj orbanovski koncept demokratije potrebni su neprijatelji, zaverenici, strani plaćenici, tajkunske sluge, jer je svet u kome živi i deluje Aleksandar Vučić zasnovan na radikalskom arhi principu, kojeg, uz sve napore, ne može da se oslobodi: mi i oni. Srpsko društvo, zapravo, funkcioniše na toj opštoj potki, ne samo u medijima, već i u sportu, kulturi, umetnosti, muzici… Aleksandar Vučić, prosto, ne ume da funkcioniše u drugačijem sistemu. Taj i takav mentalni sklop najbolje odražava ova „izložba“ koja ponajmanje ima veze sa cenzurom. Ona je, zapravo, kolektivni popis „neprijatelja“ Aleksandra Vučića.

Ljiiljana Smajlović, bivša urednica lista Politika i predsednica UNS

Podrugivanje medijima i pojmu cenzure

Od početka mi je bila krajnje nesimpatična ideja o muzeju apsolutizma. Kada se čula ta ideja, to sam odmah i napisala. Nije reč samo o tome da je to reciklaža nečeg što je Beba Popović osmislio za Mila Đukanovića. Ima u tom podrugivanju medijima i pojmu cenzure nečeg destruktivnog i krajnje neprimerenog nama. Naročito nedostojnim smatram upotrebu lista Politika u jeftine propagandne svrhe. No SNS je u nečemu u pravu: za ono što je izlazilo u Politici, zaslugu ili krivicu snosim samo ja. Aleksandar Vučić sa tim nije imao nikakve veze.

Milan Ćulibrk, glavni i odgovorni urednik NIN

Bilo bi mi krivo da nema NIN-a

Prezadovoljan sam zastupljenošću NIN-a na izložbi. To je dokaz da svoj posao radimo kako treba, jer uloga medija i jeste da kritikuje vlast i njene loše poteze. A čini mi se da loših poteza ima i previše. Mislim da bi mi bilo krivo da NIN-a nema u toj količini na izložbi i ponosan sam što u samom izlogu postoje čak tri naslovne strane naših novina. To pokazuje i izvestan respekt prema NIN-u. Čini mi se da će mnogo više patiti oni mediji kojih na toj izložbi nema, a i za one koji imaju po jedan naslov je to deprimirajuće. Problematičan je, međutim, naziv izložbe „necenzurisane laži“. Voleo bih da mi neko kaže šta od naših naslova nije tačno.