Vučićevo cenzurisanje istine

Od hvalospeva naprednjačkih botova koji tvrde da je Vučić domaćoj i svetskoj javnosti konačno pokazao da je Srbija „oaza medijske slobode“, do konstatacija da je izložba „maturski rad“ onih koji su inspirisani Gebelsovom „Izložbom degerativne umetnosti“ ili „Velikom antimasonskom izložbom“ u okupiranom Beogradu 1941.Mi smo zamolili neke od „eksponata“ – autore tekstova ili urednike medija koji su obešeni na „zid srama“ u galeriji Progres.

Predrag Popović, pisac knjige „Istina o Vučiću“ i kolumnista

Žao mi je što je izložio samo 28 mojih tekstova

Vojislav Šešelj je, pre dvadesetak godina, objavio spisak ideološki i nacionalno nepodobnih novinara RTV Beograd. Aleksandar Vučić je, izložbom u „Progresu“, razvio taj model odnosa prema medijima i pojedincima koji više veruju svojim očima nego njegovim marketinškim trikovima. Iako mi je žao što je izložio samo 28 mojih tekstova, smatram da je ovim spektaklom skinuo fantomku i celoj Srbiji pokazao na šta je spreman. Danas, kad ima apsolutnu vlast, lepi poternice za kritičarima. Sutra, kad mu se zaljulja tron, preduzeće konkretnije metode obračuna. Ko misli drugačije, neka se seti Slavka Ćuruvije i kako je on, posle Vučićevog targetovanja, završio.

Mihailo Medenica, kolumnista Nedeljnika

Izložba o nekolicini kuražnih

Kada vlast ima potrebu da izložbom „Necenzurisane laži“, nalik inkviziciji i lovu na veštice dokaže kako u Srbiji nema cenzure – znači da stare lomače dogorevaju a nove se potpaljuju, ništa drugo!

Zašto nisu, na primer, organizovali izložbu svojih uspeha, ispunjenih obećanja, ostvarenih investicija, izveštaja u kojima se Vlada Srbije ne nalazi na začelju po efikasnosti (glavu dajem da 90 odsto stanovništva nije ni čulo da je nedavno objavljeno takvo međunarodno istraživanje, jer, avaj, nema cenzure), pa time dostojno parirali svakoj našoj gluposti, laži, manipulaciji, kleveti… začepivši nam usta i otupevši plajvaze, no…

To „no“ je baš kao i ono „ali“ suštinska razlika, jer nije se niko od nas uplašio svog odraza u ogledalu, kako vlasnik pazl doktorata i mladi pendrečić iz Beograda Nebojša Stefanović tvrdi, ali se jesmo poplašili za sudbinu države onih koji nemaju ni odraza u ogledalu niti čoveka za senkom koja ih prati…

Ono što vama, prilježne glave iz informativne službe SNS-a (zvaničnog organizatora izložbe, kao), nije jasno jeste da izložba nekoliko naslovnih strana i sijaset tekstova i karikatura istih autora nije dokaz da nema cenzure, već da ima nekolicine kuražnih i masa vas kojima je užegao majonez iz sendviča udario u želudac i glavu, pa budalite nemajući pametnija posla nego da dokazujete kako, aj slikovito da se izrazim, manijak iz parka nije kriv što žene prolaze tuda noću, jer on je prvi došao i razgaćio se, a njih treba da je sramota što baš tuda tabanaju i naleću na njega golišavog!

Ratko Femić, glavni i odgovorni urednik Kurira

Orkestrirana kampanja

Odnedavno u svoj curriculum vitae upisao sam još jednu stavku – eksponat izložbe. Lep detalj za biografiju, samo još kad se izložba ne bi zvala „Necenzurisane laži“. Ono što sam pisao i što se našlo na panoima Informativne službe SNS i danas mogu da potpišem. Zato bih se zahvalio autoru jer sam i imao nameru da moje poruke stignu do što većeg broja ljudi. Mislio sam da je to kritika. Kad eto ti đavla. Kaže autor: „To ti je, bato, laž.“

Na „stubu srama“ našli su se i obični građani, korisnici društvenih mreža, koji sutra mogu da budu meta nekog kavgadžije iz komšiluka. Prostor galerije dekorisan je i nekim mnogo važnijim „lažovima“ – ombudsmanom i poverenikom za informacije od javnog značaja. Šta je to do degradacija nezavisnih kontrolnih institucija?

Izložba, u trenutku otvaranja važnih poglavlja u pregovorima sa EU, trebalo je valjda da pokaže kako u Srbiji nema cenzure i kontrole medija. Razni klanovi i dalje odlučuju gde će i koliko sredstava usmeriti u neki medij, a merilo je podobnost. Kampanja protiv „eksponata“ nastavljena je objavljivanjem sredstava koje je Ministarstvo kulture i informisanja dodelilo kritičarima vlasti.

„Eto vidite. Kritikuju vlast, a dobijaju novac do nje“, bila je poruka režirane kampanje. Potpuno je zanemarena činjenica da je suma koja je dodeljana prava sića u odnosu na onu koju je država kroz javna preduzeća i institucije netransparentno dodelila podobnim medijima. Prema računici Saveta za borbu protiv korupcije taj iznos za tri godine je premašio 60 miliona evra. Novac koji se zamera kritičarima Ministarstvo je dodelilo na osnovu medijskih projekata i nije ga iz svog džepa dao bilo koji političar koji se našao na meti kritike. Izdvojila ga je država. Osim ako se neko od uvređenih ne poistovećuje s njom i ne razume da je činovnik u državi koja bi trebalo da bude servis građana.

Srđan Škoro, autor knjige „Vučić i cenzura“ i novinar

Cenzurisanje istine

Izložba „Necenzirisane laži“ u beogradskom „Progresu“ je samo nastavak konceptualne umetnosti započete one noći u Savamali, kad je grupa umetnika pod neobičnim maskama rušeći sve redom, javno pakazala kakvo oni zapravo društvo žele. Naravno, potreban materijal za ovakve i slične nastupe nataložen je davno, za vreme sankcija, rekordne hiperinflacije i svih ratova koje je Srbija izgubila, iako u njima nije učestvovala, gde je narod na hoklicama čekao u redovima za osnovne životne namirnice, ali i za Dafinu, Jezdu ili Čumaka. Sada se slični redovi prave ispred kancelarije mandatara, a „Necenzurisane laži“ bi trebalo da upotpune tu laž u kojoj budući premijer i njegova svita žele da građani Srbije žive.

Nekada su za vreme rata partizanski komesari vodili narod na Stijenu Pipera (Crna Gora) da izbliza gleda Moskvu pokazujući im svetla u daljini. Ova izložba ima prevashodni zadatak da upotpuni tu mandatarsku hipnotizersku veštinu verujući kako će stvarno neko pomisliti da u Srbiji teče med i mleko, kako vlada nikad veća demokratija, sloboda medija i izražavanja i to po prvi put u istoriji. Kao što je Moskva bila blizu Stijene Pipera, tako je i ova izložba blizu istine. A istina je i i ovoga puta cenzurisana. Zna se i od koga.